Igra traženja krivca je u punom jeku. Stratezi zavaljeni u fotelje pouzdano znaju da je Kamala Haris trebalo da žrtvuje Džoa Bajdena, da gostuje kod Džoa Rogana ili – što je omiljeni argument samoproglašenih centrista – da se distancira od identitetske politike. Naravno, veoma je važno utvrditi zašto ljudi koji su glasali za demokrate 2020. ovog puta nisu izašli. I treba objasniti (a ne nagađati o tome) Trampov uspeh, posebno među latino muškarcima.
Međutim, jedno krupnije pitanje zaslužuje bar isto toliko pažnje: zašto je ono što međunarodni posmatrači prepoznaju kao opciju desnog centra izgleda nestalo iz naše politike? Zašto je jedini izbor 2024. bio između krajnje desnice i nejasno progresivne (svakako nedovoljno progresivne za progresivce) stranke centra?
Drugim rečima, zašto je propala struja republikanaca koja se zarekla da nikad neće podržati Trampa? Na kraju krajeva, među samoprognanima i izbačenima, pokret je imao kreativne političke umove i, bar neko vreme, poprilično novca.
Deo odgovora glasi da se oni nikada nisu zaista obračunali sa istorijom posleratne američke desnice (što odluku Kamale Haris da prigrli Čejnijeve takođe čini politički i moralno spornom). Kad su u nedoumici, republikanski protivnici Trampa se vraćaju na idealizovanje Ronalda Regana ili Džona Mekejna. Te navodne moralne ikone bi trebalo da budu kontrast Trampu. Služile su i kao ideološki amalgam ponude desnog centra: pro-biznis, ulaganje u odbranu, konvencionalne porodične vrednosti (kako bi muškarci, iscrpljeni nadmetanjem na tržištu, dobili zaslužen odmor ratnika).
Zgodno se izostavlja dugogodišnja privrženost republikanaca „južnjačkoj strategiji“, što će reći obraćanju onima koji su se otuđili (blago rečeno) kada su se demokrate okrenule promociji građanskih prava.
Uglavnom se zaboravlja da se Regan protivio i Zakonu o građanskim pravima i Zakonu o glasačkim pravima. Ljudi rođeni posle 1960-ih možda nisu voleli Regana, ali im je verovatno ostao u sećanju kao šarmantan, brižan tip koji neprestano zrači optimizmom. Ali pogledajte snimke Regana kao guvernera Kalifornije i videćete čoveka koji kipi od ozlojeđenosti i izgovara reči koje se ne razlikuju od onoga što krajnja desnica danas govori o „liberalnim institucijama“. Jednom prilikom je, povodom zavođenja reda na studentskom kampusu, jasno stavio do znanja: „Ako je potrebno krvoproliće, hajde da završimo s tim.“ Svoju izbornu kampanju 1980. započeo je u Misisipiju – blizu mesta gde je 1964. ubijeno troje aktivista za građanska prava – i podržao „pravo država“ (naspram federalnih ovlašćenja).
Mekejn se u istorijskim knjigama možda javlja kao čestiti branilac demokratije i ljudskih prava na međunarodnom nivou, pa i kao neočekivani spasilac Obaminog zakona o zdravstvenom osiguranju za vreme Trampovog prvog mandata. Ali to je i čovek koji nam je doveo Saru Pejlin, trampistkinju pre Trampa. Stalno se govori da desničarske elite mogu po želji da oslabe ili pojačaju desničarski populizam – a često i čisti rasizam, ali na kraju su ipak stvorili nešto što ne mogu da kontrolišu. Po rečima jednog analitičara: Tramp nije oteo Republikansku stranku – on ju je razumeo.
Danas naizgled umereni republikanci znaju da bez Maga pokreta ne mogu da pobede na izborima. Glen Jankin, bivši šef investicione grupacije Karlajl i navodno republikanac starog kova, igrao je na kartu konzervativizma s ljudskim licem kada se kandidovao za guvernera Virdžinije. Posle se ispostavilo da je prljav posao razdraživanja ljudi budalaštinama o kritičkoj teoriji rase samo delegirao operativcima na terenu. Izgleda da Jankinovi obožavaoci misle da će uspeti strategija koja je već propala – pothranjivati gnev ljudi, ali kontrolisati rast radikalnog pokreta. U pitanju je uvek ista iluzija da će elite održati stvari pod kontrolom.
Nova pojava je delimično antiautoritarna desničarska omladinska kultura. Čemu nositi kravatu kao pripravnik u Kongresu, zatrpavati se gomilama hartije i udovoljavati dosadnim starcima, kad možete biti influenser koji promoviše stil života nemarnog dečaka pomešan sa toksičnom politikom (i usput naplatiti poneku reklamu)?
Nova onlajn antiautoritarna kultura nema mnogo veze sa libertarijanizmom, koji bi reganovska koalicija još uvek mogla da prisvoji. Dugo smo podrazumevali da je antiautoritarni etos nužno progresivan. Teško pristajemo na njegovu izrazito desničarsku verziju – onu koja ni u kom smislu nije „konzervativna“ jer je zasnovana na nepoštovanju institucija i trolovanju protivnika.
Neko poput Niki Hejli bi po svoj prilici pobedio Haris, imajući u vidu globalno nezadovoljstvo, opravdano ili ne, vlastima u mnogim državama sveta. Činjenica da je Hejli na kraju podržala Trampa bio je još jedan dokaz defetizma tradicionalnih republikanskih elita. Samoproglašeni desni centar nema odbranu od Trampa. Čini se da je nespreman da napusti dvoličnu igru koja je izvorno i omogućila trampizam.
Rezultat je da su mnogi američki građani na kraju glasali za krajnju desnicu, a da nisu nužno želeli da joj uruče mandat. Nekima prija mešavina okrutnosti i slabo prikrivene korupcije. Mnogima je to previše. Ali Tramp je ugrabio puni mandat za ono prvo.
Prevela Milica Jovanović
