Sidimo na šentadi isprid kafića. Sunce i lip dan, divota. Nije ni toplo, a ni ladno, rekli bi mi u Split –taman. Grad je uša usrid zime u proliće ka šta je i red. Peškarija krcata, a ima i nešto furešta. Da će brzo izbori vidiš odma čin se ova politička kukavelj trećeg ešalona uzvrti po gradu.
Dile se mukte kemijske i kape. A šta je mukte, jebe te se koje je boje. Bitno da kemijska radi.
Malena se japanka namišta za šta bolju sliku na rivi. Čudin se – odakle ona? Lipa je ka slika i drži štap na kojen je mobitel.
Cure i srednjoškolci traže misto za kavu, osjeća se da je zima i da su ovo više avanturisti nego turisti, ali nikoga više nije briga. Navikli smo više da je Split prominija krvnu sliku. Više je furešta i strani radnika nego Splićana. Brojke nam rastu, ali i broj furešta. Ka i novi modni detalji. Riva je ka uvik – modna pista.
U moga Vijeke, na visoke stolove jedna jedina tema. Kako koja ženskica prođe, svi je pozdravljaju.
– Di si, radosti?
– Di si, lipa?
Šutim i zamišljeno gledam dvoje furešta kako proučavaju kartu. Vrte svaki euro u žep i misle se di će marendati jeftino, a dobro. Nitko ne traži domaću spizu, jebe ih se, daj šta za prigrist onako s nogu. Takvi je doša naš turizam. Danas su u Splitu, a sutra već u Zagrebu. Obaći će cilu Hrvatsku uzduž i popriko u tri dana. Pa u Mostar.
Ne mogu se načuditi kako je svit posta globalno selo, a ja se ne moren itniti dalje od Trogira.
“Šta stvarno misli taj Plenković? Da smo svi budale? Evo da je ovi zakon na snazi, šta ga sprema, ja ne bi sazna za radost i lipotu!”
Pravin se da ga slušan, a cilo vrime gledan onu malu Japanku šta drži lumbrelu da je ne takne sunce. Koja radost, koja lipota. Kad je ferma s monologon i kad mi se učinilo da ću ispast bezobrazan ako skonta da ga ne slušan, okrenija san se prema njemu i pogleda ga ka da san cilo vrime koncentriran na njegove batude.
Neobično poštujem tog čovika. Stari mi je drug i znamo se sto godina. Kako ne držin da sam uvik u pravu, ali imam dovoljno godina da si uzmem za pravo svoje mišljenje i stav, pitan ga kratko: “Misliš da će radi toga izgubiti izbore?”
Smrka se i vrti glavon.
– Sve više sumnjan u te izbore. Zašto bi lupeži, ako znamo da su lupeži, jedino izbore ostavili poštene? Evo čista logika. Pogledaj ovu rivu, pogledaj ovi svit. Koga god pitaš, svi in jebu mater. Kako onda uvik dobiju većinu?
– Kurve su tako namistile igru. Izgube sve gradove, dobiju pripizdine di glasaju i mrtvaci, njihovi moraju slikati da su glasali, a dođe i koji autobus iz Hercegovine di triba.
– Znači Vučić iz Republike srpske, ovi naš iz Livna?
– Ista špranca. Znaju majstori posa. Ma jedno je dobiti izbore, kupiti većinu od ovih domaćih izdajnika, a drugo je šta planiraš raditi kad dobiješ opet vlast. Sve nas misli dovesti u red. Više ništa nećemo znati, a ako šta pisneš, odma te zatvore.
Vidin da mu nikako ne “sida” šta govorin, pa muči. Uživan na suncu i jebe me se za Plenkovića, Turudića, Radost i Lipotu. Ako oće takvu državu, eno in je. Neka sve pokradu, odnesu, zabrane, prodaju. Neka nas sve potraju kad smo ovce. Niti blejimo dok nas šišaju. Šta bi takvin ljudima dali išta šta sve trpe samo da imaju državu? Jeben nju takvu i njih.
– Pola grada neće uopće izaći na izbore. Zamara ih politika. Triba izventilati apartmane, pripremiti sve za sezonu. Radost i lipota. Sve je lipo u njihovon svitu. Sve radosno. Ruka ruku mije, a euri na račun.
Bravura je živit bez lavura.
Smijen se. Di si, radosti? Di si, lipoto? Tako se dopisuju sritni ljudi. Ispunjeni. Ljudi puni ljubavi, životnog smisla, puni planova i para da ih ostvare. Život je lip kad si uspješan, kad se ostvariš, kad ti sve ide od ruke, a zajednički je još lipši. Kad imaš nekoga da ti da ruke.
– Radosti moja.
– Lipoto moja.
Šuti i ništa ne govori.
Samo je uzeja kemijsku i bacija je u škovace. Ugriza san ga za srce. Udrija di ga najviše boli jerbo cili svoj život ženama tako tepa. Kako će sad? Sad će sve misliti da ih zajebaje? Te naše najlipše, najtoplije riči ženama – i to su morali deštrigati. Prostituirati.
Priti mi prston.
– Kurvin sine, nećeš me navući na tanki led. Oćeš reći da je bilo ko kome ide u životu, moralna nakaza? Da ne moreš biti sritan, uspješan i opet biti čovik? – To je pokojni Toma Bebić uvik govorija. Da je najteže biti čovik. Nego, kako ćeš ti danas kad ti dođu one tvoje? Radost i Lipota? Šta ćeš sad? Kako ih sad misliš dočekati? Smišnice, Ljubavi? Ne stoji ti da ga jebeš.
Smijemo se. Sunce kupa rivu, a najlipše Radosti i Lipote izašle u spizu i na kavu. Morat ćemo obojica smisliti šta drugo. Neke nove komplimente, a to je posa.
Turudiću, Turudiću. Kako si nas zajeba.
