Senovite ulice Roš HaNikre su mirne i tihe. Nije to samo zbog julskih vrućina. Ovaj kibuc se nalazi tek nekoliko stotina metara od sporne granice koja razdvaja Izrael od Libana, na najzapadnijoj tački onoga što Izraelci nazivaju severnim frontom tekućeg rata. Oko hiljadu stanovnika kibuca evakuisano je odmah posle iznenadnih napada koje je 7. oktobra Hamas pokrenuo na južni Izrael iz Gaze, kada je ubijeno 1.200 ljudi, uglavnom civila, i oteto 250.
Devet meseci kasnije, samo pola tuceta stanovnika je tu; ostali su raštrkani po severnom Izraelu, borave kod rođaka, u iznajmljenim stanovima ili hotelima. „Neće da se vrate kući jer se ne osećaju bezbedno“, kaže Dženet Tas (73) koja je napustila kibuc kad i ostali prošle godine, ali se posle mesec dana vratila u svoj mali dom. „Strašno mi je nedostajalo ovo mesto, nisam to mogla da podnesem.“
Zbog pretećeg rata sa libanskim Hezbolahom, koji drži položaje na grebenu severno od Roš HaNikre, malo njih žuri da se vrati kući. Već mesecima, militantna islamistička organizacija ispaljuje granate i rakete i šalje dronove sa bombama na Izrael, uglavnom ciljajući zajednice južno od granične linije pod kontrolom UN. U napadima je poginulo 16 vojnika i nekoliko civila.
Kao odgovor, Izrael je bombardovao i granatirao sela u kojima Hezbolah ima svoje snage, dok je vazdušnim napadima ubio nekoliko viših zapovednika. Od oktobra je u izraelskim udarima na Liban poginulo 450 ljudi, većinom boraca Hezbolaha, ali i najmanje 97 civila. Skoro 100.000 ljudi je prinuđeno da napusti svoje domove.
Ove ubistvene razmene još se nisu razvile u sveopšti rat. U ovom trenutku nijedna strana ne želi takav sukob, kažu analitičari, mada se svi slažu da je eskalacija realna pretnja. Izrael povlači snage iz Gaze i stvara uslove da se više od 60.000 Izraelaca raseljenih iz zajednica duž granice sa Libanom vrati kući.
Mnogi u Izraelu strahuju da bi do kraja jula – posle posete premijera Benjamina Netanjahua Vašingtonu – moglo doći do rata. Visoki izraelski generali saopštili su da su odobrili plan za ofanzivu kojom bi se Hezbolah potisnuo sa granice; s druge strane, vođa ove militantne grupe Sajed Hasan Nasralah upozorava na rat „bez pravila i bez ograničenja“.
Pojedini komentatori ne veruju da će Netanjahu rizikovati još jedan sukob, i to protiv neprijatelja koji je daleko sposobniji i potencijalno destruktivniji od Hamasa. Istina je da niko ne zna kada bi moglo da dođe do razornog sukoba niti kako da ga spreči.
„Niko ne želi rat – ni Izrael, ni Hezbolah, ni Iran – ali teško je reći kako bi se situacija mogla razrešiti bez rata“, kaže profesor Deni Orbah, vojni istoričar na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
Kibuc Roš HaNikra predstavlja isturenu tačku na žestoko osporavanoj granici Izraela sa Libanom, koja se proteže od obale preko brda, a zatim na sever do Golanske visoravni. Glavni obalni put koji vodi ka severu i obližnja pomorska baza ističu njegov strateški značaj.
Svi izraelski sukobi su ovde ostavili svoj trag. Kibuc je osnovan 1949. na mestu palestinskog sela čiji su stanovnici bili prinuđeni na beg tokom ratova u vreme stvaranja Izraela. Stanovnici su učestvovali u ratu 1956, a zatim i u Šestodnevnom ratu 1967. godine.
Kada su palestinske oružane frakcije postavile svoje baze u južnom Libanu početkom 1970-ih, Roš HaNikra se našao na liniji vatre. „Sećam se da sam uspavljivala svoju decu, a zatim ih nosila u sklonište“, kaže Tas, koja se preselila u Izrael iz svog londonskog doma, privučena socijalističkim i ekološkim principima tipičnim za način života u kibucu.
Izraelska odmazda izazvala je razaranja u Libanu sa znatnim civilnim žrtvama. Jednom su izraelske snage prešle granicu u potrazi za svojim neuhvatljivim neprijateljima, 1982, i držale Bejrut pod opsadom i granatama. Usledio je pobunjenički rat na nižem nivou, zatim veliki sukob 2006. koji je prekinut bez razrešenja. Napeto relativno zatišje narušeno je prošlog oktobra.
Tas je bila u šetnji sa svojim psom na brdu iza kibuca i vesti je saznala kada je stigla kući. Najpre je oklevala da posluša instrukcije vlasti, pa je tek posle pet dana otišla kod ćerke koja živi u jednom južnijem kibucu. „Živim ovde 53 godine i videla sam mnogo ratova, ali nikada mi nije rečeno da odem. Strašno nas je potreslo ono što se dogodilo na jugu.“
Ali Tas je izdržala samo mesec dana pre nego što je odlučila da se vrati kući sa svojim suprugom, devedesetjednogodišnjim stricem i psom. Mete napada Hezbolaha većinom su dalje na zapadu, dok je nekoliko u okolini Roš HaNikre nanelo manju štetu. „Za nas je bilo potresno i što smo otišli“, kaže Tas. „Ali većina ljudi iz kibuca, čak i oni bez dece, kažu da se prosto ne osećaju dovoljno bezbedno da se vrate.“
Ovo je ozbiljan izazov za Netanjahua. Izraelski zvaničnici su rekli da žele da se deca, koja su raseljena sa severa, upišu u svoje škole kada školska godina počne u septembru. Ekonomski gubici rastu sa obustavljenim radom na farmama i preduzećima duž granice sa Libanom.
Turisti više ne dolaze do poznatih plaža i pećina u blizini Roš HaNikre ili Naharije, grada južno od kibuca, gde su ulice prepune uniformisanih rezervista na putu ka jedinicama izraelske vojske koje se pripremaju za sukob.
Dženet Tas kaže da se pomirila sa mogućim ratom i njegovim posledicama. „Više se ne bacam na pod kada krene uzbuna. U ovim godinama možda više neću biti u stanju da ustanem. Ako budem oteta ili zarobljena, neka me ostave. Ne želim da neko bude ubijen da bi me spasio.“
