Foto: Ivana Tutunović Karić
Rat menja pravila: mobiliše stanovništvo, preraspoređuje prioritete, menja jezik komunikacije, uspostavlja novu hijerarhiju vrednosti. Kada se rat okonča, uklanja se vidljiva militaristička armatura svakodnevice, ali unutar nje ostaju vidljivi tragovi još mnogo decenija potom. Takve zemlje ostaju u posebnom vidu hibernacije koja se najbolje može videti u njenoj kulturi. Baš na tom mestu, koje se u novim uslovima funkcionisanja proglašava prostorom nacionalne slobodarske tradicije, moguće je pratiti dug rad posleratnih mehanizama kojima politička i kulturna elita te zemlje pokušava da opravda ili zamrzne kulturni model jednog promašenog političkog projekta koji je doveo do rata. Odanost takvom projektu postaje vrhunsko načelo patriotizma. Takav je slučaj sa Srbijom danas.
Koncept odanosti potiče iz vojnog ustrojstva svakodnevice. Odanost povlači za sobom mehanizam vraćanja duga. Ovaj fenomen poznat je u vojsci, gde se za odanost otadžbini u ratu dodeljuju medalje – mrtvima i živima. Pored pravog fronta, postoje oni drugi na kojim se isto tako odano služi ratnoj ideologiji, koja ne može da živi bez pozadinskog, medijskog i kulturnog rada. Ovaj sistem funkcioniše kao uzajamno povratna veza: što je jača propaganda u medijima, veći su uspesi na frontu; snažan je odjek, još je silnije reagovanje. Što je veći ulog kulturnog autoriteta, kada je reč o propagandi, time je poverenje masa veće i one su spremne da pruže podršku ratnom pohodu svog lidera. Ovo je dobro poznato iz istorije ratovanja, a kada je u pitanju jugoslovenski rat iz devedesetih, možda je najočigledniji primer JNA razaranja Vukovara, koje je bilo praćeno delovanjem medijske propagande u koju su se uključili najrazličitiji intelektualci, akademici, naučnici, pisci, teoretičari zavera, novinari, obični ljudi. Sa porastom ratnog razaranja u jesen 1991. enormno su porasli i tiraži beogradskih novina, da bi u vreme ulaska JNA u Vukovar, Politika recimo doživela najveći pik u svojoj istoriji.
Jedan od najznačajnijih ratnih propagandista bio je bivši pisac za tinejdžere i osrednji slikar Momo Kapor (1937-2010), koji će na istim pozicijama ostati i nakon pada Miloševića. Naime, on je pokazao jednu dublju posvećenost ratu kao celoživotnoj aktivnosti, vezavši se za sudbinu ratnih zločinaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Bio je protivnik politike modernizacije premijera Zorana Đinđića, stavivši se u odbranu lika i dela Milorada Ulemeka Legije, nakon atentata na premijera. Zagovarao je pritom najviši kvalitet Ulemekove zatvorske literature, stavljajući je u rang književnog dela jednog Fransoe Vijona. Takođe, Kapor je postao senator Republike Srpske ali pre svega, bio je član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Naravno, za njega je Karadžić bio proganjani junak našeg doba, nalik Solženjicinu i Brodskom, koji nikome ništa nažao nije učinio, osim što je pisao stihove za decu i odrasle. U tom smislu, Kapor je ilustrovao Karadžićevu knjigu za decu Ima čuda, nema čuda (IGAM, 2002), u čijim su ilustracijama tužioci Specijalnog suda za ratne zločine prepoznali lik Dragana Davida Dabića (prerušenog Radovana Karadžića). Tih godina, Kapor je svakako održavao kontakte s haškim beguncem, ne skrivajući zadovoljstvo u poigravanju s javnošću, kojoj je knjiga ponuđena na čitanje, nevino i s ljubavlju.
Kaporov rad na polju ratne propagande dobro je dokumentovan, ali potisnut. Između teksta novinara Saliha Zvizdića, koji je pod naslovom „Naš književnik na četničkom pikniku“ objavljen u Vjesniku oktobra 1985. do teksta Tanje Tagirov „Druga smrt Mome Kapora“, objavljenog u zagrebačkim Novostima marta 2010, odvijao se život jednog Mome Kapora koji je danas prećutan, gotovo tabuisan, a umesto njega je podmetnuta slika momka u farmericama i patikama, rokera, večitog tinejdžera, pisca sentimentalnih omladinskih romana i slikara. Prva Kaporova faza, međutim, trajala je od 1973, kada je objavio svoju prvu zbirku I druge priče, pa do Sentimentalnog vaspitanja (1983), neke vrste dnevnika čitanja i piščevog očiglednog kolebanja između prvog i trećeg lica, kolebanja koje će nakon posete četničkom pikniku na Nijagari biti razrešeno u ime kolektiva i selektivnog populizma, kome će biti odan do kraja života. Umberto Eko, analizirajući aspekte ur-fašizma, podseća da u tom modelu pojedinac nema nikakva prava, ali se zato „Narod poima kao kvalitet, kao monolitni entitet koji izražava Zajedničku Volju […] Izgubivši moć demokratskog delegiranja, građani ne djeluju nego se od njih traži da igraju ulogu Naroda“. Momo Kapor je svojom pojavom, govorom i pisanjem, od Nijagare preko frontova do Vračara, tokom 25 godina života i rada, zapravo svakodnevno igrao ulogu srpskog Naroda.
Nakon susreta sa četničkim vojvodom Momčilom Đujićem (odlikovala ga je 1998. Biljana Plavšić, tadašnja predsednica Republike Srpske), kult tradicije, i to one četničke, postaje glavni tvorbeni model mišljenja i pevanja Mome Kapora. Odustavši od svetske lektire iz Sentimentalnog vaspitanja, on postaje megafon nacoidne palanke, koji progovara sa stranica Politike, iz rubrike „011“ – koja funkcioniše kao glas Naroda. Zapravo polusveta, kome počinje da podilazi u svojim tekstovima, glorifikujući embargo koncept „jedenja korijenja“. Kapor svakim korakom odlazi sve dalje, odbacuje nasleđe modernizma, piše izrazito mrzilačke tekstove o Sarajevu i Zagrebu, raskida stara prijateljstva. Zuku Džumhura, nekadašnjeg prijatelja i saradnika, proglašava za „muslimanskog neprijatelja srpstva“, a njegovo ime skida sa korica zajedničke knjige Zelena čoja Montenegra. U skladu s tim, na mesto nekadašnje otvorenosti ka životu, dominiraju mržnja i kult smrti (natpis sa jednog srpskog tenka kod Knina, postaje naslov Kaporove knjige Smrt ne boli). Uspon malog čoveka, kao iz vica o Eri, koji svakog, a naročito komšije, uspeva da zajebe i da nas sve slatko nasmeje. Nevolja je u tome što se u stvarnosti ništa ne završava samo na vicu – učinak omalovažavanja drugih i suspendovanja empatije u društvu, što je Kapor dosledno razvijao svojim javnim delovanjem – već se na frontovima odlazi mnogo dalje, do rušenja gradova i masovnog streljanja civila diljem bivše Jugoslavije. Poslovična je postala njegova bezosećajnost prilikom razaranja Vukovara, u kome je on video „samo provincijalni barok“ za kojim ne vredi žaliti. Pritom, on je dosledno plasirao svoj mačizam i seksizam sa neodoljivim „embargo 011“ šarmom. Dubravka Ugrešić je umela da podseti upravo na ovu komponentu militarizovanog prozaiste u trapericama, navodeći njegove šale poput one o izvesnoj „Olji koja nije želela da postane doktorka“. Kapor je tokom 2001, dajući intervju za Književne novine, nakon obrazloženja da se u Jugoslaviji radilo o „početku velikog i strašnog rata civilizacija“, na pitanje novinara o ženskom pismu, odgovorio sledeće: „Nikada u istoriji ovog grada i srpske književnosti nije bilo toliko lepih, pametnih, darovitih i uspešnih mladih žena koje pišu i objavljuju. Jednostavno, to je zastrašujući buljuk lepote, senzualnosti, erotike i slobode izražavanja. Hajde da pomenemo samo neke: izvanredna dugonoga Mirjana Bobić, lepa Vesna Radusinović, ljupka Ana Radić, sjajna Ljiljana Habjanović Đurović, šarmantna Vesna Aleksić, da ne nabrajam dalje.“
Momo Kapor je sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Bilo je to početak vraćanja duga, za njegovu „odanost kulturi i gradu Beogradu“. Nedugo potom, na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Dragana Đilasa, na Adi je u njegovu čast otkrivena skulptura Dafne, a na adresi Kaporovog stanovanja u Nebojšinoj ulici 18 postavljena je spomen-ploča. To je, međutim, bio tek početak vraćanja duga ovom zaslužnom građaninu prestonice, velikom Vračarcu i legendarnom Momi. Iste godine, članovi njegove porodice formirali su Fondaciju Momo Kapor (predsednik UO je neizbežni Matija Bećković), koja je u savezu sa gradskim vlastima osnovala nagradu „Momo Kapor“ za književnost i slikarstvo, koja se već trinaest godina dodeljuje u svečanoj sali Skupštine grada. Pet godina kasnije, iz Politike je stigao predlog da se jedna ulica u Beogradu nazove po Kaporu. Gradski menadžer Goran Vesić je to oberučke dočekao i ispunio zahtev Politike ali i molbu gospođe Kapor da to ne bude neka ulica na periferiji, već neka na Vračaru ili Neimaru, gde je Momo provodio svoje beogradske dane. Tako je i bilo, deo Mačvanske ulice je preimenovan u Ulicu Mome Kapora, a godinu dana kasnije otvoren je i Skver Mome Kapora, ukrašen tlocrtom njegovih Školica. Dečje, naivno i s ljubavlju. Gospođa Kapor se tom prilikom zahvalila gradskim vlastima i Ministarstvu kulture, istakavši da će zahvaljujući Skveru buduće generacije moći da se upoznaju sa Kaporovom zaostavštinom.
Pa ipak, ulica, skver, skulptura i Aleja velikana nisu dovoljni da bi Beograd vratio dug ovom velikanu koji je hodao vračarskim stazama. Najnoviji urbanistički i investitorski predlog, koji je Fondacija Momo Kapor objavila preko Gorana Vesića, predstavlja izgradnju paviljona u Karađorđevom parku, gde će biti smešten Legat Mome Kapora. Politički projekat Kapor nastavlja da se razvija, a jedan deo Beograda se urbanistički menja, poprimajući obeležja kaporovštine, koja se sada, preko nagrade sa njegovim imenom, promoviše kao tobožnji znak jugoslovenstva, čiji je on bio grobar. Tome doprinose mediji, iskreno verujući u humanu veličinu ovog književnika i slikara. Književni žiri, koji je za tekuću godinu dodelio ovu nagradu hrvatskom piscu Đorđu Matiću, u svom obrazloženju je vrlo precizno definisao osnov zbog čega se ona dodeljuje: radi se o dubokoj odanosti svojoj kulturi, kakvu je Kapor valjda manifestovao svojim nesebičnim participiranjem u ratu civilizacija. Sam Kapor bi se folirantski osmehnuo na ovu dosetku žirija i odmahnuo rukom, slično kao kada je odgovorio Tanji Tagirov prilikom njihovog slučajnog susreta ispred Politike. Ona je to opisala ovako, a Kaporov odgovor najbolje dijagnostikuje stanje u kome se srpska kultura nalazi i dan danas: „Odgurnula sam mu grubo ruku i rekla: ’Nisam ti prišla da se pozdravimo, prišla sam ti zato da te pošaljem ravno u tri pičke materine’. Njegovo društvo bilo je konsternirano, a on je pitao: ’Zašto?’; ja sam mu rekla: ’Zbog rata, zbog Hrvatske, zbog Arsena i Marija Fanellija koje si pljunuo i nazivao ustašama, zbog svega onoga što si u Zagrebu navodno volio, a što si htio pregaziti tenkovima’. Kapor, iznenađen, kaže u tom času: ’Ma daj, Tanja, nećemo valjda sada o tome’, ja mu kažem: ’E, sad ćemo o tome i nikada više ni o čemu nećemo’.“
Saša Ilić/Peščanik.net
