Yugo se osmehnula. Pratila me je pogledom dok sam koračala ka senci velikog drveta, odakle je padao pogled na Omo reku, koja je napajala suve obale, darivajući im ono najdragocenije – život.
Duž obala Omo reke u Etiopiji živi veliki broj duša načinom koji se nije menjao vekovima. Ovo je mesto gde tradicija i rituali i dalje privlače antropologe i sociologe iz svih krajeva sveta, mesto gde čitava zajednica ume da diše kao jedan, mesto gde se mogu pronaći najstariji ostaci modernog čoveka, zbog čega Omo nazivaju i utrobom čovečanstva.
Yugo nije posedovala gotovo ništa iz modernog sveta. Pokrivajući rukama grudi kad god bi se približio neko ko ima odeću na sebi, prošaputala bi kako je sve što želi samo jedna majica. Yugo je osećala stid, nešto što ni njena baka, ali ni mama, u njenim godinama nisu. No, pre manje od 10 godina sve je počelo da se menja. Kineske kompanije i vlada Etiopije počele su izgradnju puteva, plantaža i fabrika, ali i brana Gibe. U ovim krajevima sve molitve su i dalje upućene reci Omo i izlivanju vode ove svete reke, potpuno prirodnog događaja, na polja sirka koja lokalnom stanovništvu donose život. Tada je reka zaćutala, povukla se, a obale su bile žedne. Glad je zakucala snažnije na vrata.
Italijanski istoričar Carlo Conti Rossini, veliki poznavalac Etiopije i jedan od prvih istraživača sa evropskog kontinenta u XX veku, napisao je da je dolina reke Omo – “muzej ljudi”. Dom mnogim plemenima, kao što su Nyangatom, Dassanech, Surma, Karo, danas je donji Omo pod zaštitom UNESCO-a.
Česti konflikti zbog resursa
“Ako nemamo zemlju, mi nismo živi”, priča mi Samuel, pripadnik plemena Karo.
“Sve ono tamo”, pokazao je prstom u daljinu, na veliku ravnicu koja je pratila tok reke Omo, ”to smo nekada koristili… Sada više ne. Bićemo gladni, možda ne ove ili naredne godine, ali zasigurno za pet, deset godina… Sve se menja, suše su sve češće i duže, kiše sve ređe padaju, a brana će nam onda oduzeti i pravo na život, ovakav kakav jedino i znamo da živimo”.
Smanjeni resursi u ovom regionu znače problem – i to ne samo glad. Konflikti koji se neretko javljaju usled borbe za vodu, teritoriju ili stoku, bili bi učestaliji i krvaviji.
“Nisam optimističan”, nastavlja Samuel. “Nikako nisam. Sve me ovo mnogo brine. Postajemo okrutni jedni prema drugima. Želimo da otmemo nešto tuđe ili po svaku cenu sačuvamo ono što nama pripada. A glad i nemaština nas na to nagone. Razumemo svi da je promena neizbežna, da nam dolazi i da moramo da se prilagodimo. Znamo da nam treba struja, ali, mora li i da nas razori? Moramo li svi da nestanemo zauvek?”
Dar od boga
Samuel kaže da su poplave koje Omo donosi dar od boga.
“Voda je manje slana, naša stoka oko jezera daje hranljive materije usevima, a to je važno za ribu”.
Gubitak vode i zemlje, znači i gubitak stoke, koja je duboko vezana za život ovih jedinstvenih plemena. Obrasci kulture koji su živi hiljadama godina, prete da nestanu za manje od nekoliko decenija. Veliki broj mladih devojaka odbija skarifikaciju koja je tela njenih majki i baka činila lepom. Mnoge žele da prekriju svoja naga tela.
Kiše je sve manje i na nju više niko ne računa – slabo joj se nadaju. Zagađena voda za piće pogoršava zdravstvenu krizu, česte su epidemije različitih parazitskih bolesti i sve češće se javlja neuhranjenost kod dece i starih. Omo napaja krkhi ekosistem jezera Turkana, koje se bori sa niskim vodostajem, ali i povećanjem saliniteta. Postoji bojazan da voda neće više moći da koristi za piće. A to znači samo jedno – smrt. Čitavo područje zloglasnog Ilemi trougla je dodatno ugroženo.
Richard Leakey, kenijski paleontolog i antropolog, izjavio je da će Gibe III brana „proizvesti širok spektar negativnih efekata, od kojih bi neki bili katastrofalni i po životnu sredinu i domorodačke zajednice koje žive nizvodno.”
Omo reka nije se videla, iako je mapa pokazivala da nisam daleko. Ovde je život navikao da teče sa rekom, prihvatio je njene kaprice i milost. Duvao je jak vetar, noseći pesak i čestice prašine sa suve, žedne i odveć izmučene zemlje. Vidljivost je bila veoma smanjena, morala sam da zaustavim automobil. Nyangatom pleme naseljava ovo područje. Vetar je neumorno nastavio svoj ples. Borbeni i ponosni, ovi pastoralisti smatraju da je neophodno sačuvati resurse koji im pripadaju, pa čak i po cenu života.
“Ubiti nekoga iz susednog plemena, nekoga ko pokušava da vam otme resurse, smatra se hrabrošću”, objasnili su mi.
Jedna žena sedela je dostojanstveno ispod velike krošnje drveta, odolevala je peščanoj oluji prodavajući sirak. Osmehnula mi se i, zatvorivši oči na trenutak, okrenula glavu na drugu stranu. Lice joj je bilo prekriveno zrncima crvenkastog peska, koje nije ni pokušala da ukloni rukom.
Najveću cenu uvek plaćaju oni koji su najranjiviji. “Od pre nekoliko godina se mnogo promenilo, ne znamo zašto. Suše su češće, ali i duže. Da li nam Bog uzima vodu, a time i život? Zašto? Nema vode, nema stoke, nema hrane, nema ni nas”.
