Ovaj primer čoveka koji časno obavlja svoju dužnost, što – kao što je jednom napisao Andre Malraux – “ratuje ali ne voli rat”, klonio se udruženja veterana, odbio vojne počasti i trudio se da vrati građansku, viševersku i tolerantnu Bosnu iz prošlosti. Njegov kućni pritvor je apsurd, atak na istoriju i zločin protiv savesti. Austrija i Evropa moraju se dozvati pameti i pustiti Divjaka da se vrati u Sarajevo
Jovan Divjak, jedan od heroja odbrane Sarajeva, priveden je u austrijski zatvor 4. marta, pušten uz kauciju četiri dana kasnije, i sada je u kućnom pritvoru. Svakim satom koji protiče sećamo se sramne i patetične relativizacije koja je karakterisala evropsku diplomatiju u odnosu na rat u bivšoj Jugoslaviji.
General Divjak je uhapšen u utorak 3. marta na bečkom aerodromu po međunarodnoj poternici srbijanske vlade zbog navodnih ratnih zločina. Iako je austrijski ministar spoljnih poslova Michael Spindelgger odmah odbacio mogućnost izručenja Divjaka Srbiji, pritvaranje generala – dok se istovremeno Ratko Mladić slobodno šeta Beogradom – uvreda je zdravog razuma i etike, kao i ideje evropske pravde.
Budimo jasni. Još od bitke kod Azincourta (bitka u Stogodišnjem ratu, 1415, koju je pratio pokolj francuskih zarobljenika, prim.prev), svi oružani sukobi imaju negativan uticaj na reputaciju učesnika; i posle svakog sukoba, gotovo svi oficiri suočeni su sa mogućim optužbama za ratne zločine. Gotovo svi, da, ali je Jovan Divjak izuzetak.
Uči početka trogodišnjeg pokolja, 6. aprila 1992. godine, Divjak i Mladić, obojica Titovi generali, bili su u zapovedništvu JNA nad vojnim sektorom Sarajevo. Ali dok je Mladić otišao na Pale da preuzme komandu nad srpskim nacionalističkim jedinicama Radovana Karadžića, Divjak je ostao u okupiranom gradu i postao arhitekt njegove odbrane.
Divjakov zadatak bio je da spreči srpske snage da uđu u Sarajevo kao i da pomogne stvaranje bosanske vojske, sastavljene od više hiljada neobučenih dobrovoljaca. Njegovi neprijatelji bili su tenkovi na Lukavici i Jagomiru, snajperi na Grbavici i paravojne milicije u pohodu etničkog čišćenja.
Divjak nije učestvovao u užasnom ratu u centralnoj Bosni. Nije učestvovao u oslobodilačkoj ofanzivi Krajine. Ostao je u Sarajevu.
U tom jezivom napadu na civile, na šta se svodi rat u Bosni, postojao je samo jedan izbor: zauzeti stranu nevinih koje su ulicama grada progonili vojnici ispunjeni mržnjom i nasiljem.
Umoran od politike i rata, Divjak je napustio vojsku ubrzo posle Dejtonskog sporazuma 1995, da bi radio u sirotištu i nekoliko drugih humanitarnih organizacija. Takođe se priključio grupi intelektualaca antinacionalista, oslanjajući se na svoju popularnost u kafeima Sarajeva.
Ovaj primer čoveka koji časno obavlja svoju dužnost, što – kao što je jednom napisao Andre Malraux – “ratuje ali ne voli rat”, klonio se udruženja veterana, odbio vojne počasti i trudio se da vrati građansku, viševersku i tolerantnu Bosnu iz prošlosti. Njegov kućni pritvor je apsurd, atak na istoriju i zločin protiv savesti. Austrija i Evropa moraju se dozvati pameti i pustiti Divjaka da se vrati u Sarajevo.
* Engleska verzija teksta iz pariskog Monda objavljena na Worldcrunch; prevod: MJ
