Još dobro pamtim stvari kojih se danas seća mali i s prolaženjem vremena sve manji broj ljudi: sećam se reči koje je Nikita Hruščov upotrebio da opiše moralno slepilo i nečovečnost kada je najzad odlučio da javno raskrinka i osudi zločine sovjetskog režima da se takvi zločini ne bi ponovili: nazvao ih je „skretanjima i greškama“ koje je počinio Josif Staljin u procesu inače uspešnog sprovođenja jedne suštinski zdrave, ispravne i duboko moralne politike.
U Hruščovljevim višesatnim govorima nije sa našlo mesta ni za trunku sumnje da je morala postojati nekakva dublja nepravda, neljudskost i zloćudna izopačenost koja je tu politiku trovala od samog početka i – u odsustvu mehanizama kontrole i revizije – nužno vodila u užase koji su naknadno osuđeni i odbačeni. Normalnost sistema je očuvana, počinjene greške su delo samo jednog čoveka, možda u saradnji sa još nekolicinom, koji se takođe mogu imenovati.
Dobro se sećam i reakcija na Hruščovljeve reči. Oni koji su odrastali i bili vaspitavani pod direktnim starateljstvom sovjetskog ministarstva istine spremno su prihvatili i prigrlili proglas odozgo, možda uz izvestan osećaj nelagode. Neki su zajecali i ponovo oplakali istorijsku dramu svojih života – ovoga puta svedenu na nivo (nehotičnih, svakako nenamernih) grešaka i previda inače bezgrešnog čoveka od integriteta koji je samo pokušavao da ostvari nesumnjivo plemenit cilj. Ali većina se smejala, iako je smeh bio gorak.
Ne sećam se tih davnih događaja samo zato što su ljudi mojih godina skloni prebiranju po sećanjima, pa i zavisni od njih – već i zato što primećujem neprijatnu sličnost sa reakcijama poražene strane i njenih simpatizera posle brodoloma koji su pretrpeli Hillary Clinton, Demokratska partija koju ona predstavlja i neoliberalne politike koje su neodgovorno sprovodili i obećavali da će je nastaviti i posle izborne pobede. U opticaju su čak i reči „greška“ i „skretanje“, uz dopisivanje imena vinovnika, kao vrhovno, sasvim dovoljno i zadovoljavajuće objašnjenje.
Orban, Kaczynski, Fico, Trump – to je nepotpun spisak lidera koji su već uspeli ili su na putu da uspeju u nametanju vladavine čije je jedino (i dovoljno!) utemeljenje i legitimacija volja vladara; drugim rečima, da steknu suverenu moć (prema definiciji Carla Schmitta, kandidata za Hitlerovog dvorskog filozofa) „decizionističkom“ vladavinom (vidi njegovu Političku teologiju). Sve je duži spisak onih koji se dive nesputanoj i bezobzirnoj drskosti novih lidera i čekaju zgodnu priliku da im se priključe. Avaj, javna podrška za takve lidere i liderske kandidate, pa tako i za program Ein Volk, ein Reich, ein Führer, koji je Hitler formulisao 1935. i ubrzo potom sproveo u delo, ubrzano raste. Ponuda lidera koji bi želeli da budu „jedni i jedini“ donedavno je premašivala tražnju, ali situacija se sad brzo i nezaustavljivo menja, pa tražnja premašuje ponudu. Trump je postao predsednik SAD, jer je Amerikancima jasno stavio do znanja da će biti upravo takav vođa kakvog oni danas žele.
Decizionističkim vođama za delovanje nije potrebno ništa osim (spontane ili montirane, svojevoljne ili nametnute) javne aklamacije. Njihove odluke ne poznaju druga ograničenja – čak ni ograničenja navodno izvedena iz nekih stvarnih ili samo široko prihvaćenih „viših razloga“, ili nametnuta od nekog vrhovnog, neospornog, nadljudskog autoriteta – kao u slučaju božanski miropomazanih monarha srednjeg veka. Decizionistički lider nije daleko od apsoluta: kao bog u priči o Jovu, on odbija da objašnjava svoje postupke i poriče pravo na postavljanje pitanja i očekivanje odgovora. Jedino potrebno objašnjenje njegovih postupaka, jedino na koje podanici još imaju pravo, jeste obaveštenje da je to volja vladara.
Izvesnost događanja ili nedogađanja stvari koje se smatraju važnima za život najveći je san ljudi ugroženih i namučenih neizvesnošću (iako se, kao što je William Pitt Mlađi primetio još 1783, ista izvesnost može iskoristiti kao „opravdanje za ograničavanje ljudske slobode“ i „argument u prilog tiraniji“). Politika utemeljena na decizionističkim načelima je mesto susretanja slasnih argumenata tirana i beskrajnog apetita njihovih poklonika. Nova era liberalne demokratije, za koju se Pitt među prvima založio, trebalo je da onemogući takve susrete, u ime razuma i u korist stvarnih ljudskih interesa.
U decenijama i vekovima koji su sledili, teoretičari i praktičari prava i politički filozofi udružili su snage da taj cilj ostvare i odlučno odbrane kada jednom bude ostvaren. Tome su posvetili sve svoje misaone snage. Put do ostvarenja cilja (koji se za praktične svrhe može opisati kao prenos vlasti sa kraljeva i prinčeva na narod) podrazumevao je, prema najšire prihvaćenom mišljenju, izgradnju odgovarajućih institucionalnih aranžmana: kao što je podela zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, podela na grane koje su istovremeno autonomne i kontrolišu jedna drugu – što ih upućuje na pregovaranje, na traženje kompromisa i otklanja iskušenja samostalne i potencijalno apsolutne vladavine.
Tu političku tendenciju dopunjavala je još jedna – više kulturne nego institucionalne provenijencije – sažeta u sloganu Liberté, Egalité, Fraternité koji su proklamovali les philosophes doba prosvetiteljstva. Francuska revolucionarna armija ga je na svojim zastavama ubrzo pronela s kraja na kraj Evrope. Zagovornici te parole su znali da su ta tri elementa dostižna jedino ako stoje zajedno. Liberté će doneti Fraternité jedino ako je tu i Egalité; ako se taj srednji/posredujući postulat isključi iz trijade – Liberté će najverovatnije završiti u nejednakosti koja vodi u podele i međusobna neprijateljstva i sukobe, umesto u jedinstvo i solidarnost. Ova trijada samo u svojoj ukupnosti može osigurati mirno i prosperitetno društvo, dobro integrisano i ispunjeno duhom saradnje.
Eksplicitno ili implicitno, to je stav koji je u naredna dva veka povezivan sa „klasičnim“ liberalizmom, sa konsenzusom da ljudi mogu biti zaista slobodni jedino ako mogu da svoju slobodu i koriste – da samo ako su oba kvaliteta prisutna, sloboda i jednakost zajedno, da jedino tada može nastupiti Fraternité. John Stuart Mill je prateći svoja liberalna uverenja stigao do socijalističkih zaključaka; a lord Beveridge, pokretački duh i veliki zagovornik univerzalne države blagostanja u Britaniji (koja je inspirisala ostatak Evrope da pođe sličnim putem), smatrao je da je uređenje kakvo on predlaže preduslov za ostvarenje zaista liberalnih ideala.
Da skratimo priču: neoliberalizam, danas hegemona filozofija koju prihvata praktično kompletan politički spektar (a sasvim sigurno onaj deo koji Trump i njemu slični nazivaju „establišmentom“ predodređenim za propast u talasu narodnog revolta i bunta), distancirao se od klasičnih predaka i zauzeo suprotan stav, čineći upravo ono što je liberalizam pokušavao da spreči i protiv čega se srčano borio: a to je izbacivanje elementa Egalité iz trojnog proglasa načela i postulata prosvetiteljstva, možda ne rečima, ali svakako delima.
Posle 30 ili 40 godina nepodeljene i neupitne hegemonije neoliberalne filozofije u zemlji velikih očekivanja – a zaslugom njenih neoliberalnih vladara i jednako velikih frustracija – Trumpova izborna pobeda je bila praktično neizbežna. S obzirom na šire istorijske okolnosti, rasprave o greškama i skretanjima koje kreatori javnog mnjenja sada pomno istražuju i o njima žestoko debatuju, imaju značaja koliko i izlivanje glazure na već dobro pečen (prepečen?) kolač.
Za samoproglašene nosioce velikih očekivanja i dobitnike velikih frustracija – za demagoge svih boja, ukratko: za one koji se proglašavaju i veruju da su jaki muškarci i žene čija snaga se meri sposobnošću kršenja a ne poštovanja pravila igre koja nameće i koja slavi njihov zajednički neprijatelj „establišment“ – za sve njih nove okolnosti su povod za slavlje. Mi (tu mislim na ljude zabrinute njihovim postupcima i još više njihovim neostvarenim potencijalima), s druge strane, moramo ostati skeptični prema brzim rešenjima i prečicama za izlazak iz problema. Utoliko pre što opcije koje nam se pod novim okolnostima nude spadaju u kategoriju izbora između veoma lošeg i još goreg.
Neposredno pred smrt, veliki Umberto Eco je posle brojnih istraživanja teme u briljantnom eseju Izmišljanje neprijatelja došao do sledećeg tužnog zaključka: „Važno je imati neprijatelja, ne samo da bismo definisali sopstveni identitet, već i da bismo osigurali prepreku u odnosu na koju ćemo meriti svoj sistem vrednosti i demonstrirati sopstvenu vrednost u pokušajima da prepreku savladamo“. Drugim rečima: potreban nam je neprijatelj da bismo znali ko jesmo i ko nismo; to je uslov našeg samoprihvatanja i samopoštovanja. A zatim dodaje: „Zato, ako neprijatelja nema, moramo ga izmisliti“. Na kraju: „Neprijatelji su drugačiji od nas i poštuju običaje koji nisu naši. Ovaploćenje te razlike je stranac.“
Problem sa strancem je u tome što on često jeste stran – ne samo u smislu poštovanja nepoznatih običaja, već i otuda – a to je ovde i najvažnije – što živi izvan domena naše suverenosti, pa tako i izvan našeg domašaja i kontrole. Od takvih ljudi nije uvek lako napraviti neprijatelje i sprovesti neprijateljstvo u delo (osim, naravno, ako ne pređu granicu u nameri da se nastane među nama). Ako suverenost podrazumeva decizionističku sposobnost da se postupa isključivo po sopstvenoj volji, onda prema Ecovoj definiciji mnogi stranci nisu pogodni za ulogu neprijatelja. U mnogim slučajevima (možda i svim?) bolje je potražiti, pronaći ili izmisliti neprijatelja koji nam je bliži ili, još bolje, neprijatelja koji je već među nama. Neprijatelj koji se može videti i dodirnuti je korisniji iz više razloga (i jednostavniji za kontrolu i manipulaciju), nego pripadnik nekog zamišljenog totaliteta koji se retko vidi ili čuje. Još u srednjem veku funkciju neprijatelja za hrišćanske države odlično su obavljali jeretici, Saraceni i Jevreji – svi već prisutni u domenima dinastija i crkvi koje su ih proglasile za neprijatelje. Danas, u eri koja prednost daje isključivanju u odnosu na uključivanje, gde prvo (ne i drugo) postaje rutinska mera kojoj se gotovo mehanički pribegava, izbor unutrašnjeg neprijatelja je još lakši i privlačniji.
Kada je u pitanju odabir neprijatelja (kao proces nužan za samodefinisanje, integraciju i samoostvarenje, kao što je Eco objasnio) – što je zaista izbor nad izborima, jer po asocijaciji i poreklu određuje sve druge izbore – među postojećim i dolazećim jakim muškarcima i ženama našeg doba najpopularniji izbor neprijatelja je postojeći poredak, establišment: zgodno neprozirna i nejasno definisana grupa ljudi čije je vreme prošlo i koji su odavno zaslužili da budu odloženi u istoriju i opisani u njenim analima kao skup sebičnih licemera koji su uz to bili i nesposobni. Prostije rečeno: establišment je oznaka za odbojnu i ružnu prošlost. Novi i jaki muškarci i žene će je poslati na đubrište istorije, gde joj je i mesto; oni su nove vođe koji će nas povesti u novo doba, glasnici novog poretka koji će uzdići sve ponižene i uvređene.
