Međunarodni sud pravde u Hagu je 26. januara naložio Izraelu da preduzme hitne mere da smanji broj civilnih žrtava u Gazi, da obezbedi pružanje osnovnih usluga i dobara u Gazi, kao i da na svaki način spreči genocid nad Palestincima u Gazi. Ta odluka je doneta u predmetu koji je pokrenula Južna Afrika i ukazuje na to da sud veruje da bi se genocid zaista mogao dešavati u Gazi, što je zahtevalo hitno odlučivanje pre održavanja odgovarajućeg suđenja. Kasnije istog dana, američki savezni sud u Oklendu u Kaliforniji saslušao je tročasovno potresno svedočenje u slučaju koji je pokrenuo palestinski ogranak međunarodne nevladine organizacije „Odbrana za decu“ (DCI-Palestine), tvrdeći da Bajdenova administracija krši Konvenciju o genocidu time što šalje oružje i drugu vojnu opremu koju izraelska vojska koristi u Gazi.
U oba slučaja izneta je šokantna optužba: da Izrael, država rođena nakon pokolja koji je u svet uveo reč „genocid“ – i Konvenciju o genocidu, koju su Ujedinjene nacije jednoglasno usvojile 1948. godine – sada i sam vrši genocid. Ovim procesima još je nešto zajedničko: skrenuli su pažnju na izjave, opise i tumačenja istorije koji su izvan sudnice, u zapadnim zemljama, u najmanju ruku često potisnuta na marginu. Kakva god bila konačna odluka u slučaju pred Međunarodnim sudom pravde, podnosioci tužbe gotovo izvesno neće uspeti da ostvare ono što zahtevaju i tako očajnički priželjkuju – okončanje pokolja u Gazi. A u oba slučaja, oni koji odgovaraju na tužbu – Izrael u Hagu i vlada Sjedinjenih Država pred saveznim sudom – ponašali su se kao da optužbu u središtu postupka ne treba shvatati ozbiljno.
U slučaju pred Međunarodnim sudom pravde, advokati koji predstavljaju Južnu Afriku predstavili su aktuelno ubijanje u Gazi kao najnovije poglavlje u kontinuiranoj istoriji. „U našem zahtevu, Južna Afrika prepoznaje tekuću Nakbu palestinskog naroda kroz izraelsku kolonizaciju od 1948. godine“, rekao je Vusimuzi Madonsela, južnoafrički ambasador u Holandiji, predstavljajući predmet u sudnici. „U zahtevu su izraelski genocidni postupci i propusti stavljeni u širi kontekst izraelskog 75-godišnjeg aparthejda, 56-godišnje okupacije i 16-godišnje opsade nametnute pojasu Gaze.“ Reč „aparthejd“ u sudskom zahtevu zemlje koja je vlastiti režim aparthejda okončala pre samo tri decenije, bila je potvrda autoriteta: Južnoafrikanci znaju da prepoznaju aparthejd.
Sledećeg dana, zastupnici države Izrael odgovorili su da Izrael zna da prepozna genocid. „Država Izrael ima jedinstvenu svest o razlozima za usvajanje Konvencije o genocidu, na koju se poziva u ovom procesu“, rekao je Tal Beker, australijsko-izraelski stručnjak za međunarodno pravo, tokom izlaganja odgovora Izraela na zahtev Južne Afrike. „U naše kolektivno sećanje usađeno je sistematsko ubistvo šest miliona Jevreja, kao deo smišljenog i gnusnog programa za njihovo potpuno uništenje.“ Zatim je optužio Južnu Afriku da poseže za najgrubljim rečima da bi izazvala šok, kao što to ljudi rade na društvenim medijima.
Član II Konvencije o genocidu definiše genocid kao dela učinjena „u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe.“ Adila Hasim, bivša južnoafrička sutkinja, argumentovala je da Izrael čini četiri od pet dela opisanih u članu II: ubijanje članova grupe; nanošenje teških povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe; namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja; i nametanje mera uperenih na sprečavanje rađanja u okviru grupe. „Do danas, kada stojim pred vama, izraelske snage su ubile 23.210 Palestinaca tokom kontinuiranih napada u poslednja tri meseca, od čega prema procenama najmanje 70% čine žene i deca“, rekla je Hasim sudu 11. januara. „Palestinci u Gazi su […] ubijani u svojim domovima, na mestima gde traže sklonište, u bolnicama, u školama, u džamijama, u crkvama, dok pokušavaju da nađu hranu i vodu za svoje porodice. Ubijeni su ako nisu uspeli da se evakuišu, na mestima na koja su pobegli, pa čak i dok pokušavaju da pobegnu putevima koje je Izrael proglasio ’bezbednim’.“
Izrael čini život nemogućim za stanovnike Gaze na četiri različita načina, rekla je Hasim. Najpre, raseljavanjem najmanje 85 posto Palestinaca u Gazi. Prva izraelska naredba za evakuaciju, navela je Hasim, izdata za oko milion stanovnika severne Gaze 13. oktobra, „po sebi je bila genocidna“, jer je naredba „zahtevala hitan pokret, samo sa onim što se moglo nositi, dok nikakva humanitarna pomoć nije bila dozvoljena, a snabdevanje gorivom, vodom i hranom i drugim životnim potrepštinama namerno je bilo prekinuto“. Drugo, rekla je, „ponašanje Izraela namerno je sračunato da izazove rasprostranjenu glad, dehidraciju i izgladnjivanje. […] Čak 93 procenta stanovništva Gaze suočeno je sa kriznim nivoom gladi.“ Treće, obrazložila je Hasim, Izrael lišava Palestince u Gazi potrepština kao što su sklonište, odeća, sanitarni predmeti i voda. Četvrto, rekla je ona, stalni izraelski udari na zdravstvenu infrastrukturu u Gazi „čine život neodrživim“. Konačno, zaključila je, Izrael krši član II, tačku d Konvencije o genocidu – „nametanje mera uperenih na sprečavanje rađanja u okviru grupe“ – tako što blokira dostavu medicinskih sredstava neophodnih za porođaj. „Ukratko, gospođo predsedavajuća“, rekla je Hasim obraćajući se sutkinji Džoan Donahju iz Sjedinjenih Država, koja predsedava Međunarodnim sudom pravde od 2021, „sva ova dela, pojedinačno i zajedno, čine proračunati obrazac ponašanja Izraela koji ukazuje na genocidnu nameru“.
Za potrebe saslušanja, Južna Afrika nije morala da dokazuje da Izrael čini genocid – samo da je rizik od genocida dovoljno verovatan da zahteva hitne mere. U nizu izjava najviših izraelskih zvaničnika čini se da je saopštena namera da se unište Gaza i njeni stanovnici. Ministar odbrane Joav Galan je 9. oktobra, dva dana nakon napada Hamasa na Izrael, najavio „potpunu opsadu pojasa Gaze. Neće biti struje, hrane, goriva, sve se zatvara.“ Dodao je: „Mi se borimo protiv ljudskih životinja i ponašamo se u skladu s tim.“ Sledećeg dana, general-major Gasan Alijan, koji vodi kancelariju koordinatora vladinih aktivnosti na teritorijama, rekao je: „Ljudske životinje se moraju tretirati kao takve. Neće biti ni struje ni vode, biće samo razaranja. Hteli ste pakao, dobićete pakao.“ Ministar energetike Izrael Kac obećao je da će Gazu lišiti struje i vode. „Humanitarna pomoć Gazi? Nijedan električni prekidač neće biti uključen, nijedan hidrant za vodu neće biti otvoren i nijedan kamion za gorivo neće ući dok se oteti ne vrate kući.“ Citirajući ovaj pasus za MSP, južnoafrički predstavnik Tembeka Ngkukaitobi je rekao: „Tu nema mesta za dvosmislenost. To znači stvoriti uslove za smrt palestinskog naroda u Gazi.“
Južna Afrika je tvrdila da je ubilačka retorika u Izraelu eksplicitna, dosledna i da ne dolazi sa margine, već upravo od onih koji kreiraju državnu i vojnu politiku. U središtu ovog argumenta je Netanjahuova upotreba biblijske legende o Amaleku, mitskom narodu koji je hteo da uništi izrailjski narod. Netanjahu je pomenuo Amaleke u televizijskom obraćanju 28. oktobra, kada su izraelske trupe započinjale kopnenu invaziju na Pojas Gaze. U biblijskoj legendi, Bog naređuje Izrailjcima da se osvete tako što će ubiti svakog pojedinačnog Amalečanina – da počine genocid. U decembru je grupa izraelskih vojnika snimljena kako pleše u krugu, pevajući stihove sastavljene od izjava zvaničnika njihove države: „Dolazim da okupiram Gazu / i pobedim Hezbolah. / Držim se jedne micve / da obrišem seme Amalekovo / da obrišem seme Amalekovo. / Ostavio sam kuću za sobom, / neću se vratiti do pobede. / Znamo naš slogan: / nema ’neumešanih civila’ / nema ’neumešanih civila’.“
Ngkukaitobi je pustio video u sudnici. „Vojnici očigledno veruju da su ovakav rečnik i postupci prihvatljivi, jer je uništavanje palestinskog života u Gazi artikulisana državna politika.“
Izraelski zvaničnici su odmah uložili protest da nisu mislili ono što su rekli. Netanjahuova kancelarija je opis pominjanja Amaleka kao podstrekavanje na genocid nazvala istorijski ignorantskim. „Pominjanje Amaleka nije bilo podsticanje na genocid nad Palestincima, već opis krajnje zlih akcija koje su počinili genocidni teroristi Hamasa 7. oktobra i potrebe da im se suprotstavi“, navodi se u saopštenju. U tome je srž problema, tačka mimoilaženja. Izraelci – ne samo desničarski Izraelci, i svakako ne samo izraelski zvaničnici, već i ogromna većina Izraelaca – osećaju da posle 7. oktobra zemlja odgovara na egzistencijalnu pretnju. Bori se u neizbežnom, neophodnom i pravičnom ratu. Osećaj pravičnosti i strah u osnovi su toliko veliki da izraelski zvaničnici verovatno govore u ime svoje zemlje kada kažu, praktično, kako to možete nazvati genocidom ako ga vodimo mi?
Na sudu su zastupnici Izraela u suštini tvrdili da ne moraju ništa da tvrde. Malkolm Šo, britanski stručnjak za međunarodno pravo koji je govorio skoro sat vremena kao prvi advokat koji zastupa Izrael, izjavio je da se „pravi genocid“ dogodio 7. oktobra, kada je Hamas masakrirao oko hiljadu dvesta Izraelaca, uključujući oko osam stotina civila. „Čak i kada je potpuno opravdan i vođen zakonito, oružani sukob je brutalan i odnosi živote“, rekao je Šo. „Nije svaki sukob genocidan. Zločin genocida […] jeste jedinstvena zlonamerna manifestacija […] S pravom se opisuje kao najveći zločin. To je krajnost u zlu […] Kada bi tvrdnje o genocidu postale uobičajena valuta oružanog sukoba, bilo kad i bilo gde da se događa, suština ovog zločina bi bila razvodnjena i izgubljena.“ Šo, koji je u svojim sedamdesetim godinama, mršav i besprekorno odeven u pravničku odoru sa napudranom perikom, uporedio je tvrdnju Južne Afrike o sporu sa Izraelom sa „tapšanjem jednom rukom“.
Kasnije tog dana, još jedan viši britanski parničar, Kristofer Stejker, izašao je za govornicu i zahtev Južne Afrike za naređenje o prekidu vatre nazvao apsurdnim. „Pretpostavimo da su Konvencija o genocidu i ovaj sud već postojali u vreme Drugog svetskog rata“, rekao je on, „i da su sve savezničke sile bile bezrezervne potpisnice Konvencije, a da sile Osovine nisu. Pretpostavimo da neka neutralna država pokrene postupak protiv savezničkih sila pozivajući se na kršenje Konvencije o genocidu u njihovom vođenju sukoba i zahtevajući privremene mere koje bi saveznicima nalagale da odmah prekinu neprijateljstva. […] Takve privremene mere bi od saveznika zahtevale da se predaju silama Osovine, iako bi se postupak protiv njih kasnije mogao smatrati potpuno neosnovanim, bez ikakvog razmatranja od strane suda o tome da li su sile Osovine počinile genocid.“
Činilo se da je sud delimično prihvatio Stejkerov argument i nije naredio prekid vatre, što bi bilo jednostrano, pošto je Hamas teroristička organizacija a ne država – pa stoga nije pod jurisdikcijom MSP. Međutim, sud je prihvatio da je situacija u Gazi dovoljno strašna, a dokazi dovoljno ubedljivi, da je, čak i pre nego što je razmotrio sve činjenice, naredio Izraelu da svede žrtve na najmanju moguću meru i obavesti MSP o svom napretku. Jedini stalni član suda koji je glasao protiv svih mera bio je predstavnik Ugande, koja se u međuvremenu od toga ogradila. Netanjahu je slavio propast onoga što je nazvao „podlim pokušajem“ da se Izraelu uskrati pravo na samoodbranu. Bombardovanje Gaze je nastavljeno. Posle odluke MSP, broj mrtvih je prešao dvadeset sedam hiljada.
Istog dana, savezni sud u Oklendu saslušao je, između ostalih svedoka, četvoro Amerikanca palestinskog porekla, koji su tvrdili da su bombe koje su isporučile SAD dovele do smrti i patnje članova njihovih porodica. „Moja porodica se ubija mojim novcem“, rekla je sudu Lajla El-Hadad, spisateljica koja živi u Klarksvilu u Merilendu. Pet osoba sa očeve strane u njenoj familiji i osamdeset četvoro sa majčine strane umrlo je od početka rata, rekla je ona, a još nekoliko desetina je nestalo. Opisala je kako rutinski, sada već duže od tri meseca, proverava svoj telefon usred noći, ili je to prvo što uradi kad se ujutru probudi, da vidi da li su članovi porodice još živi. El-Hadad je rekla da je jedan njen rođak uspeo da sakupi delove tela svoje sestre i polovinu tela svoje majke.
Slično slučaju koji je pokrenula Južna Afrika, podnosioci tužbe sudu u San Francisku situirali su trenutni pokolj u Gazi unutar sedamdesetpetogodišnje istorije. „Većina ljudi u Gazi su izbeglice koje su nasilno prognane 1948. godine“, rekao je Vael Elbhasi iz San Ramona u Kaliforniji. „Dvoje od njih su moji roditelji, koji su to zapravo proživeli neposredno i pričali nam o tome. […] Ljudi osećaju da bi, ako ostanu, mogli umreti ili gladovati, a ako odu, teško da će im biti dozvoljeno da se vrate. […] Kada sam video hiljade ljudi u Gazi kako beže, peške, noseći sve što su mogli da ponesu od svojih stvari, noseći decu, odmah sam se setio crno-belih slika za koje znam iz 1948, kada su Palestinci prošli kroz isti egzodus, isto putovanje.“
Jedan od osam svedoka koje su pozvali tužioci bio je profesor univerziteta u Vejk Forestu, Beri Trahtenberg, istoričar Holokausta i autor knjige „Sjedinjene Države i nacistički Holokaust“, u kojoj se analizira uloga rasnih predrasuda u neuspehu Amerike da spreči genocid nad Jevrejima. Trahtenberg je svedočio o konsenzusu među istoričarima genocida da se ono što se dešava u Gazi zaista može nazvati genocidom, uglavnom zato što je namera da se izazove smrt masovnih razmera tako jasno izražena u izjavama izraelskih zvaničnika. „Mi gledamo kako se genocid odvija“, rekao je on. „Nalazimo se u neverovatno jedinstvenoj poziciji koja nam omogućava da intervenišemo da to zaustavimo, koristeći dostupne mehanizme međunarodnog prava.“
Trahtenberg je bio jedini svedok koga je vlada, koja nije zvala svedoke za svoju stranu, odlučila da unakrsno ispituje. Pokušaj da se opovrgne njegov kredibilitet gotovo je komično propao.
„Doktore Trahtenberg, vi nemate diplomu pravnika, zar ne?“, pitao je Džonatan Kosak, pravni zastupnik ministarstva pravde SAD.
„Tačno.“
„Vi nemate diplomu iz međunarodnih odnosa, zar ne?“
„Tačno.“
„Vi niste stručnjak za ustavni princip podele vlasti, zar ne?“
„Tačno.“
„Vi niste stručnjak za interese američke nacionalne bezbednosti, zar ne?“
„Tačno.“
„Vi niste stručnjak za američku inostranu diplomatiju, zar ne?“
„Dosta sam proučavao američku diplomatiju, posebno u vezi sa genocidom tokom Drugog svetskog rata.“
„Nemate diplomu iz spoljne politike, zar ne?“
„Ne, nisam znao da postoji ta diploma.“
„Zar niste napisali, hm, na, hm, izbrišite to.“ Posle duže pauze, Kosak je zamolio za trenutak i prišao da se posavetuje sa svojom koleginicom. „Nemam više pitanja, časni sude.“
Odbrana američke vlade, slično kao i odbrana Izraela u Hagu, počivala je na fundamentalnom argumentu da je sam slučaj nezamisliv. Advokati ministarstva pravde su tvrdili da se od suda traži da interveniše u spoljnoj politici i zapravo je podriva, kršeći princip podele vlasti. Tužilac je tvrdio da to nije pitanje politike, već prava: Konvencija o genocidu, čiji su Sjedinjene Države vodeći autor, jeste zakon, a slanje bombi izraelskoj vojsci kako bi mogla da vrši genocid krši taj zakon.
Na kraju dana, sudija Džefri S. Vajt, delovao je potrešeno. „Svedočenje koje je sud čuo bilo je zaista strašno, potresno“, rekao je on. „A vlada zapravo ne osporava, ozbiljno, činjenično, ono što se dešava u Gazi.“ (Džin Lin, jedna od dvoje vladinih zastupnika, klimnula je glavom.) Vajt je nastavio: „Sada su u zapisnik uneti neosporeni dokazi da je, bar po mišljenju stručnjaka, jednog veoma cenjenog stručnjaka – ne sa pravnog stanovišta, već iz sociološkog, istorijskog konstrukta – oni veruju da je genocid u toku. I moram da kažem da je, za dvadeset i kusur godina na ovom mestu, ovo verovatno najteži slučaj, činjenično, koji je ovaj sud ikada imao, i jedan od najtežih pravno koje je ovaj sud ikada imao, jer sud treba da odluči: […] Koje su granice nadležnosti suda unutar našeg ustavnog okvira?“
Pre saslušanja svedoka, sudija Vajt je pitao advokate obe strane koji drugi pravni lekovi mogu biti dostupni palestinskim tužiocima. Nisu mogli da se pridruže slučaju u MSP jer nisu država – a kako su istakli advokati tužilaca, SAD imaju pravo veta u Savetu bezbednosti, jednom od najmoćnijih organa Ujedinjenih nacija, što unutar te strukture čini gotovo nemogućim usprotiviti se Sjedinjenim Državama. Što se tiče domaćih sudova, jedina opcija je krivično gonjenje pojedinačnih počinilaca genocida. „Iz njihovog stava proizlazi da, nakon počinjenog genocida neko može biti krivično gonjen, ali za vreme pomaganja i podsticanja genocida, sud u ovoj zemlji ne može da učini ništa da to zaustavi“, rekla je Pamela Spiz, advokatkinja Centra za ustavna prava, neprofitne organizacije iz Njujorka koja je učestvovala u zastupanju tužilaca. „To ne može biti slučaj.“
Pet dana kasnije, Vajt je objavio svoju odluku: „Ovaj sud moli optužene da ispitaju rezultate svoje nepopustljive podrške vojnoj opsadi Palestinaca u Gazi.“ Smatrao je da je to sve što može da uradi. „Postoje retki slučajevi u kojima je željeni ishod izvan domašaja suda“, napisao je Vajt. „Ovo je jedan od tih slučajeva.“
Prevela Milica Jovanović
