Foto: Peščanik.net
Svako ko želi da pogleda nacistu u oči mora da požuri. Član Nacističke partije koji je 1945. imao osamnaest godina sada ulazi u stotu i uskoro više neće biti nijednog. Kad se filmski reditelj Luk Holand suočio s dijagnozom terminalnog kancera 2015. godine, intervjuisao je poslednjeg preživelog nacistu za arhiv priča o saučesništvu. Nastavio je da radi dok mu se zdravstveno stanje pogoršavalo. Pošto je jedna od mojih koleginica bila Holandova hematološkinja, nas nekoliko smo bili pozvani da gledamo nemontirane snimke nemačkih devedestogodišnjaka u staromodnim dnevnim sobama, koji govore – nostalgično, s nelagodom ili bezbrižno – o svom učešću u funkcionisanju nacističke države. Posle toga, druga koleginica je prekinula zapanjeno ćutanje rečima: „Hvala Bogu što nismo u njihovoj koži.“ U prvi mah sam pomislila da njene reči znače da smo srećni što nismo bili Jevreji, invalidi, Romi ili homoseksualci u Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka, ali ona je zapravo htela da kaže da imamo sreće što nismo bili nacisti.
Fraza „Hvala Bogu što nisam u njihovoj koži“ obično se pripisuje protestantskom mučeniku Džonu Bredfordu iz 16. veka; navodno je to rekao kad je video osuđenike koje su vodili na gubilište. Nije govorio o rđavoj sreći onih koje ubija država, već o slabosti njihove volje koja ih je navela da izvrše težak zločin. Njega je samo božja milost sačuvala od takvog zla. Bredford je bio spaljen na lomači sredinom svoje pete decenije zbog verskih uverenja. Njegove poslednje reči, upućene čoveku koji je umirao pored njega, navodno su bile: „Uteši se, brate, jer ćemo večeras sedeti za radosnom trpezom s Gospodom!“ On je smatrao da zapravo treba žaliti njihovog sudiju ili dželata.
„Hvala Bogu što nisam u njihovoj koži“ sad se češće koristi u širem smislu. Ali Bredfordova verzija se može shvatiti kao primer onog što su Tomas Nejgel i Bernard Vilijams 70-ih godina 20. veka nazvali „moralna lutrija“: to je zapažanje da je dobro ili loše postupanje nekih, a možda i svih, zapravo stvar slučajnih okolnosti. Nedela nekih ljudi su proizašla iz okolnosti na koje oni nisu mogli da utiču, njihovog karaktera ili vaspitanja koje nisi izabrali – ili su pak, u najjačem obliku, nešto što im je servirao deterministički univerzum.
Više od pola miliona Nemaca migriralo je u Sjedinjene Države tokom dve decenije pre početka Trećeg rajha, uglavnom iz ekonomskih razloga. Bilo bi besmisleno tvrditi da su oni moralno superiorni nad onima koji su ostali i učestvovali u nacističkom režimu. Oni su naprosto bili pošteđeni moralnog ispita na kom su mnogi njihovi zemljaci pali, bilo zbog onog što su radili ili zbog toga što ništa nisu radili. Među njima je možda bilo potencijalnih geringa, ajhmana i hesova, ali su oni, zahvaljujući okolnostima, svoju okrutnost ili kukavičluk iživeli privatno ili u uskom krugu. Odatle sledi da mnogi od onih koji su se pridružili Nacističkoj partiji nisu bili loši, već prosto nisu imali sreće. Priznavanje uloge moralne lutrije podstiče empatiju i skromnost, ali istovremeno ugrožava ideje krivice koje nam pomažu da shvatimo zlo.
Luk Holand je umro 2020, nekoliko meseci pre izlaska filma Poslednja verzija pred publiku. Dok sam ponovo gledala film nisam mogla da nađem put do rečenice: „Hvala Bogu što nisam u njihovoj koži.“ Bila sam – i ostala – sasvim sigurna da se ne bih pridružila nacistima. To nije samozavaravanje niti pretenzija na moralnu superiornost, već posledica konkretnog scenarija koji sam zamislila. Nacisti ne bi bili očarani prgavom levičarkom kurdskog porekla, pa bih morala da biram između dve mogućnosti: ili da ih ćutke mrzim iz sebičnih motiva ili da progovorim i budem ubijena zajedno s više miliona drugih političkih žrtava. (Pored ostalih razloga za netrpeljivost, tu je i činjenica da je nacistička Nemačka prodala Turskoj avione i hemijska sredstva za dersimski masakr u kom su ubijene desetine hiljada Kurda i drugih manjina koje su se opirale turcifikaciji.)
Ali projektovanje zamišljenih scenarija u prošlost je samo to i ništa više; sami biramo šta ćemo promeniti, a šta nećemo. Šta da sam bila plava, Nemica i umerenih političkih shvatanja u Lajpcigu pre devedeset godina? Moja borbenost je lako mogla biti upregnuta u druge ciljeve. Ali u kom smislu bi ta osoba bila ja? (Tu igru možemo pogurati još dalje sve dok ne dođemo do pitanja poput ovog: „Da sam tada bila pomalo fašistkinja, da li bih se priključila nacistima?“) Naši društveni identiteti su važni, ovde kao i drugde. Oni koji su tolerisali ili podržavali nacizam uglavnom su to radili iz koristoljublja; u najmanju ruku, to im nije neposredno škodilo. Većini onih koji su pružali otpor nacistička država ne bi poželela dobrodošlicu.
Trebalo bi da budemo skeptični kad ljudi koji nemaju neki marginalizovani identitet ili istoriju solidarnosti uzimaju zdravo za gotovo da bi se suprotstavili nacističkoj vladavini. Ta zabluda je široko rasprostranjena u Velikoj Britaniji zato što je njen rat protiv sila Osovine postao nesrazmerno veliki element dezinfikovanog nacionalnog identiteta. Ali ta intuicija se često svodi na snažno osećanje identifikacije s Velikom Britanijom i sopstvenim precima, a ne na snažno negodovanje protiv ugnjetavanja manjina. Biti siguran da bi stao uz svoju zemlju u ratu nije isto što i suprotstaviti se fašizmu (i čak može ukazivati na izvesnu sklonost ka njemu).
Nije potrebno da prenosimo verzije samih sebe u prošle strahote da bismo preispitali ili dokazali svoju ispravnost. Hipotetički moralni testovi teže inflaciji dobrih ocena, posebno onda kad svi znaju odgovore. Ako se već igramo vremeplova, trebalo bi da pogledamo kako sada postupamo i da to onda prenesemo u prošlost. Da li smo društvo koje bi otvorilo vrata uplašenim, očajnim ljudima stavljenim u položaj žrtvenih jaraca? Imamo li dovoljno moralne pronicljivosti da sve zaustavimo kad čujemo da je dvadeset hiljada dece iz iste etničke grupe ubijeno ili nestalo u periodu od devet meseci?
Većina nas ima Božju milost na svojoj strani: ne moramo da odlučujemo da li ćemo neposredno učestvovati u genocidu. Ali uz tu moralnu poštedu idu druge odgovornosti. Jedna je stvar pribeći nasilju kad si vaspitavan na lažima i strahu u rasno podeljenoj državi i regrutovan u njenu ubilačku mašineriju. Druga stvar je gledati spolja i ne činiti ništa ili govoriti samo zato da bismo se opravdali.
Arianne Shahvisi, London Review of Books
Prevela Slavica Miletić
