Počast četničkom klanju: Muzej Draže Mihailovića u Beogradu

Foto: Wikipedia

Rehabilitacija četničke ideologije i njenih ključnih eksponenata je proces koji u Srbiji nesmetano teče već gotovo tri decenije, u vreme buđenja naroda ponovo su se u javnosti pojavile četničke ideje, insignije i pokliči, a cela armija krivotvoritelja je mobilisana kako bi Dražu i njegove kokardaše prikazala kao dobre momke, borce protiv fašizma, istinske rodoljube. Široka javnost je toliko zatrovana četničkom propagandom, da je na kraju gola laž postala neupitna istina. 

Piše: Tomislav Marković

Otkad su naprednjaci zaseli na vlast, Beograd se ubrzano gradi i razvija, doduše u smeru koji je sa urbanizmom posvađan na krv i nož, ali razvoju se u zube ne gleda. Na sve strane niču nove stambene zgrade, spomenici srpskim velikanima u natprirodnoj veličini čija je cena državna tajna, u najavi je izgradnja nacionalnog stadiona da bi fudbalski navijači imali gde da se okupljaju i posvete svojim omiljenim huliganskim delatnostima.

Dobro, ponekad se i neka zgrada ili kuća uruši, pa ljudi ostanu bez krova nad glavom, jer je investitoru naspelo da zida mimo svih pravila i logike, ali žrtve su cena napretka. Nekad su ljude polagali u temelje, sad ih samo obeskuće, to je već očigledan progres. Ukratko, Beograd se razvija i gradi otprilike u istom ritmu kakav je viđen u Medeljinu i drugim gradovima u vreme Pabla Eskobara, kad su silne milijarde dolara uložene u nekretnine.

Svašta se po prestonici zida i nadziđuje, jedino manjka novih kulturnih ustanova. Tu vekovnu nepravdu rešio je da ispravi jedan narodni poslanik iz redova Socijalističke partije Srbije, Igor Braunović. Dotični deputat građana je najzaslužniji za to što je u Beogradu otvoren muzej posvećen Draži Mihailoviću, vođi Ravnogorskog pokreta. U Bregalničkoj ulici broj 24, na Zvezdari, na mestu gde je Draža nekoć živeo, otkriven je i spomenik sa likom ovog popularnog nacističkog kolaboranta i ratnog zločinca. Inicijativu za podizanje monumenta i otvaranje muzeja su Udruženje “Naša Drina” i boračke organizacije Srbije i Republike Srpske, a na čelu ovih udruga nalazi se upravo poslanik Braunović.

Laž kao jedina istina

Nije Braunoviću i “Našoj Drini” ovo prvi put da podižu spomenike, nedavno su se oprobali u toj disciplini, u sklopu kondicionih četničkih priprema za posvećenje Draže. Napravili su spomenik Slobodanu Miloševiću i poslali ga svoji drugarima “Noćnim vukovima” da ga instaliraju u Moskvi. Oba spomenika izradio je isti umetnik sa istančanim osećajem za estetizaciju zločinaca, vajar Dragan Radenović.

Nacionalni bard Matija Bećković održao je svečani govor pored izvajanog Draže koji je sve vreme s odobravanjem klimao glavom, slušajući pesnikove reči. “General Mihailović nema premca među srpskim novomučenicima. Proglašen je izdajnikom, a time i srpski narod izdajničkim”, bubnuo je Bećković po svom starom dobrom običaju i ostao živ. Za kleronacionalističke ideologe, svako ko je sarađivao sa okupatorom, pa zbog toga bio osuđen na smrt – zaslužuje da bude proglašen mučenikom za srpstvo, veru, kamu i Veliku Srbiju.

Eh, prava je šteta što drugi evropski narodi to ne shvataju, inače bi odmah rehabilitovali svoje kvislinge i proglasili ih za svetitelje. Džaba, ogrezao je taj zapadnjački svet u dekadenciju do balčaka, izgubio moralni kompas, pa ne razlikuje zločinca od žrtve, za njih je zločinac onaj ko kolje nevine civile, a kod nas je obrnuto – žrtva je uvek koljač. Odnosno – novomučenik. Izdaja Draže Mihailovića, njegova saradnja sa nacističkim okupatorom koja je počela u jesen 1941. godine, potanko je istorijski dokumentovana i dokazana, ali Bećković ispoljava tipičan ekstremistički prezir prema činjenicama, dokumentima i istoriji. Za njega i njemu slične jedina istina je laž, jedini dokumenti vredni poverenja su istorijski falsifikati, pa zato i priželjkuju totalitarni poredak u kojem bi onaj ko ima vlast i moć određivao šta je istina, bez ikakvih dokaza.

Rehabilitacija koja teče

Podizanje spomenika i otvaranje muzeja čoveku koji je predvodio izdajnički pokret, odgovoran za nebrojene zločine, za borbu protiv antifašista, za istrebljivanje muslimana u istočnoj Bosni, za silne pokolje srpskih seljaka, za ubijanje staraca, žena i dece – bizarno je, perverzno, sumanuto, umobolno, cinično i zločinačko. Svakakvi grozomorni epiteti bi mogli da se stave uz ovaj sramni postupak, jedino mu ne pristaje pridev “iznenađujući”. Jer u ovom poslednjem aktu veličanja četničkih koljača i njihovog vođe nema ničeg iznenađujućeg. Naprotiv, radi se o višedecenijskom kontinuitetu.

Rehabilitacija četničke ideologije i njenih ključnih eksponenata je proces koji u Srbiji nesmetano teče već gotovo tri decenije, u vreme buđenja naroda ponovo su se u javnosti pojavile četničke ideje, insignije i pokliči, a cela armija krivotvoritelja je mobilisana kako bi Dražu i njegove kokardaše prikazala kao dobre momke, borce protiv fašizma, istinske rodoljube. Široka javnost je toliko zatrovana četničkom propagandom, da je na kraju gola laž postala neupitna istina.

Rehabilitacija vođe Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića započeta je pod vladavinom Borisa Tadića, da bi bila uspešno privedena kraju pod Vučićem. Jedino se u međuvremenu odustalo od traganja za Dražinim grobom, na šta su potrošene silne pare u vreme demokrata, pod pokroviteljstvom Vlade Srbije i tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu pravde Slobodana Homena, najistaknutijeg dražokopača.

Mnogo pre te sramote srpskog pravosuđa i celog društva, u udžbenicima istorije su izjednačeni partizani i četnici, pa tako nesrećna deca po osnovnim i srednjim školama još od 2002. godine uče da su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata delovala dva oslobodilačka pokreta – Titov i Dražin, s tim što su četnici bili malo više antifašistički nastrojeni.

Četnički pokolji

Kakav je Dragoljub Mihailović antifašista bio najbolje se vidi iz njegove Instrukcije koju je poslao Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću 20.12.1941. godine. Tu su jasno navedeni četnički ciljevi: “Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Bačke” i “čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata”, kao i “stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa”.

Dražin program su četnici prilježno sprovodili u delo, vršeći etničko čišćenje muslimana u Pljevljima, Foči i Čajniču, gde nisu štedeli ni decu u kolevci. Takođe, četnici su posvećeno radili na čišćenju “ne-nacionalnih elemenata”, komunista, antifašista, boraca protiv nacističkog okupatora, te njihovih simpatizera. Zloglasni su četnički pokolji u Boleču, Drugovcu, Pomoravlju, Vraniću i drugim srpskim selima. U Vraniću, selu nadomak Beograda, četnici su u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine pobili 67 meštana (uglavnom žena i dece), po naredbi Draže Mihailovića koji je bio nezadovoljan stanjem na teritoriji Avalskog korpusa, pa je naredio “čišćenje” okoline prestonice od komunista i njihovih simpatizera. Među “očišćenim” simpatizerima bio je i mali Ljubomir Pantić, beba stara jedva godinu dana.

U Drugovcu kod Smedereva četnici su 29. aprila 1944. godine napravili pokolj, zbog podrške koju je selo davalo partizanima u borbi protiv nacista. Ubili su 72 civila, palili i pljačkali kuće po selu. Ostavili su iza sebe gomilu leševa, pustoš i zgarište: 24 zaklana, 41 streljanog, četiri izgorela, tri umrla od batina. Spalili su 120 kuća, a preko 200 opljačkali. Nakon toga je kapetan Živan Lazović, komandant Smederevskog korpusa JvuO, mobilisao desetak preteklih mladića u svoju jedinicu. Selo su napustili po završenom poslu, natovarivši opljačkani plen na šezdesetak unapred pripremljenih zaprežnih kola.

Eksponati koji nedostaju

Tako su radili veliki srpski rodoljubi na čelu sa Dražom Mihailovićem, zaista je čovek zaslužio muzej i spomenik u glavnom gradu, trebalo je i ranije da mu odaju takvu počast. Zaista su se sledbenici četničke ideologije, ljubitelji kame i klanja potrudili, ali ipak nisu obavili posao do kraja. Nije loš taj muzej, samo je pomalo manjkava postavka, takoreći nedostaju glavni eksponati. U muzeju Draže Mihailovića jednostavno bi se moralo naći mesta za kolevku Ljubomira Pantića iz Vranića, za Dražine naredbe podređenima koje podrazumevaju klanje, za izveštaje njegovih oficira o uspešno izvedenim akcijama masovnog ubijanja, mučenja i pljačkanja.

Moralo bi na nekom zidu muzeja da stoji i svedočenje Nuradina Ašćerića iz pribojskog sela Zaostro: “Pošto su sva sela spaljena od Metaljke do Priboja, a naše selo je ostalo i tu se sklonio zbjeg od 50 duša. Mahom su to bili starci, žene i djeca. Snijeg je bio preko metra, a hladnoća da je drvo pucalo. Prenoćio sam u šumi Bregovi sa još četiri rođaka. Tog dana oko 9 sati (7. februar 1943) naišle su četničke brigade tjerajući opljačkanu stoku. Jedna brigada je blokirala selo, a druga vršila pretres po kućama. Naišli su na dvije kuće u kojima je bio zbjeg. Čula se strašna vriska žena, plač djece i vika staraca. Iako smo bili u blizini nas četvorica nismo smjeli ništa da preduzimamo. Sve je to trajalo oko tri sata, onda su spalili svo selo osim te dvije kuće. Prvi prizor na koji smo naišli bila je Hadžira od Hadžića, zaklana sa ranjenim djetetom od dvije godine u rukama. Posljedice stradanja su bile stravične, ali nijedna ne može da se poredi sa onom u kući Memiša Ašćerića gdje su četnici poklali i starce i žene i djecu i sve nabacali po sobama. Imalo je još živih koji su zapomagali, a krv se slivala podom. Niko od njih nije preživio”.

Opojnost krvlju

Naravno, ovakvi eksponati nikada neće stajati u Dražinom muzeju, nije Srbija Nemačka, nije Beograd Berlin, a ponajmanje je Dražin muzej Topografija terora. U tom nemačkom muzeju potpisnik ovih redova je, pored ostalih dokaza nacističkih zločina, video i fotografiju nemačkih vojnika koji 1941. godine skupljaju civile u okolini Topole kako bi ih streljali u Šumaricama. U tom trenutku u Topografiji terora nalazila se velika grupa učenika 14-15 godina starosti koju je predvodio njihov profesor. Nebrojene hiljade takvih učenika prodefilovale su kroz ovaj muzej, da vide kako je izgledala njihova prošlost. Među njima je verovatno bio i neki potomak onih nemačkih vojnika sa pomenute fotografije.

Nešto slično je u Srbiji nezamislivo, jer ovde već decenijama vlada ista zločinačka ideologija koju je nekada sprovodio u delo Draža Mihailović, a potom preuzela ekipa Slobodana Miloševića, na čelu sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. U falsifikovanje istorije uložen je ogroman novac, silni resursi, hiljade neumornih kadrova, napisano je na tone krivotvorina, snimani su filmovi i serije, prekrajani obrazovni programi, skoro celo društvo je upregnuto u taj poduhvat – i opet je sve uzalud.

Jer je istina jedna i ne može je ništa pod kapom nebeskom promeniti. A istinu o četnicima, o tome šta je njihova srž i suština, možda je najbolje opisao veliki pisac i prevodilac Stanislav Vinaver, iz ličnog iskustva. Vinaver je Drugi svetski rat proveo u nemačkom zarobljeništvu, a u memoarskoj knjizi “Godine poniženja i borbe. Život u nemačkim ‘oflazima’” ostavio je svedočanstvo o Dražinim četnicima s kojima je bio zatvoren, a koji su ga više puta premlaćivali i umalo ubili, jer je podržavao Titov NOP. Evo kratkog odlomka: “Po drugim logorima mnogo se učilo, čak i bubalo, intelektualno naprezalo. Ovi ljudi ovde pak dane su provodili u kartanju, u rasprama (podeljeni su na bezbrojne frakcije), u krvavim snovima, u špijunaži, u bolesničkom nagvaždanju, u smrtnome besu protiv partizana, masona, Jevreja, intelektualaca, boljševika. Oni su imali do 200 ljudi, koji su im bili udarna elita. Ti su nešto naročito. Taj neraskidni kadar besomučnika samo je čekao da otpočne sa ubijanjem i klanjem. ‘Vojvode’, izbečeni i razrogačeni, kao skinuti sa ekspresionističkih filmova iz epohe dr Mabuzea i Frica Langa, ili kao izvađeni iz najgušćeg španskog ekstatičnog slikarstva – stalno su po sobama pričali o pokoljima prošlim i budućim. Istorija je za njih bila niz putanja krvi, niz klanja i bodeža. Pričali su kako su klali i prikoljavali, i kako će klati. Javljala se opojnost krvlju, ‘hranom naopakom’, kako je naziva Njegoš”.

Podijelite ovaj članak
Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
VIŠE IZ KATEGORIJE
VEZANI ČLANCI
Proces protiv Batrićevića je, naravno, čista besmislica, vapijući apsurd, ruganje inteligenciji i nasilje nad zdravim razumom. Nema suda u demokratskoj zemlji koji bi prihvatio ovakvu...
I ove godine Milorad Dodik i njegova horda nacional-skakavaca proslavljaju Dan Republike Srpske. Ustavni sud Bosne i Hercegovine dva puta je ovaj nazovi praznik proglasio...
To je političar koji ne zna ništa drugo da radi doli da ponižava, zlostavlja, uništava, otima, razara, prisiljava, maltretira, izaziva zlu krv, pravi raskole i...
Ko god je zastupao tezu o Velikoj Srbiji, Srpskom svetu, specijalnim vezama sa Srbima u regionu i sličnim hegemonističkim snovima, sad nema pravo da se...