Kad nekoga SAD stave na crnu listu, to bi valjda trebala biti linija ispod koje se ne smije ići. Da prevedemo narodni tradicional Bećiroviću i Komšiću – ne kuju se konzuli po mjesecu, već po kriterijima i ozbiljnim diplomatskim preporukama. Dobro, ne mora biti Jean Davill, ili Konstantin Koča Popović, ali sa šušnjarima, hodžićima i tegeltijama duhovno ćemo ostati u onoj mehani iz serije ''Tale'', srkat ćemo kahvu i melanholično uzdisati za nekadašnjim peštanskim kuplerajima.
Elem, bilo kako bilo, Dan nezavisnosti je tu. U zemlji u kojoj dvojica od trojice to ne žele, možda i ne treba biti previše entuzijastičan oko toga. Ali, mora se obilježiti. Za nas, već pomalo bivše, jedini pravi Dan državnosti je 25. novembar. Ideje o toj zemlji ne bi bilo da nije bilo tog zasjedanja u Mrkonjić Gradu, usred svjetske kataklizme.
Torabizacija institucija je davno započeta i tu dr. Bećirović nije nikakva nova pojava: manjak znanja, višak ambicija i kalkulantski odnos prema državi i društvu je odlika ljudi koji dobro “prođu” i bogami i traju, ali su to za historiju prolazni prazni likovi čiji dometi ne pređu prag kabineta u kojem stoluju.