Šta se sme reći o Trumpovom autoritarizmu?

Kao i mnogi drugi desničarski populisti širom sveta, Trump širi strah da se zemlja na neki način otima od onih koje on redovno naziva „običnim ljudima“. Kao i u mnogim drugim slučajevima terora, oni koji su spremni da počine nasilje sebe vide kao žrtve, uvereni da su se oni drugi, a ne oni sami, prvi odali zlu.

Foto: Andrew Kelly/Reuters

Jezivi pokušaj ubistva Trumpa, kao i reakcije koje su usledile, dali su nam neku vrstu rendgenskog snimka našeg političkog tela. Taj snimak, suprotno konvencionalnoj mudrosti o „polarizaciji“ – koja govori o simetriji u pomeranju dve partije u suprotnim smerovima ka ekstremnim polovim političkog spektra – pokazuje da su se demokrati, od Bidena do AOC, držali zrelo i državnički, jednoglasno osuđujući političko nasilje. Republikanci, s druge strane, krivicu za napad odmah su svalili na Bidena. Da stvar bude gora, iskoristili su ovaj događaj za novu vrstu ucene: prestanite da govorite o Trumpovom autoritarizmu ili ćemo vas optužiti za podsticanje na nasilje. Trump, naravno, mora biti zaštićen u kampanji, kao i van nje; ali i američka demokratija se mora zaštiti od Trumpa.

Demokrati su s pravom ponavljali mudrost iz udžbenika građanskog vaspitanja koja kaže da je demokratija veština rešavanja sukoba – uključujući i duboka moralna neslaganja – na miroljubiv način. S druge strane, mnogi komentatori, usled naivnosti ili plemenitog idealizma, nisu ostali verni istorijskoj istini: političko nasilje bi u teoriji trebalo da bude „suprotno“ američkim vrednostima, ali u praksi je, nažalost, američko isto koliko i američka pita od jabuka. Zapravo, istorija demokratije u Americi i Evropi u poslednjem razdoblju bila je donekle izuzetna po tome što nije bilo mnogo zapaženih atentata na političare (što ne znači da je prekinut kontinuitet rasističkog domaćeg terorizma u Sjedinjenim Državama).

Demokrati su takođe odoleli iskušenju da govore o tome koliko je Trumpova retorika posle 2015. podsticala na nasilje – što nije njihov subjektivan utisak, već rezultat istraživanja u društvenim naukama. Postoje zabeleženi incidenti u kojima su se počinioci pozivali na njegovo ime; štaviše, veliki broj građana koji se identifikuju kao republikanci otvoreno govore o svojoj spremnosti da učestvuju u nasilju da bi odbranili svoj „način života“. Kao i mnogi drugi desničarski populisti širom sveta, Trump širi strah da se zemlja na neki način otima od onih koje on redovno naziva „običnim ljudima“. Kao i u mnogim drugim slučajevima terora, oni koji su spremni da počine nasilje sebe vide kao žrtve, uvereni da su se oni drugi, a ne oni sami, prvi odali zlu.

Mnogi republikanci nisu pokazali uzdržanost u reakcijama na događaj u Pensilvaniji. To je suprotno onome što se inače događa posle masovnih ubistava: demokrati se pitaju zašto civilima treba jurišno vojno naoružanje; dok konzervativci upućuju misli i molitve porodicama žrtava i pozivaju na uzdržavanje od nepotrebne „politizacije“ masovnih ubistava. Ovog puta, u odsustvu informacija o napadaču, vodeći republikanci nisu nimalo oklevali da „politizuju“ ovaj pokušaj ubistva, to jest, pretvore ga u poen za svoju stranku. Trumpov izabrani potpredsednik J.D. Vance okrivio je sve one koji se usuđuju da Trumpa optuže za autoritarizam (mada je pre sopstvenog preobraćanja nazivao Trumpa „američkim Hitlerom“); Greg Abbott je govorio o „onima“ koji su prvo pokušali da strpaju Trumpa u zatvor, a sad su pokušali i da ga ubiju; Mike Lee je zahtevao da se odbace sve federalne optužbe protiv bivšeg predsednika (po toj logici, svaki počinilac treba da se oslobodi krivice ako doživi neki nasumični napad).

Koliko će takve neutemeljene tvrdnje imati uspeha zavisi od profesionalnih posmatrača: komentatora i novinara. Hoće li usvojiti narativ u kom „sve strane“ moraju „spustiti političku loptu“ i nekako se „ujediniti“, kao što nalaže kič verzija komunitarijanske retorike mnogih komentatora? Ili mogu istovremeno prihvatati dve različite stvari kao istinu: da je političko nasilje pogrešno i da republikanska stranka, koja je prerasla u trampistički kult ličnosti (s novim narativnim elementima i ikonografijom posle napada u subotu), predstavlja egzistencijalnu pretnju za američku demokratiju.

Pod nemilosrdnim napadima desničara zbog navodne „pristranosti“, mnogi medijski radnici tragaju za utočištem radije nego za istinom, kako je to nezaboravno rekao profesor novinarstva Jay Rosen. Potraga za utočištem uzima različite oblike: jedan je upotreba eufemizama; umesto da drugi Trumpov mandat nazovete potencijalno autoritarnim, nazovite ga „remetilačkim“. Drugi je upotreba pasiva (jedan bloger je u nedelju izneo mišljenje da su mehanizmi mirnog prenosa vlasti sada prilično „nategnuti“ – kao da je za to kriva neka bezlična spoljna sila); i, najviše od svega, tu je naizgled nepobitna deskriptivna tvrdnja da ove dve strane žive u „različitim stvarnostima“.

Verovatno je najštetnija lažna ekvivalencija. Prošlog vikenda posmatrači su imali priliku da ukažu na duboko neodgovorne, ako ne i sasvim sumanute tvrdnje kako levice tako i desnice. Ali ključna razlika je u tome što su samo na desnici takve tvrdnje dolazile od uticajnih nosilaca visokih funkcija. Jedno je rvati se s teorijama zavere koje iznosi neki levici naklonjen bloger na internetu, a drugo slušati o ljudima za koje guverner Teksasa zlokobno koristi zamenicu „oni“.

Ako ništa drugo ne uspe, kao utočište može poslužiti kladioničarska analiza izbora, jer traži samo nagađanje, bez donošenja političkih sudova: da li je atentat dobar ili loš za Trumpovu kampanju? Naravno, nema ničeg lošeg u postavljanju takvih pitanja – posebno u svetlu činjenice da je pokušaj ubistva krajnje desničarskog političara Jaira Bolsonara 2018. izgleda bio od koristi brazilskom ambicioznom autokrati. Ali to nije najvažnije.

Niko ne treba da popušta pred ucenama koje se zasnivaju na ideji da je kritikovanje autoritarnih aspiracija političara isto što i pozivanje na nasilje. Ambiciozni autoritarci žele da kontrolišu javni govor; to ne mogu učiniti pre nego što osvoje vlast – osim ako im se preplašeni i neobavešteni ne pridruže kao saučesnici.

The Guardian

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Podijelite ovaj članak
Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Jan-Werner Müller

Jan-Werner Müller

VIŠE IZ KATEGORIJE
VEZANI ČLANCI
Elon Musk svojim bi utjecajem u Trumpovoj administraciji mogao pridonijeti političkoj i ekonomskoj destabilizaciji SAD-a. Njegovi poslovni interesi, povezani s državnim ugovorima i međunarodnom politikom,...
Po rečima jednog analitičara: Tramp nije oteo Republikansku stranku – on ju je razumeo....
Bilo SAD ili Evropa: sve veća polarizacija jača populiste. Fokus na solidarnost i zajedničke vrijednosti mogao bi spasiti demokratiju. ...
Nemanja Tubonjić za tačno.net piše o jačanju desničarskih politika u Evropi i Balkanu ali i pragmatizmu srpskog nacionalizma koji, iako nominalno antizapadni, pruža snažnu podršku...