Foto: Autonomija.info
Naš sagovornik Dragoljub Draža Petrović, kolumnista i glavni urednik beogradskog lista “Danas”, publiku ne osvaja samo laganim i satiričnim perom već i, jednako šarmantnim, javnim nastupima. Verovatno je za verbalno-scenski mejdžik-tač delom zaslužno i to što potiče iz “dramske” porodice. Njegov je otac, možda ne toliko po imenu koliko po liku i ulogama, bio poznati jugoslovenski i srpski glumac. Zvao se Bogoljub Petrović. I Draža je hteo da se bavi pozorišnim poslovima, ali je slučajno, kako piše u biografiji, otišao u novinarstvo. Zalutao je u Školu novinarstva, koju je početkom devedesetih organizovao nedeljnik “Vreme”, a posle je bilo što je bilo.
Karijeru je započeo u antirežimskoj “Borbi” 1994. godine, a kasnije prešao u “Našu borbu”, kada su “Borbu” preuzeli Miloševićevi ljudi. Radio je i kao TV novinar, a onda se vremenom presaldumio u kolumnistu, jednog od najpoznatijih ne samo u Srbiji nego na celom BHSC govornom području.
Dug je spisak pretnji i napada kojima je svih ovih godina izložen, pre svega od Miloševićevog i Vučićevog režima i njihovih poštovalaca. I on i list “Danas”, kojim komanduje. Nedavno je štampan letak na kojem mu je na glavu namontirano keče, tradicionalna kapa koju su nekada nosili Albanci, “srpski arhineprijatelji”. Draža je vazda bio i ostao izdajnik, kao i svaki pošten javni delatnik u Srbiji koji kritikuje ludu Vučićevu autokratiju i sve ono što je dovelo do nje. Novinarka “Danasa” Snežana Čongradin napisala je posle “diseminacije” keče-letaka kolumnu pod simptomatičnim nazivom “Dražina glava je prevelika samo za keče”.
Razgovarao: Nedim Sejdinović
Počnimo razgovor sa komentarom najnovijih napada na tebe i list “Danas”. Na letku koji je ubačen u redakciju, na glavu ti je namontirano keče. Osim toga, dobio si i ime – Adem. Jašari ili Demaći? Uglavnom, šta ste sve ti i “Danas” do sada bili u očima vlasti i “patriota”? I šta je, iz tog njihovog “dovitljivog ugla”, cilj nezavisnih medija i novinara?
Jasna je bila aluzija na to da sam Adem Jašari, ubijeni vođa Oslobodilačke vojske Kosova. Sve se dešava jutro posle gostovanja Vučića na državnoj televiziji – Vučić je tokom intervjua u emisiji “Oko” na RTS-u listao “Danas” i izjavio: „Pustite to što mene napadate, ali što to radite svojoj zemlji. Mislite da sam ja tema i meta zato što sam ružan, debeo ili ne znam kakav? Ne, već je tema i meta Srbija, da bude uništena. To je suština svega. Da vas pitam da mi pokažete novine na albanskom, a da su ovakve. Kod njih demokratija cveta, a kod nas navodno ne.”
Vučić je uveče najavio ono što se ujutru i desilo, tako da ne isključujemo mogućnost da je letke ubacio lično on, jer je poenta njegovih napada na “Danas” i poruke sa tih letaka ista: žele da pokažu kako smo mi vođe albanskih terorista. Predsednik nas je tokom gostovanja na RTS-u označio kao novine u kojima se u ovom dramatičnom trenutku pojavljuju i Albanci i albanski političari, i jasno je želeo da poruči tim mahanjem našim listom i čitanjem naslova tekstova da smo mi zapravo albanski propagandni medij koji izlazi u Beogradu.
Inače, mi smo tradicionalni izdajnici Srbije od 1997. godine i lepo se osećamo zbog toga. Biti izdajnik najpre Miloševićeve Srbije, pa ubrzo i Vučićeve Srbije, jeste dokaz da smo vazda na pravoj strani.
A šta je, po tebi, cilj kontinuiranih napada? Kako reagujetena njih? Da li daju dodatnu snagu ili dugoročno iscrpljuju?
Dosadilo nam je već, iscrpljeni smo. Nama toliko prete zato što i dalje želimo da budemo građanska multikulturalna novina, da ponekad napade i ne prijavljujemo, jer će ispasti da samo kukamo. Oguglali smo. Pazite ovako: naš dnevni kolumnista Marko Vidojković je relociran zbog pretnji. Bar pet naših novinara ima konstantne pretnje. U novembru nam je stiglo jezivo pismo da ćemo svi u redakciji biti pobijeni kao kolege iz “Šarli Ebdoa”.
Pošiljalac pisma nikada nije otkriven. Svi su u početku bili zabrinuti– najpre šef misije OEBS-a, onda nam je od novembra do decembra kroz redakciju prošao čitav diplomatski kor – nemačka ambasadorka, francuski ambasador, pa onda šef delegacije EU sa još desetak ambasadora EU, onda su nas posetili novinari svih bratskih i sestrinskih medija, između svih njih jedno 20 puta posetili su nas i dostavljači Wolta i Glova, bio je tu svaki dan i naš poštar, ali nas jedino, za tih mesec dana gungule, nije posetio niko ko predstavlja zvaničnu Republiku Srbiju. Okej, posetio nas je predstavnik MUP-a iz Stalne radne grupe za bezbednost novinara, fin čovek, potom smo dobili i patrolu koja je od 0 do 24 dežurala ispred ulaza u zgradu gde je redakcija.
I patrola je dežurala, dežurala, prvo su – koliko sam odokativno primetio – u patrolnim kolima sedela dva policajca, potom jedan policajac i jedna policajka, zatim dve policajke, potom jedan policajac, na kraju sam sve češće primećivao da tu stoje samo prazna policijska kola, a onda su jednog dana nestala i ta patrolna kola. U MUP-u su nam rekli da ništa ne brinemo, da patrola jeste povučena, ali da smo pod pojačanim nadzorom, u fazonu: pustite vi nas da radimo svoj posao, drugovi novinari, a vi radite svoj. Podela posla u našem društvu je najvažnija.
E sad, nije da je nama baš stalo da nam ulaz u redakciju izgleda kao ulaz u stambenu zgradu svedoka-saradnika, i da od jutra do mraka gledamo razne patrolne poze: jednog policajca koji spava, a drugog koji gleda u telefon, ili oba policajca kojima pada glava od umora ka šoferšajbni, ili patrolna kola koja zevaju prazna na parkingu, ali bilo bi u redu da nam je Republika Srbija javila da nismo više pod zaštitom Republike Srbije, a ne da mi zabrinuti moramo da zovemo Republiku Srbiju da pitamo: „Izgleda da su vam kidnapovali patrolu zajedno sa kolima ispred naše redakcije.“
Čini li ti se realnim da ćemo opet nekada – kada sve ovo prođe, ako ikada prođe – morati one novinare koji sada tako jezivo, svakodnevno, sladostrasno krše kodeks zvati kolegama? To su oni koji sada prozivaju i iscrtavaju mete na čelu “izdajnika”. Da li će stare sluge promeniti gospodare? Da li je moguće recimo zamisliti Milomira Marića i Dragana J. Vučićevića u službi Marinike Tepić ili Zorana Lutovca?
Pa pazite, ja ovu dvojicu smatram kolegama, nije mi to problem, ali veoma lošim kolegama. Šta ćete: ima lekara koji leče i ima lekara kojima pacijenti umiru, ali oni su kolege.
Mi u Srbiji imamo problem što su se neki novinari i vlasnici medija enormno obogatili tokom Vučićeve vladavine, tako da njima verovatno kada on padne, neće ni biti potrebno da još nekom služe. Naravno, biće i onih koji će se odmah javiti da opsluže još kojeg političara. Ti razni medijski potrčci zapravo misle da će Vučić vladati večno i zato se tako ponašaju. Nemam drugo objašnjenje za takvu bahatost, primitivizam, laži, linčovanje ljudi, gaženje novinarskog kodeksa, samo da bi Vučića usrećili. Srpsko režimsko novinarstvo je prilično jeftina prostitucija za odlične pare.
Hajde sada da se okrenemo tzv. aktuelnim političkim događajima. Vučić je, protivustavno dakako, pre neki dan praktično raspisao izbore na svim nivoima. Jedino on neće na izbore, neće biti predsedničkih. Tragikomično je gledati kako predsednici opština i gradonačelnici po Srbiji podnose ostavku, kako bi ispunili predsednikovu želju da se i vanredni lokalni izbori objedine sa vanrednim parlamentarnim. Kako ti sve to izgleda? I šta je smisao te “akcije”?
Srpska politika je Diznilend besmisla, pa imamo situaciju da je opozicija u jednom trenutku protesta “Srbija protiv nasilja”, kada su protesti prilično spasli, zatražila izbore do kraja godine, iako im to apsolutno ne odgovara. Jer, izbori u Srbiji uvek odgovaraju samo Vučiću. On je stalno u kampanji i stalno se ponaša kao da su izbori – sutra. On će i sada motivisati sve naprednjake od lokala do Glavnog odbora da svim poznatim, što legalnim što nelegalnim, metodama dobiju izbore. I oni će ih verovatno i dobiti. Vučić svakog dana gleda istraživanja javnog mnenja, pa se tako i rukovodi u odlukama.
Neki kažu da ova Vučićeva vlast neće otići mirnim putem, na izborima. Slažeš li se?
Oni se tako odnose prema opoziciji i kritičarima, prema neistomišljenicima, da je jasno da i kada bi nekada izgubili izbore, vlast ne bi predali bez nekog rusvaja i džumbusa. Oni neće otići lako. Vučić se i ponaša kao da je neki doživotni monarh, samo još to da unese u Ustav.
A ko je, po tvojoj proceni, najviše kriv, osim predstavnika vlasti, za to što je Srbija postala autoritarna tragikomična zemlja iz koje je razum uglavnom proteran? Kome je uopšte moglo pasti na pamet da Aleksandar Vučić može predstavljati političku figuru koja može da donese stabilnost u region?
Međunarodni faktori se vode nadom da će on rešiti Kosovo na njima prihvatljiv način. On to mic po mic i radi, ali svima priča da su “izdajnici” Kosova neki drugi. Vučić će priznati Kosovo kad-tad u nekoj zavijenoj formi, ali nikada neće priznati da je priznao Kosovo, i to je sasvim jasna strategija. Na kraju će reći da su izdajnici Kosova novinari i opozicija, da su oni priznali Kosovo. Mediji koje kontroliše će mu u tom narativu pomoći, jer on preko njih uspeva da svoje birače drži u stalnoj hipnozi. Kao u filmu “Sjećaš li se Doli Bel” kad Slavko Štimac ponavlja: Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Otud se i zovu Srpska napredna stranka.
Čini li ti se, povodom najnovijih događaja na Kosovu, da je Vučić u najmanju ruku izgubio konce, odnosno da ih sada neko drugi, bar na severu Kosova, povlači? Ili on ipak stoji iza najnovije tragedije? Kako će se sve to završiti, je li moguća eskalacija sukoba? Ili će pak događaji na Kosovu biti iskorišćeni tek za obračun sa “unutrašnjim neprijateljima”?
Kao što se Milošević oslanjao na kriminalni milje u svojim ratovima, tako je i Vučić predao sever Kosova na upravljanje lokalnoj mafiji. Pa, kad ta mafija u nekoj čisto kriminalnoj akciji upadne u zamku policije, onda ih njegovi mediji proglase obilićima i borcima za slobodu. Smešna priča u kojoj nažalost ginu ljudi.
Kako će se događaji na Kosovu odraziti na izbore u Srbiji? Ko će profitirati?
Vučić će kosovsku sagu prikazati kao dramu u kojoj je njemu, naravno, najteže. On krvari, on se bori sa alama i vranama, to će biti žvaka za potkupljene i hipnotisane birače koji su spremni svašta da progutaju.
Na kraju, hajde da se dotaknemo susedne Bosne i Hercegovine, države koja je 28 godina posle rata još uvek žrtva nacionalizama. Dodik je objavio rat međunarodnoj zajednici, tu su i njegove tradicionalne, sada zahuktale pretnje da će Republika Srpska postati nezavisna država, tu je i optužnica protiv njega, tu su i zakoni u RS koji su usmereni protiv nezavisnih medija i nevladinih organizacija po ugledu na ruske… Nije li sve ovo što se dešava jezivo?
Išao sam nedavno u Banjaluku da pružim podršku kolegama sa portala “Buka” zbog tog Dodikovog obračuna sa nezavisnim medijima. Jeziva je to priča. Čini se da je Bosna zaista prokleta avlija u kojoj se nije odmaklo dalje od 1995. godine, kada je potpisan Dejton. I dalje se Bosanci, bili oni Srbi ili Bošnjaci, tiho međusobno mrze, a tu mržnju pumpaju političari. Tragedija te lepe zemlje nikako da se okonča.
Za kraj, čini se da relevantna opozicija u Srbiji često izbegava da daje ili daje konfuzne izjave na nacionalne-regionalne teme. Tako ispada da politički narativ o regionu u Srbiji kreiraju samo vlast i ekstremna desnica?
Odgovor je jednostavan: mi nemamo u Srbiji snažnu građansku političku opciju koja bi čista srca želela jak i povezan region, region koji bi kao u kafani spojio stolove. Ovde vas i dalje desnica i vlast smatraju otpadnikom ako letujete u Hrvatskoj. A da ne pričam da će vam ludaci pretiti spaljivanjem redakcije ako objavljujete sve strane u regionalnoj priči kao što mi u “Danasu”radimo. Vreme je da se svi normalni ljudi iz bivše Juge otarase svojih ludaka koji bi vazda ratovali.
