Foto: CHRISTIAN MONTERROSA/AFP via Getty Images
Setite se kraja juna i početka jula. Francuska krajnja desnica bila je favorit za pobedu na vanrednim parlamentarnim izborima. Sudije naklonjene Trampu u Sjedinjenim Državama prikladno su rešavale pravne nevolje bivšeg predsednika, koji je delovao da je na sigurnom putu ka pobedi posle katastrofalnog nastupa predsednika Džoa Bajdena u debati. I dok je u Britaniji vlast preuzimala Laburistička partija, nova antiimigraciona stranka koju predvodi glavni zagovornik Bregzita Najdžel Faraž ostvarivala je neviđene uspehe. Suočeni sa svim tim događajima, analitičari su upozoravali da talas populističkog „besa protiv establišmenta“ preplavljuje demokratije širom sveta.
U međuvremenu je sumorni pogled komentarijata ublažen novim izvorima političke nade. Ne samo da nema mnogo dokaza o „populističkom talasu“ – što je metafora koja priziva slike partija ekstremne desnice koje neminovno preuzimaju vlast u mnogim zemljama – već nedavna iskustva sugerišu izvodljive strategije za suzbijanje takvih snaga.
Lekcija iz proteklih nekoliko meseci mogla bi da zvuči kao truizam: sve partije koje cene demokratiju moraju se ujediniti kako bi odgovorile na antidemokratske pretnje. To se dogodilo u Francuskoj, na iznenađenje mnogih analitičara. Partije levice formirale su Novi narodni front, evocirajući sećanje na borbu protiv fašizma 1930-ih, kada je socijalistički lider Leon Blum poveo koaliciju komunista, socijalista i liberala za odbranu republike.
Posle iznenadne odluke predsednika Emanuela Makrona da raspusti parlament, levica je pribegla kreativnim rešenjima, dok je krajnje desni Nacionalni front Marin Le Pen ostao zatečen. Ali, što je još važnije, Novi narodni front se nije oslanjao samo na apstraktne demokratske vrednosti; neprestano je ukazivao na probiznis planove krajnje desnice, jasno stavljajući do znanja da Nacionalni front nije partija koja se zalaže za radnike, kao što tvrdi.
Druga lekcija dolazi iz Sjedinjenih Država, gde je malo ko mogao da predvidi entuzijazam i izlive radosti sa objavom nove izborne liste demokrata. Potpredsednica Kamala Haris, kao aktuelna funkcionerka, vešto se predstavila kao predstavnica promene, za razliku od bivšeg predsednika Donalda Trampa i aktuelnog predsednika Bajdena. Za svog potpredsednika izabrala je guvernera Minesote Tima Valsa, koji je mnoge oduševio svojim opisom liste republikanaca, posebno kandidata za potpredsednika Dž.D. Vensa, kao „uvrnutog“. Konačno, kako izgleda, demokrate su zaigrale tvrdu retoričku igru kakvu desnica oduvek igra.
Naravno, samozvani centristi koji propovedaju civilizovani diskurs nisu baš zadovoljni i podsećaju demokrate kako su komentari o „bednicima“ progonili Hilari Klinton tokom čitave kampanje 2016. Ipak, osuda izraza „uvrnuti“ kao detinjastog vređanja maši poentu. U borbi protiv populizma krajnje desnice, ovaj epitet mogao bi biti naročito efikasan.
Konačno, kad tvrde da govore u ime „pravog naroda“ ili „tihe većine“ populisti krajnje desnice prikazuju se kao predstavnici normalnosti. U Nemačkoj, jedan od slogana krajnje desničarske Alternative za Nemačku glasi: Deutschland, aber normal (Nemačka, ali normalna). Navodna baza populista oduvek se predstavlja kao „običan narod“ koji ugrožavaju podle elite i preteći Drugi. Tako populisti podstiču strah od već ugroženih manjina, bilo da su izbeglice ili transrodne osobe.
Pametni antipopulisti treba da usmere svoju retoričku vatru na lidere populista, a ne na njihove pristalice. Vens je „uvrnut“ jer je opsednut kontrolom ženskih tela i kažnjavanjem onih bez dece, i zato što deluje naklonjeno monarhistima i raznim junacima altdesnice. Republikanska partija sada zauzima mnoge pozicije koje su daleko od tradicije američke politike; otvoreno divljenje autokratama je očigledan primer. Sve se to može istaći a da se pritom ne sugeriše da su glasači republikanaca uvrnuti. Poenta je osporiti priču o normalnosti lidera koji su sve samo ne to.
Populisti krajnje desnice koji tvrde da govore u ime tihe većine zapravo predstavljaju glasnu manjinu. To samo po sebi nije problem; mnogi progresivni pokreti započeli su na isti način. Ali pokreti koji se pretvaraju da govore u ime većine, dok blate sve ostale, predstavljaju pretnju za demokratiju. Nije slučajno da populisti koji gube na izborima često pribegavaju optužbama za prevaru. Pošto oni navodno predstavljaju tihu većinu, izborni poraz se može pripisati samo nečasnoj igri, uglavnom „liberalnih elita“ koje su navodno nekako ućutkale većinu.
Antipopulisti treba da znaju da većine zapravo ne podržavaju krajnje desničarske populističke snage. Prvih nekoliko nedelja nove laburističke vlade potvrdilo je ovaj lekovit uvid. Britanija je nedavno doživela najgore nerede u protekloj deceniji, dok su dezinformacije podsticale rasističko nasilje. Mada je pazio da izrazi otvorenu podršku nasilju, Faraž je nagovestio da nasilnici imaju legitimne pritužbe zajedno sa tihom većinom. Ankete, međutim, govore da samo jedno od troje Britanaca podržava anti-imigracione proteste, dok se preovlađujuća većina protivi neredima.
Istina, argument „Nas je više!“ – slogan koji su smislili antipopulistički demonstranti u Nemačkoj – ima ograničenu snagu. Mada krajnja desnica lažno tvrdi da ima monopol na normalnost, istina je da se krajnje desničarske partije normalizuju kako sve više političara sa desnog centra kopira njihovu retoriku ili sa njima ulazi u koaliciju. Stanovište fokusirano na odbranu demokratije je neophodno, ali ne i dovoljno da bi se suprotstavilo ovom trendu; mora se ponuditi i pozitivna vizija. To je ono što su francuska levica i britanski laburisti učinili ovog leta.
One koji na terenu agituju za Kamalu Haris građani će pitati šta je to za šta se ona zaista zalaže, osim što je alternativa Tramp-Vensovoj „uvrnutosti“. To je legitimno pitanje na koje antipopulisti moraju imati solidan odgovor.
Prevela Milica Jovanović
