Putem starog i proverenog procesa presipanja iz šupljeg u prazno, vlada Republike Srbije danas će – ako Bog da – biti prepakovana. Ortoped će se baviti rudarstvom; obducent narodnim zdravljem; psihijatar je već predsednica Skupštine; fali nam još samo neki stomatolog poput Milana Babića; lekara opšte prakse već imamo u vladi (taj bar nešto radi).
Najbolje smo prošli sa kulturom, informisanjem itd: dobili smo za ministra „državnika“ po zanimanju, Peđicu Markovića; već smo ga se uželeli, jer život bez Peđe nije onako, kako da vam kažem… veseo, no. To što od škole ima veliki odmor, jer da mu se gadilo samoupravljanje, nimalo mi ne smeta; isti sam vam takav, braćo slatka i sestre slatke (osim samoupravljanja; bilo mi je korisno). Obojica smo pohađali školu života: on je izučio za državnika, a ja za šeret-budalu. Blago nama decama: eto veselja sa Peđicom, čekajte samo.
Nego pustimo se digresija. Bezbednosno interesantna pojava na koju je ukazano u onoj Belešci od pre sedam dana prisutnija je nego što je bilo procenjeno. Pojavio se jedan slaboumni spis iz vlade Srbije na temu rasejanja koje oni zovu dijaspora. Cilj toga spisa – očigledno – bio je da naša bivša braća Crnogorci, Bošnjaci i Hrvati stanu na zadnje noge i pobesne. Cilj je postignut. U vikend broju Danasa Viktor Ivančić odlično je to objasnio na primeru tužilaštva za ratne zločine, pa se ne bih u to ponovo upuštao. Naš zajednički kolega i prijatelj Boro Rašeta (takođe kolumnista zagrebačkih Novosti) napisao je sledeće: „Ono što je uistinu žalosno u ovoj balkanskoj konstelaciji jest trajnost simbioze velikosrpskih manipulatora s prirodnom potrebom hrvatske desnice za konstitutivnim neprijateljem… Sve do danas netko iz Beograda uvijek podjednako ustrajno želi dovesti čopor ovnova u Banske dvore, a nema lakšeg puta do tog cilja nego mahati crvenom krpom velikosrpstva“. Vojo Stanimirović već je ponovio Zmajev vapaj: „Ne pomažite više braćo, svi izgibosmo!“; Mišo Pupovac, onakav fin, ljubi ga majka, pokušao je to da im objasni više puta, ama ono zapelo da pomaže prečanskoj braći, ne ume da stane.
Tu sad dolazimo na ministarstvo gde su spakovali zajedno veru i rasejanje, kao da to ide zajedno – osim u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali – kad čovek razmisli – SPC je ionako srasla s državom i šta se mi tu sad čudimo? Neka uteha je da onaj neuništivi Šijaković nije više ministar, ali će garant biti nekakav državni sekretar; sve je to bolje od onog Koštuničinog nesrećnika Radulovića. Neko bi pomislio da Tadić i njegovi postupaju kao ona lisica koja bi da se oslobodi buva: uzme u usta komad zečjeg krzna, pa se polako, od repa, uvlači u potok da se buve na kraju evakuišu na to krzno – i onda ga pusti niz vodu. Voleo bih da je tako, ali slutim da nije. Sad je trenutak da se to ministarstvo vere i rasejanja ili ukine smesta i svi oni najure (čak se ni Vuk ne bi bunio), ili da se priključi ministarstvu sporta i omladine, koje se u Hrvata diči i dodatkom „međugeneracijske solidarnosti“. Rasejanje, bogoštovlje i tjelovježba, kako se nekada govorilo; sve to lepo spada na gomilu. Kad su već svi oni niš koristi, neka barem smrde na jednom mestu. Biće manja šteta kad ih se sve jednoga dana razjuri.
Nego, da se vratimo na temu. Srđan Srećković (SPO; šta to beše?), novi objedinjeni ministar rasejanja i bogoštovlja, zapeo je da pomogne Srbljima rasejanim tako što će ih učiniti „konstitutivnima“. Hrvatskoj desnici samo je to trebalo: hvala ti Srđane ko bratu, evo ćemo podgrijati odmah i tu „konstitutivnost“; smesta počinje egzegeza i prorađivanje istog onog sranja iz ranih devedesetih, sve u kontekstu one blesave bruke sa Purdom koju su isto tako oduševljeno dočekali. Sada se valja upitati: za koga oni navijaju? U čiju korist oni rade? U korist hrvatske šovinističke desnice; u dobar čas hajduci, taman kad je njihovim saveznicima u Hrvata dogorelo. Onim Rašetinim ovnovima ovako se još jednom otvara put u Banske dvore; hrvatski branitelji, njih već oko pola miliona (joj, da ih je toliko bilo 1991-1995!), osigurali su svoje privilegije, a Željko Sačić, pod istragom za ratni zločin, može da odahne: hrvatska će se javnost baviti Srećkovićevim i vladinim budalaštinama i „konstitutivnošću“. Čak je, čujem, i Vuk shvatio, što ne znači da Srećković neće zatražiti da Jasenovac postane srpska prestonica i da srpske granice budu gde i srpski grobovi, mada smo to već probali i dobili-po-onoj-stvari. Što se Crne Gore, i crnje i gore, tiče – samo im je još ova budalaština falila na sve njihove podele. Bijelaši-zelenaši; federalisti-unionisti; četnici-partizani; informbirovci-titoisti; independisti-integristi; Milovi-Momovi; Crnogorci-Srbi; kukala im majka. Madžari imaju svoju malo veću dijasporu (bar tri miliona bez Vojvodine), pa ne prave sranja, osim onih trijanonskih ekstremista sa 64 županije. Iz Uprave za razlikovanje ispravnog od pogrešnog, koja je u rekonstrukciji prebačena iz Agencije za zdrav razum u Agenciju za metodologiju, saznajemo da se na te avanture gleda kao na opasan razvoj.
