foto: Vreme
Pančić je preminuo u Novom Sadu, u 60-oj godini, poslije duge i teške bolesti.
Rođen je u Skoplju 1965. godine. Dio djetinjstva proveo je u Pirotu, a potom se seli u Zagreb, za koji Vreme piše da je bio „grad koji ga je formirao“. Od ranih ’90-ih živi na relaciji Beograd – Novi Sad, ali je „zauvek ostao Vojvođanin, jer je za svoje beogradsko prebivalište odabrao Zemun“.
Stalni kolumnista Vremena bio je od 1993. godine, a u karijeri je tekstove i kolumne objavljivao u brojnim medijima, kao što su Danas, Radio Slobodna Evropa, Jutarnji list, Naša Borba, Autonomija, Republika, Globus, Dani, Sarajevske sveske, Dnevnik, Nezavisni, Vojvodina, Pobjeda, Monitor, itd.
Autor je 20-ak knjiga, mahom zbirki eseja, među kojima se izdvajaju: Urbani bušmani, Čuvari bengalske vatre, Osobeni znaci. Objavio je i kratki roman 39 dana juna.
Dobitnik brojnih nagrada
Dobitnik je brojnih nagrada, kao što su „Jug Grizelj“, „Vitez poziva“ i „Srđan Aleksić“.
„Većina nagrada koje je Teofil Pančić dobio dodeljuju se za hrabrost, novinarsku ili ljudsku“, objavilo je Vreme. „Odlazak Teofila Pančića prkosi paroli da nema nezamenjivih. Njegovom smrću ‘Vreme’ ostaje bez jedinstvene pojave široke erudicije, unikatnog karaktera, nepogrešivog osećaja za pravednost i bez autora neponovljivog stila“.
„Iako je govorio da se, etnički, uvek osećao samo i jedino kao Vojvođanin, Teofil je ostavio trag na prostoru čitave Jugoslavije, zemlje koje tehnički više nema, ali, sigurni smo, cela danas žali“, navelo je Vreme.
