Viktor Orban želi da „osvoji Brisel“. Najdugovečniji lider Evropske unije obznanio je ovu ambiciju 15. marta, na dan kada Mađari slave svoju neuspešnu revoluciju 1848. protiv Habzburškog carstva. Orban često pravi paralele između EU i ranijih imperijalizama – osmanskog, habzburškog, sovjetskog. Ali, umesto da napusti blok, nada se da će poraziti „liberalne nihiliste“ koji navodno kontrolišu EU i preoblikovati je iznutra.
Orbanova kampanja da postane lider od pan-kontinentalnog značaja počela je sa takozvanom izbegličkom krizom 2015. godine, kada je na stotine hiljada Sirijaca bežalo od građanskog rata. Uz obećanje da će odbiti „muslimanske osvajače“, podigao je ogradu duž granice Mađarske sa Srbijom. (Zapravo, malo je izbeglica htelo da ostane u Mađarskoj i Orban ih je te godine rado propuštao do Austrije i Nemačke.)
Od tada, stalno se trudi da se prema tražiocima azila ponaša surovo. Njegov kabinet je 2023. spamovao sedam evropskih zemalja, od kojih su četiri bile u izbornom ciklusu, oglasima u kojima se Budimpešta hvali zaštitom granica EU.
Tvrd pristup migraciji jedan je od stubova njegove ideologije, koju Orban voli da naziva „hrišćanskom demokratijom“. Ta ideologija se fokusira na tradicionalne koncepcije porodice kao i nacionalizam; takođe se eksplicitno definiše u opoziciji prema liberalizmu koji navodno promoviše neograničenu slobodu i egoizam. Orban se rado služi tim principima kad ograničava prava, dok insistira da te principe zapravo hoće narod: njegova stranka, Fides, osvojila je dvotrećinsku većinu u mađarskom parlamentu na četiri uzastopna izbora (mada uz razne manipulacije).
U ime promocije „hrišćanske demokratije“ širom kontinenta, Orban je pokrenuo intelektualnu ofanzivu. Njegova vlada ulaže ogromne sume novca u organizacije i festivale koji predstavljaju Mađarsku kao uzornu evropsku naciju. Velika zamena liberala trebalo je da počne na izborima za Evropski parlament u junu i preuzimanjem rotirajućeg predsedavanja EU u julu. („Predsedavanje“ zvuči grandioznije nego što jeste: funkcioner izvršne vlasti u zemlji-članici šest meseci predsedava sastancima i predlaže teme za diskusiju; nema suštinskih ovlašćenja lidera.) Međutim, stvari nisu išle po planu. Fides i njegovi saveznici osvojili su 45 odsto glasova – što je rezultat na kom bi pozavidela svaka druga politička grupacija u sve fragmentisanijim partijskim sistemima EU, ali je praktično bio katastrofa za Orbana i njegov plan da „učini Evropu ponovo velikom“ (zvanični moto mađarskog predsedavanja EU).
Uporan, zauzeo je novi kurs, pa se rebrendirao kao međunarodni mirotvorac i obećavao da će okončati rat u Ukrajini. Kada je preuzeo predsedavanje, obavio je iznenadne posete Kijevu, Moskvi i Pekingu, pa se na Floridi sreo sa Donaldom Trampom. Drugi evropski lideri bili su užasnuti ovom neovlašćenom demonstracijom solo diplomatije, naročito popustljivim susretom sa Putinom. Hitro su pojasnili da odmetnuti političar na navodnoj „mirovnoj misiji“ ne nastupa u ime EU.
I zaista je tako. Prema nedavnoj anketi, Orban je jedan od najnepopularnijih lidera u Evropi. Ali, ako njegov program i nije naišao na podršku među Evropljanima, zato ga u Sjedinjenim Državama oduševljeno dočekuju ideolozi ekstremne desnice, koji njegov režim smatraju modelom za drugi Trampov mandat.
***
Zahvaljujući neumornom Takeru Karlsonu, za Orbanovu priču sada znaju i u ruralnom Ohaju kao i na starom kontinentu. Mladi borac za slobodu iz provincije, 1989. hrabro govori Sovjetima da idu kući. U početku liberal, kratko boravi na Oksfordu zahvaljujući donaciji Džordža Soroša, ali se budi i prelazi u konzervativce, a prvi put postaje premijer 1998. u svojoj trideset petoj godini.
Manje hagiografski pogled bi otkrio da je Orban, koji je u mađarski parlament prvi put ušao kao opozicija desničarskoj vladi hrišćanskih demokrata, uočio slobodno mesto na desnici kada je vladi opala popularnost. Smesta se preobrazio u hrišćanskog patriotu (mada je ismevao religiju u svojim liberalnim danima). Orbanova ogorčenost zbog poraza na parlamentarnim izborima 2002, na kojima je pobedila koalicija okupljena oko socijalista, bila je jednako akutna kao i Trampova 2020. Orban je obznanio da „nacija“ ne može biti u opoziciji, što znači da samo Fides predstavlja mađarski narod, a svi drugi pretendenti na vlast su u osnovi bili nelegitimni.
Do kraja te decenije, savez centra i levice diskreditovan je korupcijom i katastrofalnim ekonomskim rezultatima. Orban se 2010. trijumfalno vratio na vlast gladan osvete – i sa planom: preuzeti sudstvo i medije, koje je krivio za poraz Fidesa 2002. Sa dvotrećinskom većinom u parlamentu, stranka je izradila novi ustav koji, između ostalog, zabranjuje istopolne brakove.
Lekciju su naučili i drugi autokratski aspiranti. Ne gubite vreme na kulturne ratove, već zauzmite državne institucije. Kad imate sudije i državni službenici na svojoj strani, možete po volji pokrenuti napad na bilo koje liberalne novinare, profesore i nevladine organizacije. A ako preuzmete kontrolu nad parlamentom i javnim tužilaštvom, pretvorićete javne nabavke u bankomat za svoje saradnike; nema potrebe za doturanjem koverte ispod stola. Mađarski sociolog Balint Mađar opisuje Orbanov režim kao „postkomunističku mafijašku državu“ koja služi za bogaćenje vođine „izabrane političke porodice“.
Sličnosti sa Putinovim režimom su očigledne, osim što je putinizam trebalo da bude nemoguć unutar EU. Brisel propagira pridruživanje evropskom klubu kao garanciju demokratije. Kako je Orban stvorio ono što je Evropski parlament nazvao „izbornom autokratijom“ u srcu bloka?
Postoji nekoliko razloga za to. Pre svega, Brisel se dao zavesti Orbanovim „paunovim plesom“: jedno govori na međunarodnoj sceni, a drugo radi kod kuće. Dodatno, evropska dužnička kriza koja je počela 2009. godine, perverzno je radila u njegovu korist: kako je Brisel diktirao nacionalne budžete, nije hteo da ga krive i za mešanje u unutrašnju politiku država članica. Za sve to vreme, najmoćnija političarka Evrope, Angela Merkel, žmurila je na njegovu autokratiju, ne samo zato što je nemačkim proizvođačima automobila Orban nudio unosne poslove u Mađarskoj.
Razne prednosti koje EU nudi svojim članicama imale su neočekivane nuspojave. Sloboda kretanja omogućila je da, umesto da se pobune kod kuće, nezadovoljni mladi ljudi rade kao konobari u Londonu ili da se bave performansom u Berlinu. Prema nekim procenama, emigracija je značajno porasla posle 2010. Kako se dostupna radna snaga smanjivala u sektorima usluga i proizvodnje, Orban je bio prinuđen da krišom pozove „gostujuće radnike“ iz Azije i drugih delova sveta. U međuvremenu, subvencije EU za siromašnije članice pokazale su se u nekim slučajevima kao zlatna žila: infrastrukturni projekti koje finansira Brisel redovno se dodeljuju bliskim saradnicima; Orbanov drug iz detinjstva Lorinc Mesaroš, monter gasnih instalacija, dobio je toliko ugovora sa državom da je sada jedan od najbogatijih ljudi u Mađarskoj.
Na kraju, umoran od uloge nevaljalog štićenika Berlina, Orban je počeo da se obraća nezadovoljnim konzervativcima na zapadnoj polovini kontinenta. Ako lideri desnog centra poput Merkel mogu da pristanu na istopolne brakove, neće li oni manje spremni da prihvate liberalizam potražiti alternativu? U početku je bilo malo zainteresovanih van Bavarske i delova Španije gde su i dalje nalazili nešto što im se sviđa kod Franka.
Priliv izbeglica od 2015. godine promenio je sliku. Ako su granice sada otvorene za sve, nije li vreme za ponosno nativistički oblik hrišćanske demokratije? Istorijski gledano, to je značilo potpunu distorziju političke tradicije koja ne vrednuje nacionalnu državu kao takvu; uostalom, pokretači evropskih integracija bili su katolici sa bolnim sećanjima na progone u evropskim nacijama, pod optužbom za nelojalnost.
Merkel je povremeno pravdala primanje izbeglica objašnjenjima da, kao hrišćani, njena stranka mora primi ljude u nevolji. Ali, čini se da se danas malo političara seća ove tradicije, a još manje ima nameru da je obnovi.
***
Svaka izborna kampanja Fidesa imala je novog izmišljenog „neprijatelja naroda“: od nekadašnjeg Orbanovog pokrovitelja Džordža Soroša, preko EU i izbeglica, do LGBTQ manjina, koje su bile izabrani predmet mržnje na nacionalnim parlamentarnim izborima 2022. Ostalo je nejasno da li bi ova strategija nastavila da funkcioniše jer je, na kraju, Orbana spasila ruska invazija na Ukrajinu. Dugo je bio Putinov klijent; sada su propagandisti njegovog režima blatili opoziciju jer hoće da šalje mlade mađarske muškarce da ginu u odbrani druge zemlje. Od tada su i javne i privatne TV i radio stanice koje režim uglavnom drži pod kontrolom, preplavljene pro-kremaljskim porukama. Fides je odneo ubedljivu pobedu; opozicija je demoralisana.
Kontrola većine medija nije dovoljna. Mađarska vlada je prisilila Centralnoevropski univerzitet da napusti zemlju; na drugim školama ukinuti su programi za rodne studije, proglašeni za „lažnu nauku“. Drastično su srezani fondovi za sistem visokog obrazovanja koji je restrukturisan kako bi šefove univerziteta koje odobrava Fides bilo nemoguće smeniti.
Vlada je takođe upumpala 1,7 milijardi dolara u Mathias Corvinus Collegium (MCC), koledž i institut nazvan po mađarskom kralju iz 15. veka. (Imovina ove institucije vredi više nego ceo godišnji budžet za visoko obrazovanje.) Cilj MCC-a, Dunavskog instituta i drugih, obilno finansiranih demohrišćanskih bastiona, jeste obuka režimskih kadrova i privlačenje inostranih saveznika.
Plan izgleda ne funkcioniše u ostatku Evrope, iako MCC otvara sve više ogranaka. Predstavništvo u Briselu vodi Frank Furedi, bivši trockista, i Verner J. Pacelt, nemački politikolog koji je sa proučavanja prešao na promovisanje desničarskog populizma. Na njihovim događajima ne učestvuju briljantni heterodoksni mislioci, već negatori klimatskih promena, teoretičari zavera i, kako to Nemci sad zovu, Putinversteher, „oni koji razumeju Putina“.
Orbanova ulaganja imala su veći prinos s druge strane Atlantika. Američki intelektualci ekstremne desnice sada redovno hodočaste u Budimpeštu, koju je njegov politički direktor Balaž Orban (nisu srodnici) reklamira kao „bezbedan prostor za konzervativce“. Tu bezbednost traže Rod Dreher, veteran časopisa The American Conservative, i Kristofer Rufo, autor knjige „Američka kulturna revolucija: Kako je radikalna levica sve pokorila“. U međuvremenu, „klasični liberali“ poput Ilje Šapira, potpredsednika Cato Instituta, tretiraju Mađarsku kao neku vrstu sanatorijuma za oporavak od „kulture otkazivanja“; mnogi od njih učestvuju na panelima o „slobodi govora“ rezervisanim za sredovečne bele muškarce.
Teško je odlučiti da li su ti ljudi „korisni idioti“ ili stvarno veruju da „meki totalitarizam“ zapadne levice opravdava malo kleptokratske autokratije. Dreher je potpisao ugovor sa Dunavskim institutom, po svemu sudeći za pisanje laskavih reportaža o tome kako je sve lepo u Budimpešti. (Zbog toga su mu stručnjaci savetovali da se registruje kao strani agent u SAD.) Rufo, čiji poduhvati uključuju uvođenje orbanizma u obrazovni sistem Floride, verno prati scenario kada izveštava kako „život teče normalno“ i da „ljudi provode dan radeći“.
Naravno, niko ne tvrdi da Orban tera vojsku da maršira u stroju ili da naručuje ubistva opozicionih političara. Autokrate 21. veka, poput njega, pažljivo izbegavaju prizore koji bi podsećali na diktature iz prethodnog.
Takođe oprezan sa kultom ličnosti, Orban objavljuje slike sebe kako dostavlja hranu skloništima za životinje ili podučava svoje unuke da peku prase ispred vrlo skromnog doma.
Američki konzervativci su oduševljeni načinom na koji Orban koristi državu za promovisanje nativizma i natalizma. Ranije ove godine, Dž. D. Vens je objasnio Dreheru da je „upravo pristup Viktora Orbana u Mađarskoj nešto najbliže što su konzervativci ikada stigli da se uspešno obračunaju sa dominacijom levice na univerzitetima. Mislim da za nas njegov pristup mora biti uzor.“ Taj pristup je, prema Indeksu akademskih sloboda, doveo do „sistematskog i strukturnog kršenja akademskih sloboda“.
Projekat 2025. Fondacije za nasleđe, plan za Trampov povratak (od kojeg republikanci uzalud pokušavaju da se distanciraju), ima izrazit ukus orbanizma. Njihov predlog za obračun sa „dubokom državom“ kroz zamenu državnih službenika lojalistima i uprezanjem tužilaca u službu izvršne vlasti, direktno kopira Orbanovu strategiju iz 2010. Kevin Roberts, šef Fondacije za nasleđe, strastveni je Orbanov obožavalac. Kao što je njegov heroj proglasio mađarske izbore 2010. „revolucijom sa glasačkih mesta“, tako i Roberts obećava novu američku revoluciju. Vens izričito podržava te ideje. Orban možda neće uspeti da osvoji Brisel, ali čini se da u Vašingtonu napreduje.
***
Dok sve deluje dobro na globalnom frontu kulturnog rata, domaće prilike nisu tako ružičaste. Čak i Rufo kaže da su mađarski desničari „prebledeli“ kad se otvorilo pitanje korupcije; izgovori tipa „svi to rade“ sve slabije uspevaju. (Organizacija Transparency International već dve godine zaredom ocenjuje Mađarsku kao najkorumpiraniju zemlju u EU.) Otvaranje prema Istoku – Moskvi, Pekingu, čak i Teheranu – trebalo je da obezbedi dobre poslove za malu borbenu naciju, ali nije donelo mnogo više od ruske nafte i gasa po nižoj ceni; Orban je svoju zahvalnost pokazao protivljenjem podršci EU Ukrajini. Srednja klasa, koju Fides dugo tetoši, oseća pritisak inflacije. Rekordan broj ljudi se iseljava iz zemlje, hroničan manjak finansija za zdravstvenu zaštitu pogađa čak i relativno dobrostojeće, Budimpešta je sada najmanje pristupačan grad u Evropi za stanovanje, a stopa nataliteta je naglo pala prošle godine uprkos Orbanovim politikama, omiljenim među američkim konzervativcima, koje finansijski podstiču rađanje dece.
Orbana trenutno najviše zabrinjava kvazi-šekspirovska drama koja se odvija kod kuće. U februaru su svoje ostavke predale predsednica Katalin Novak i vodeća kandidatkinja za evropske izbore, bivša ministarka pravde Judit Varga, obe žestoke lojalistkinje. Novak je, navodno pod pritiskom biskupa Žoltana Baloga, njenog mentora i dugogodišnjeg Orbanovog saveznika, pomilovala čoveka koji je imao presudnu ulogu u zataškavanju pedofilije u jednom dečijem domu. Propaganda o zaštiti dece od LGBTQ „predatora“ okrenula se protiv režima, zajedno sa zloupotrebom religijskih tema. Jednom kad se hrišćanstvo svede na pripadnost određenoj naciji i borbu protiv opasnih Drugih, umesto da bude pitanje vere, ako ne i etike uopšte, više nema prostora za oprost. Ko se kulturnog rata laća, od kulturnog rata i gine.
Vargina ostavka imala je još jednu neočekivanu posledicu. Njen bivši muž Peter Mađar – advokat, diplomata i nekadašnji član Orbanove izabrane političke porodice – objavio je audio snimak na kojem se čuje Varga kako poredi Fides sa mafijom i opisuje prikrivanje dokaza u korupcijskom slučaju u kom je učestvovao jedan od stranačkih lidera. Po izbijanju skandala, Varga je tvrdila da je rekla samo ono što je Mađar hteo da čuje. (Takođe ga je optužila za porodično nasilje; on je negirao optužbu.) Vlada je celu aferu odbacila kao „porodičnu svađu“.
Ipak, prvog vikenda aprila, Mađar je mobilisao desetine hiljada demonstranata na Trgu Košut ispred parlamenta. Ljudi su uzvikivali „ne plašimo se“, pevali patriotske pesme i puštali muziku iz TV serije o organizovanom kriminalu, La Piovra. Mađar je optužio Fides za stvaranje novog oblika feudalizma; jedan istaknuti kalvinistički govornik se žalio da je režim loš za religiju. (Crkvama se zaista osipa pastva.)
Mađar je mlad, vitak, sa prepoznatljivim naočarima za sunce, a savremeni evropski političar na kog najviše podseća je Emanuel Makron. Potiče iz ugledne budimpeštanske porodice, što je upadljiva razlika u odnosu na doseljenike iz unutrašnjosti koji dominiraju Fidesom. Nastoji da izgradi nekorumpirani konzervativizam kako bi privukao birače iz vladajuće stranke, vešto koristi društvene mreže i dobro se snalazi u malobrojnim preostalim nezavisnim medijima. Takođe se pojavljuje kao romantična figura: Mađar je za svoju kampanju od poznatog glumca pozajmio kamion sa ravnom prikolicom i prefarbao ga u nacionalne boje; uprkos skromnom budžetu za kampanju, uspeo je da mobiliše popriličan broj ljudi u ruralnim krajevima, od kojih su opozicione stranke praktično digle ruke; sastanke završava narodnim pesmama i traži od prisutnih da se drže za ruke i potvrde da su svi Mađari. Jedna uzbuđena tinejdžerka je za informativni portal izjavila da Mađar ima „Petefijev vajb“ – aludirajući na Šandora Petefija, nacionalnog pesnika koji je odigrao ključnu ulogu u revoluciji 1848.
Liberali s kojima sam razgovarao pokazuju razumljiv oprez prema Mađarovom nacionalizmu, kao i njegovoj verskoj retorici; plaše se da će uništiti opoziciju samo da bi zatim Fides uništio njega, što se već videlo u pokušajima diskreditacije tokom evropskih izbora. Ipak, čak i liberali priznaju da je Mađarova stranka olakšala taktičko glasanje u sistemu koji je osmišljen da spreči koordinaciju opozicije. Mit o nepobedivosti Fidesa ipak je narušen: Mađarova stranka Tisza osvojila je 30 odsto glasova. Da li će biti u stanju da pobedi Orbana na parlamentarnim izborima zakazanim za 2026, ostaje da se vidi. To će zavisiti od njegove sposobnosti da formira pravu stranku (aranžmani koji toliko zavise od jednog čoveka, pre ili kasnije prestaju da funkcionišu u demokratijama), uči iz svojih grešaka (u početku je ponavljao Orbanovu retoriku o Briselu) i ubedi birače da je ono što kritičari vide kao Fides lajt – bez kampanje mržnje – bolje od originala.
Prevela Milica Jovanović
