Foto: Peščanik
Vučić je nudio izbore u februaru, pa u martu. Studenti su ih tada odbili. Nisu hteli da budu saučesnici jedne u nizu izbornih prevara.
I onda, uz majsko zalaganje za izbore, odbijene u februaru i u martu, dođe polemika između profesora Filipovića i profesorke Repajić. Profesor zamera studentima nekih fakulteta da su pod uticajem Anarhosindikalističke inicijative i Partije radikalne levice. Profesorka odgovara profesoru da je pod uticajem elitističkog shvatanja politike.
Šta ja o tome mislim? O stavovima studenata, o profesorovim uvidima, o profesorkinim procenama? Vučića ne pominjem: delim rašireno mišljenje da je on čelna ličnost diktatorske kriminalizovane vlasti.
Radikalni studenti? Po čemu su radikalni? Po tome što su pod uticajem Anarhosindikalističke inicijative i Partije radikalne levice? Po svemu što znam, Anarhosindikalističke inicijativa ne postoji već više od deset godina. Kako je publiku obavestila Bezbednosno-informativna agencija, njen osnivač se pokazao „krajnje kooperativnim“ kada je bio pozvan u pomenutu firmu. Od tada, Anarhosindikalističke inicijative nema. Nismo nabavili.
Što se tiče Partije radikalne levice, uveren sam da je ona već zbog klasne svesti svojih član/ic/ov/a mnogo više usmerena ka borbi za osnovna prava ranije vijetnamskih, a sada kineskih i bengalskih, radnika Linglonga, na različite načine nadeksploatisanih, nego na minorna pitanja raspodele opozicionog udela u resursima vlasti.
Radikalni studenti? Radikalni, zaista? Čini se da profesor Filipović ne zna da je plenum studenata mog, Filozofskog, fakulteta, pozvao „narod“, u predvaskršnjim danima, da se moli, da ide u crkvu, i da posti (sic!). Od tada kao zmija noge krijem da sam nekršteni Božiji insan. Zasad, bar, još ne nosim krstaču oko vrata dok ulazim na Filozofski fakultet. I polako se mirim sa činjenicom da sam iz „naroda“, kao nekrst, isključen. Meni studenti pre deluju konzervativno, verski zatucano, nego radikalno. Molitve znam, ne izgovaram ih. Nema šanse da postim. U crkve sam, na službe, išao kao mlad student, član SKJ, da uživam u muzici. „Radikalni studenti“ profesora Filipovića, bar oni sa Filozofskog fakulteta, idu, takođe, u hramove, na Kosovu, i u Metohiji.
Svojevremeno me je profesor Gruhonjić, (i) moj učitelj novinarstva, ubedio da se poruka teksta mora poslati u prvoj rečenici napisa: „Udari u glavu.“ Ovde poruku stavljam na kraju.
Petnaestog marta vlast se valjala ulicama. Policija je bila spremna da se povuče. Ko god je hteo vlast, mogao ju je tada uzeti. Petnaestog marta niko nije hteo da uzme vlast. Od tada je protest gotov. Ovo sada, to su samo konvulzije nečeg što umire.
Pretpostavka za političku akciju jeste realno sagledavanje situacije.
Za početak, poziv plenuma Filozofskog fakulteta „narodu“, da se moli, da ide u crkvu, da posti, još uvek nije poziv srpskom, niti pravoslavnom, narodu. Znam da se das Volk lako pretvori u ein Volk. To jeste iskušenje. Iskušenjima se može prepustiti. Ona se mogu i prevazići.
