Ovo što se dešava s akademskom zajednicom Univerziteta u Sarajevu vjerovatno je pitanje groteske, u kojoj će se otkriti šta je dio komedije, a šta dio tragedije u ovo priči, ali to odgovora na to pitanje. Sve bi se moglo svesti na pet novih pitanja na koje sebi trebamo dati odgovor:
- Da li neko zbog nečega kažnjava akademsku zajednicu?
- Da li neko hoće da mijenja njen karakter i osnovnu svrsishodnost?
- Da li je to samo produkt egoističnih aspiracija?
- Da li je ipak cijeli proces samo produkt elementarnog neznanja svih sudionika komedije/tragedije, bez obzira na posljedice?
- Ili je u pitanju, na ono što smo navikli, međustranačko pripovijedanje, s izutetkom šutnje, u ovom slučaju u javnom prostoru?
Nije se nikada u BiH desilo da je neko unaprijed sugerisao da će jedan sektor ostati bez plate i da “obećanje” bude sprovedeno. Obično ide obrnuto: svi šute, plate nema, i onda ide bunt. Krajem novembra na Filozofskom fakultetu organizovana je sjednica NNV-a kako bi se podnio izvještaj da Vlada Kantona (sugerisano iz Univerziteta) nema novaca za decembarsku platu. Malo nakon toga u medijima stiže obavještenje od Vlade Kantona kako su sve priče o decembarskoj plati neosnovane i da je, bez obzira na sve dezinformacije, budžetom planirana plata za visoko obrazovanje.
Danas, 11. 12. 2024. znamo da plate nisu isplaćene jer:
- rektor u Sarajevu drži akademsku zajednicu kao svog taoca,
- ministrica fininasija ne želi da isplati plate jer nisu potpisane od ovlaštenog lica (rektor nema prava na potpis)
ili
- rektor brani autonomiju Univerziteta,
- ministrica “sahranjuje” malo onoga što je ostalo od te autonomije visokog obrazovanja.
I jedno i drugo znaju, i rektor i ministrica, da će ako ovo stanje potraje, imati proteste od članova akademske zajednice i da nakon tih protesta neko od njih dvoje neće ostati na svojoj poziciji. Ono što nijedno nije sigurno, a oboje navijaju u suprotnim smjerovima, jedno naspram drugog, jeste protiv koga će i za koga će protestovati članovi akademske zajednice. Pa će sada osluškivati, odugovlačiti sve dok “voda ne dođe do vrata”. Kada “voda” ili uslovi života dođe, s obirom na to da još samo mogu disati i govoriti, brzo će se i dogovoriti.
Oko čega je spor?
Oko izbora rektora. Senat bira rektora, a sadašnji rektor član je Senata. Njegova protivkandidatinja to nije, pa nije mogla da glasa. Rektor je glasao za sebe i pobijedio s tri glasa razlike. Pravilnik o izboru rektora u načelu je jasan, ali nije, izgleda, jasan u tumačenju onoga što je napisano. Glasaju članovi Senata. Rektor je član Senata, a protivkandidatiknjia nije. I ko je u pravu?! Teško pitanje. A još teži odgovor. (Uvijek će ostati ono pitanje: da li je trebao biti džentlamen i ne glasati? Međutim to pitanje nema pune veze s pravom i baš me zanima kako je inspekcija tumačila taj “džentlimenski dio”.) Protivkandidatkinja se žalila: nije imala prava glasati. Došla inspekcija i proglasila izbore nevažečim.
Novoizabrani rektor rekao je da je to atak na autonomiju Univerziteta. I nije odstupio. Ministrica, koja je “poslala” inspekciju, rekla je da su izvještaji za plate potpisani od čovjeka koji nema prava da stavi potpis u ime Univerziteta.
Po svemu sudeći, u medijima rektor brani autonomiju Univerziteta, a ministrica pravnu državu.
Šta je autonomija jednog fakulteta? Kad je dobivena daleke 1088. godine u Bolonji, bio je sporazum između cara i Vatikana da će Univerzit ostati neovisan. Ni papin, ni carev. Mnogo godina kasnije postoji Univerzitet u Sarajevu. Šta je njegova autonomija? Prvo, nije finansijska, iako svim novcem, nakon integracije, od svih fakulteta, upravlja Univerzitet, i tu je, dakle, autonoman. No i dalje taj novac nije dovoljan za finansiranje svih fakulteta. Finisira ih Kanton Sarajevo. Dakle tu nema autonomije. Dalje, Univerzitet u Sarajevu podliježe zakonima Federacije BiH. Ako je neka inspekcija naložila “postupak” da izbor rektora nije validan, onda postoje pravni načini na koje se odgovara.
Ipak, s druge strane, autonomija jednog fakulteta/univerziteta gubi se kada politika i administracija ušetaju u njen prostor. Hoću da vjerujem da politika nije na Univerzitetu, iako me sve ovo podsjeća na jeftine političke igre koje skupo koštaju sve one koji ozbiljno shvaćaju svoj posao. S druge strane, već smo izgubili bitku s pravlima. Toliko obrazaca, pravila, nekada iz najboljih namjera, a nekada da bi sebi neko dao važnost na poslu, prepravilo je Univerzitet da je profesoru pojedincu njegovo kreativno vrijeme usmjereno u velikoj mjeri na administraciju. U puno slučajeva ta pravila nisu dorečena, pa onda se mora tražiti tumačenje pravilnika s fakulteta. A onda pravnik uz sve dobre namjere konstatuje da je pravilo donijeto na Univerzitetu, pa moramo čekati “tumačenje” onoga ko ga je uspostavio. I tako to, o autonomiji profesora.
E sada, ko nam je treći član ove male drame?! Naravno, ministrica! Ona hoće sve po slovu zakona. Pa dobro. Ali hajdemo malo zašetati u politiku, pa ćemo se vratiti zakonu, Univerzitetu i ministarstvima.
Jedino ime koje ovdje zaslužuje da se spomene jeste uvaženi kolega Marijanović (Ona, ministrica, radi što On hoće). Grobar visokog obrazovanja u Sarajevu. Čovjek koji je sve uradio da izjednači Univerzitet u Sarajevu i privatne fakultete. I samo zahvaljujući amandmanima koje je “isposlovao” Filozofski fakultet i Zakonu o visokom obrazovanju nije mu to prošlo.
Kad politika galopira Univerzitetom
SDP i Naša stranka svoj su najveći dio predizbornih obećanja “potrošile” na obrazovanje. A nema ih tu. Dali sve NIP-u?! Kako je Marijanović sa svojim kandidatima, jer tu nema stranke, ušao opet na ovako visoko mjesto?!
Kada ova dva dana čitam da vodeći ljudi Trojke šute, pomislim: pa tako bi trebalo biti sve vrijeme. Šta oni treba da pričaju ako imaju svoje institucije. Treba da govore ministri, članovi skupština, načelnici itd. Međutim nije došla demokratija i “politička svijest” odjednom, u pitanju je politika nezamjeranja. NIP je uz podršku kolacije pustio Marijanovića s uzda, direktno iz Hrvatske, da galopira Univerzitetom Sarajeva i svojim kasom svima postavi pitanje: koliko On može brzo da trči, a da Oni mogu, bez zadrške, da se klade na njega?!
Koji god sektor, oblast ne dobije platu, strašno je, i to ne samo za pojedince jer to ima uticaj na cijelo društvo – u tom vremenu novac ne kruži. Da li su univerzitetski radnici po tome nešto posebno? Nisu! Došao red i na njih. Oni su, kao i mnogi drugi prije njih, ostali bez svog dostojanstva, koje su im uzeli oni koji misle da mogu da odlučuju o svemu, a tako i osjećaju pravičnosti. I svih pet pitanja koja su postavljena na početku ovog teksta teksta, samo od prostora do prostora odgovor su u retoričnosti svojoj. A ko su, u načelu, ljudi kojim se drugi ljudi od moći za…ju?
To su ljudi koji su, u ovom slučaju, potpisali diplome ljudima koji o njihovom statusu odlučuju u ovim malim igrama; to su ljudi koji čitaju i uče, i uče druge cijeli svoj život; i najzad, to su ljudi koji daju, ili bi trebali dati, korektiv slike jednog društva. A ne postoji institucija, kada se sve sabere i oduzme, koja je više dala BiH i Sarajevu od radnika Univerziteta u Sarajevu!
Dakle protiv koga će univerziteski radnici, ili za koga će, ili za šta će izaći na proteste?! A izaći će.
