Foto: Justin Sullivan/Getty Images
Oni koji sebe definišu u odnosu na nešto što nisu, s vremenom postaju sve sličniji svojoj zamišljenoj suprotnosti. Biti nečija antiteza znači biti i alter ego takve osobe. Gledajući raspad Joea Bidena u debati s Donaldom Trumpom na CNN-u, setio sam se strašne priče Hansa Christiana Andersena „Senka“, u kojoj čovekova senka oživljava, upliće mu se u život, preuzima čitavu njegovu ličnost i na kraju ga ubija. Bidenova senka je Trump. Imali smo priliku da u realnom vremenu gledamo kako senka ulazi u Bidena i zauzima njegovo mesto.
To se dogodilo nakon što je Biden već uplašio gledaoce slabašnim hrapavim glasom, zbunjenim pogledima, fragmentarnim ili nerazumljivim odgovorima, tvrdnjom da smo „otvorili 15.000 novih radnih mesta“ (hteo je da kaže 15 miliona), i izjavom da smo „konačno pobedili Medicare“, što je Trump, naravno, jedva dočekao. Užas posmatranja predsednika u slobodnom padu produbljen je logičnim komentarom komoderatorke Dane Bash koje je zabrinuto primetila da bi i jedan i drugi kandidat na kraju novog mandata već bili duboko u osamdesetim godinama. Biden, čovek koji je nekada pokazivao dostojanstvo i dobru volju, pred našim očima se pretvorio u Trumpa u ulozi prodavca polovnih automobila. Bitka za budućnost američke republike svela se na prepucavanje dva mrzovoljna starca koji su se nadvikivali ko je bolji u golfu.
Trump se pohvalio da je dva puta pobeđivao u šampionatu svog kluba. Da može da „pošalje loptu daleko“, dok Biden „ne može da prebaci ni pedeset jardi“. Svakom pribranom oponentu takvo hvalisanje bi bilo poklon s neba. Trump je praktično tražio jedinu stvar koju ne može da podnese: podsmeh. Ostavio je vrata širom otvorena za komentar koja bi gledaocima pokazao da Biden brzo razmišlja i približio ga publici: „Pobede u sopstvenom klubu? Kako da znamo da nisu nameštene?“
Umesto toga, Biden je izgubio nit, napustio okvire inteligentne političke rasprave i zašao u močvaru idiotizama: „Rado ću se takmičiti s njim. Dok sam bio potpredsednik, uspeo sam da spustim golferski hendikep na 6. Usput, već sam rekao da ću rado igrati s tobom ako ćeš sam da nosiš svoju torbu. Misliš li da ćeš moći?“ To je jedna od onih lopti koje ostaju zauvek izgubljene. Ležaće uvek tamo negde, u nekom mračnom zapećku američke istorije – kao konačni dokaz da je Biden zaista izgubljen.
Ne samo da se debata srozala na nivo glupiranja i jednog i drugog učesnika, nego je i Trump, a ne Biden, bio taj koji je prvi shvatio da je čitava predstava previše neprijatna da bi bila podnošljiva. Čovek čija besramnost ne poznaje granice prvi je osetio koliko je ponižavajuće to što bivši i budući lider slobodnog sveta razmenjuju rečenice poput „Video sam kako zamahuješ, znam tvoj udarac“. Trump je čak pokušao da na to stavi tačku: „Hajde da se više ne ponašamo kao deca.“ Ali čak i onda je Bidenu trebalo previše vremena da shvati šta se događa, da se Trump upravo pozicionirao kao odrasla osoba u prostoriji. Nastavio je da se ponaša kao da su u školskom dvorištu: „Ti si dete.“ Rekao bih da je verovao da je da je to pobednički potez, da njegov starački odgovor na neki način predstavlja poen za demokratiju.
Kao u nekom horor filmu, dvojica ljudi na podijumu su zamenili identitete. Trump je bio dovoljno priseban da odigra malu predstavu kojom će demonstrirati suzdržanost, da pokaže gledaocima da je i on svestan koliko je ova epizoda debatnog reality programa jadna. Ili je mislio da je već zadao odlučujući udarac namamivši Bidena u sopstvenu močvaru zlonamernih trivijalnosti i dečjeg inaćenja. U tom ključnom minutu, Trump je izgledao čak pomalo predsednički – dok je Biden, nastavljajući da niže uvrede, izgledao više nego pomalo trampovski. Trebalo je da se seti stare izreke: „Ne ulazi u obor da se rveš sa svinjom. Zamazaćeš se blatom, a svinja će uživati.“ Biden je sigurno znao da je rasprava s Trumpom isto što i rvanje sa svinjom. U takvoj situaciji zadatak je da se svinji ne dopusti da previše uživa i da se čovek što manje uprlja. Trump je očigledno uživao, a Biden se od glave do pete uvaljao u blato devalvirane i infantilne politike.
Ta kontaminacija je jednako stvar sadržaja i stila. Bidenov zadatak je bio da pokaže koliko se suštinski razlikuje od Trumpa. Nažalost, nije uspeo da istakne jasne linije podele oko ključnih pitanja. Što se tiče imigracije, kapitulirao je pred Trumpovom karakterizacijom migranata kao pretnje koju treba zadržati što dalje od Amerike. Na temu ženskih reproduktivnih prava – verovatno jedinog pitanja koje može pomoći demokratima da pobede na izborima u novembru – bio je pometen do tačke nekoherentnosti. Njegov ključni iskaz (da se ženama silovanim od strane članova porodice uskraćuje pravo na abortus u nekim državama) zapravo je ponavljanje ključnog mesta iz Trumpove priče o navodnim silovanjima od strane migranata: „Vidite, toliko mladih žena koje su bile – uključujući mladu ženu koja je upravo ubijena, a on (Trump) joj je bio na sahrani. Ideja da ju je-je-je ubio migrant koji je ušao u zemlju i (nerazumljivo) govori o tome“.
To je Trumpu omogućilo da se s terena na kom se oseća najneugodnije (reproduktivna prava) vrati zlonamernim pričama kojima se služi otkako je započeo predsedničku kampanju 2015: migranti tamne boje kože kao silovatelji. Čak i kada je reč o tako važnom pitanju kao što su posledice silovanja, Biden jednostavno nije uspevao da izloži svoju poziciju, a da usput ne podrži Trumpove stavove. Fokusirajući se isključivo na to da prikaže sebe kao Trumpovu suprotnost, saterao je sebe u ćošak iz kog nije mogao da učini ništa osim da pokušava da odgovori (uglavnom neadekvatno) na mračne priče svog protivnika. Trump je bio glumac; Biden je sedeo u publici negde na galeriji i negodovao, bez mnogo uspeha. U takvim situacijama glumac uvek pobeđuje.
***
Otkako je Biden objavio da se ponovo kandiduje, bilo je jasno da je to odluka koja Trumpu dopušta da odredi uslove ovih izbora. Na skupu u Bostonu prošlog decembra, Biden je priznao da „u slučaju da se Trump nije kandidovao, nisam siguran da li bih ja to učinio“. Nije da Biden nema sopstvenu priču. Uspesi njegove administracije su stvarni i opipljivi: pokretanje posustale ekonomije, prvi ozbiljniji pokušaji Sjedinjenih Država da se nešto preduzme povodom klimatske krize, poboljšanje pristupa lekovima i nezi za decu, preokret u dugotrajnom zanemarivanju američke infrastrukture. Problem je u tome što Biden nema ni vitalnost, ni artikulisanost, ni harizmu potrebnu da postane otelovljenje sopstvene priče.
Političke kampanje su uvek otelovljene priče – medijum poruke je fizičko i verbalno prisustvo kandidata. Sviđalo se to nama ili ne, Trumpov nadobudni, razmetljivi, dominantni nastup je personifikacija njegovih tvrdnji da je Americi potreban džin koji će stati između nje i sila koje žele da je unište. On je verovatno prvi predsednički kandidat koji u formalnoj debati skreće pažnju na sopstveno telo: „Mislim da sam u veoma dobroj formi. Osećam da sam u dobroj formi, kao pre dvadeset pet, trideset godina.“ Telesni Trump je, prema sopstvenim rečima, praktično neuništiv. Zaštitio je sopstveno telo od zuba vremena – isto kao što planira da zaustavi propadanje i raspad američkog političkog tela.
Biden to ne može. Njegova politička priča nije ona o zaustavljanju, već o obnavljanju vremena. On želi (i mora) da oživi predstavu o mogućnostima koje nosi budućnost, o ponovnom rađanju socijalne i rasne pravde i odlučnom prilagođavanju ekonomije zahtevima klimatske krize. Ali njegovo telo se ne može usaglasiti s takvom porukom. Pošto ne može personifikovati ideju o progresu, prinuđen je da prihvati Trumpovu igru i pretvara se da je zaustavio sopstveno fizičko propadanje. Poneki korak koji liči na trčanje, pilotske naočare za sunce, izlivi mladalačke energije kada izražava nezadovoljstvo, to su neuspeli pokušaji da i sam pokuša ono u čemu je Trump veoma dobar: da izgleda kao da vreme ne postoji. Ali vreme odbija da sarađuje. Svako može pogledati Bidenovu fotografiju iz 2020. i uporediti je sa sadašnjim, ostarelim Bidenom.
Dakle, čak i u tom najočiglednije fizičkom smislu, Trump je taj koji je postavlja uslove, dok je Biden onaj koji dopušta da bude prinuđen da ih prihvati. Godine 2020, pandemija je spasila Bidena od mogućih posledica te greške. Eliminisana je Trumpova prednost fizičkog prisustva. Trump je organizovao javne skupove na kojima je nastupao, ali to je možda bilo kontraproduktivno, jer su neopredeljeni glasači to mogli doživeti kao potvrdu njegove nepromišljenosti. (Jedno istraživanje je pokazalo da su Trumpovi skupovi doneli do sedam stotina nepotrebnih smrti od Covida.) Biden je u početku vodio virtuelnu kampanju, i tako se odrekao uzbuđenja fizičke kampanje, ali je istovremeno poslao ohrabrujuće signale pokazujući da je odgovoran i da drži do bezbednosti. Kada je počeo da održava skupove, bili su to događaji manjih razmera ili s publikom u automobilima, što je proizvodilo neobično iskustvo bestelesnosti, pa je fizički kontrast između njega i Trumpa bio manje relevantan. Bidenovo držanje nije bilo ni približno tako važno kao sada.
Sve to pomoglo mu je da nastupi kao anti-Trump. To je i morao da bude 2020. Trump je već bio na vlasti. Sjedinjene Države su prošle kroz gotovo četiri godine haosa, nekompetentnosti, nemilosrdnog egoizma. Bidenova lična tuga bila je u saglasju sa žalosnim raspoloženjem zbog pandemije, a njegova fizička krhkost odražavala je iscrpljenost većeg dela stanovništva, umornog od smrti, od remećenja normalnog života, od Trumpa. Ono što je Bidena činilo privlačnim nije bila aura spasitelja. Bila je to privlačnost čoveka koji je prošao kroz teška vremena – nekoga ko je svašta preživeo, i ostao na nogama. Bilo je moguće nadati se da će nešto slično učiniti za čitavu zemlju.
***
Veliki problem koji sada preti da proguta američku demokratiju jeste to što je Biden u međuvremenu počeo da razmišlja o sebi kao o spasitelju. Ima u tome, naravno, izvesne direktne i doslovne istine: ne samo da je spasao Sjedinjene Države od drugog Trumpovog mandata, nego je podneo i pokušaj državnog udara. Ali Bidenov način razmišljanja je duboko religiozan, hrišćanski. U inauguracionom govoru, održanom samo dve sedmice posle upada na Kapitol 6. januara, ponudio je da svoje zemaljsko telo i besmrtnu dušu stavi u službu odbrane demokratije. Ponovio je reči koje je Abraham Lincoln izgovorio prilikom potpisivanja Proklamacije o emancipaciji 1863: „Čitava moja duša je u ovome.“ Biden je to ponovio: „Danas, ovog januarskog dana, čitava moja duša je u ovome“. Za Bidena to nije bilo retoričko sredstvo, već molitva.
Ali šta je to čemu on posvećuje svoju besmrtnu srž, deo sebe koji je van domašaja zuba vremena i starenja? Rekao je da je to „okupljanje Amerike. Ujedinjenje našeg naroda. I ujedinjenje naše države“. To je hvale vredna ambicija. Ali neostvariva. Biden je bio sasvim iskren u verovanju da je ponovno ujedinjenje podeljene nacije više od političkog programa – da je to njegova sveta dužnost. Ali to je dužnost koju on nije mogao ispuniti. Amerika nije zainteresovana za okupljanje. To što se ono što je već podeljeno ne može ujediniti nije Bidenova krivica, ali jeste stvarnost koja narušava predstavu o njemu kao političaru posvećenom idejama jedinstva i konsenzusa.
Od očekivanih katastrofalnih posledica takvih težnji, Bidenova božanska misija je spasena Trumpovim povratkom, ne samo kao republikanskog kandidata, nego i kao ključne figure američke politike. Kada je Biden održao inauguracioni govor, činilo se razumnim pretpostaviti da je s Trumpom zauvek završeno, da će groteskni pokušaji poništavanja izbornih rezultata onemogućiti njegov povratak na scenu. Ali Trump se podigao iz mrtvih i njegova zloćudna moć ga je ponovno dovela na mesto glavnog predatora u američkoj političkoj džungli.
Tako je Biden dobio još jednu priliku da uradi nešto dostojno svoje večne duše. Jednom je već spasavao Ameriku od Trumpa – sada može to da ponovi. Može da sruši Trumpa i trampizam, ne samo u ovom izbornom krugu, nego za sva vremena. Za ostarelog katolika koga okupiraju misli o večnosti, to je politički poduhvat koji zavređuje besmrtnost. U inauguracionom govoru je evocirao borbu svetlosti i tame. Zadavanje konačnog, smrtonosnog udarca Trumpu donelo bi konačnu pobedu nad tamom u Americi.
To je plemenito. Problem je što takav stav podrazumeva prihvatanje neke vrste lične izuzetnosti. Pošto je mnogo propatio, Biden je duboko naklonjen hrišćanskoj poruci da se patnja iskupljuje samožrtvovanjem spasitelja. Tu njegova vera u sopstvenu ulogu ratnika svetlosti koji stoji nasuprot Trumpu iz sveta tame poprima jezive note transfera. Jer i Trump se predstavlja kao spasitelj. On evocira vizije američke apokalipse. U debati je govorio da imigranti „dolaze i ubijaju naše građane u brojevima koji se ne pamte“. Reč „ubijanje“ je upotrebio jedanaest puta. Fašistička vizija večnog etničkog rata potpuno je integrisana u Trumpovu retoriku. A poenta je uvek ista: samo izuzetan čovek može sačuvati Amerikance od pokolja koji im se sprema.
To je Trumpov slogan s najvisceralnijim dejstvom. Kao što je rekao u govoru kada je prihvatao republikansku nominaciju 2016: „Samo ja to mogu da popravim.“ U srži autoritarizma je pojam nezamenljivosti. Vođa je jedinstven, bez premca, nezamenljiv. Bog ga je izabrao da sačuva i revitalizuje narod. Zato on ne može biti ograničen zakonima, pa čak ni uobičajenim obaziranjem na racionalnost. Samo u njegovim nepogrešivim instinktima i nesalomivoj volji leži spas.
Bidenova tragedija je u tome što je prihvatio ista uverenja. On oseća da samo on može spasiti Ameriku. Ugledajući se na svog najvećeg neprijatelja, razvio je istovetno shvatanje sopstvene nezamenljivosti. Na racionalnom nivou on zna da to nema smisla. U decembru je na pitanje novinara da li misli da bi još neko od demokrata mogao da porazi Trumpa kratko odgovorio: „Verovatno njih pedesetak.“ Ipak, u video snimku na društvenim mrežama hvalio se da je on „i dalje jedina osoba koja je ikada pobedila Donalda Trumpa“. Čak i nakon debakla debate, senator Chris Coons, kopredsedavajući Bidenove kampanje, tvrdio je da je Biden „jedini demokrata koji može pobediti Donalda Trumpa“. To je kružni argument: niko osim Bidena ne može pobediti Trumpa jer se nikome osim Bidenu ne sme dozvoliti da mu se suprotstavi jer niko osim Bidena ne može pobediti Trumpa…
Bidenove motivacije su beskrajno benignije od Trumpovih, ali na kraju je završio na istom mestu, u velikoj zabludi stava: „ja i samo ja“. To je sukob u kom Trump uvek pobeđuje. Trumpovi sledbenici zaista veruju u njegovu izuzetnost – kao što pokazuju loši rezultati Rona DeSantisa na republikanskim preliminarnim izborima – niko nije zainteresovan za Trumpove ideje bez Trumpa. Malo je Bidenovih sledbenika koji tako razmišljaju o svom kandidatu. Prihvatanje stava da spasitelj može biti samo jedan odgovara reakcionarnoj politici i nije dobro za demokratiju. To je posledica igranja anti-Trumpovih snaga po Trumpovim pravilima.
Demokrati ne mogu poraziti Trumpa igrajući na terenu kojim on već vlada. Oni koji su spremni da i dalje stoje uz Bidena, bez obzira na sve, zapravo se ne bave racionalnom politikom, već magijskim mišljenjem, uvereni da je pobedom 2020. Biden stekao neke čudotvorne moći koje samo on može da prizove. Ali njihova fantazija se sada pretvara u film strave, u kom mračna senka preti da uzurpira mesto američke demokratije.
The New York Review of Books, 02.07.2024.
Preveo Đorđe Tomić
