Foto: Arhiv
Naš sagovornik, književnik i sociolog Stefan Simić, svoju spisateljsku karijeru započeo je na društvenim mrežama, tačnije na Fejsbuku, gde je objavljivao priče i druge zapise koji su ubrzo postale popularne među ljudima njegove i mlađih generacija, diljem bivše Jugoslavije. Potom su se te priče i zapisi pretvorile u rado čitane knjige: “Pustite nas” (2012), “Odjeci ljudskog” (2013), “Generacijama koje rastu bez poezije” (2016), “Rekoh… i olakšah dušu” (2019) i “Povratak čoveku” (2020). Rođen je 1989. godine u Paraćinu, i iz ovog malog mesta u centralnoj Srbiji uspeo je da preskoči granice regiona i da ima posećene književno-teatarske nastupe svuda naokolo, po regiji takozvanoj.
Voli da se poziva na ljudskost i iskrenost, i kaže da su to njegovi najjači aduti koje publika prepoznaje. Govori o temama koje su svima zajedničke, razumljive i prisne, bilo da čovek živi u Leskovcu ili u Rijeci. Na “zajedničkom jeziku”. Njegove reči su – kako kaže – pomiriteljske.
Prema Bosni i Hercegovini ima poseban osećaj, kaže da se na prvu sa građanima ove države razumeo i shvatio, i da su ga prihvatili, “kao čoveka”. On tu ljubav uzvraća na svoj način, nedavno je recimo na Fejsbuku napisao strastven tekst posvećen veličanstvenoj pobedi košarkaške reprezentacije BiH u meču protiv Slovenije. Zbog tog teksta ljubavi blokiran mu je, na mesec dana, profil na ovoj društvenoj mreži.
Vaša fejsbuk-poruka ljubavi prema Bosni i Hercegovini i košarkaškoj reprezentaciji ove zemlje doživljena je kao poruka mržnje i vi ste zbog toga blokirani na mesec dana na ovoj društvenoj mreži. O čemu se zapravo radi? Zašto se to desilo? Kako smo došli do toga da se na mrežama koje se odlikuju ogromnom količinom mržnje – cenzurišu poruke ljubavi?
Priča je malo kompleksnija, jedan sam od retkih ljudi iz Srbije koji je imao nastupe širom BiH, u većini kantona, bio sam na Kosovu, nastupao u Prištini, preko deset godina nastupam u Hrvatskoj, Crnoj Gori, i Srbiji naravno. Kada je pobedila BiH, na način na koji je pobedila, evropskog prvaka, svoju ljudsku radost sam podelio sa građanima ove zemlje, a nakon toga objašnjavao da ne moram da mrzim državu u kojoj živim da bih navijao i za neke druge, tačnije voleo ih. Fejsbuk je, nažalost, tako napravljen da grupica onih koji se ne slažu sa tobom može prijavama da blokira i nekoga ko se na sve moguće načine trudi da pomiri ljude na ovim prostorima.
I ranije ste u vašim javnim obraćanjima slali poruke ljubavi Bosni i Hercegovini. Šta ova država i njeni građani vama znače?
Ljudi, velikim delom, žive ono što im se servira, a medije možemo posmatrati i nekom vrstom hrane: kako ih hraniš, takvu atmosferu imaš. Na žalost, kod nas su mediji uglavnom senzacionalistički, i to su porivi koji se gađaju, traži se skandal, mržnja, osveta. Vadi se sve ono što budi najniže strasti. A ja sam se osetio sa ljudima iz BiH, na prvu. Uvek su mi tamo bili posebni nastupi. Ljudi ili se osete, ili se ne osete.
Imate li osećanje da su ljudi na ovim prostorima, živeći u katakombama mržnje, zapravo željni ljubavi?
Naravno da su željni ljubavi, posebno nekoga sa strane, ko prepozna u njima nešto čega su i sami svesni, ali treba im potvrda. Bosna i Hercegovina, iako ima dugu istoriju, još uvek je nesigurna u svoj identitet, druga strana to koristi da ih negira. Daleko od toga da su problemi samo identitetski, sve je pomešano, ali, srećom, mnogo je tu dobrih stvari, svetlosti, rada… i ta sportska pobeda je pokazala koliko je ljubavi isplivalo. Slično je bilo i sa Pravdom za Davida, kada je cela BiH stala uz porodicu Dragičević. Stvari treba postaviti u socijalnoj, a ne u nacionalnoj ravni. Mene su gostili ljudi iz svih BiH gradova, od Trebinja, pa do Banja Luke, od Bihaća pa do Bijeljine. Nikada nisam dolazio turistički, uvek zbog nastupa, i sreo sam na hiljade ljudi, slušao priče. Mnogo toga se tu ima za reći, međutim kao da izostaje iz javnog prostora. Nekome je važnije da bude Srbin, Hrvat, Bosanac, meni je uvek bilo važnije da budem čovek, i tako su me i primali, kao čoveka.
Da li su zapravo ta čudna, pomešana, vrtoglava osećanja koji građani bivše Jugoslavije imaju jedni prema drugima neki zavet za budućnost, za neku srećniju budućnost, kada ćemo se bolje razumeti? I šta je potrebno da se mržnja pretvori u neku vrstu prisnosti?
Stvari su tako postavljene da je svakome potreban neprijatelj, da bi potvrdio sebe. Šta bi Srbi bez Albanaca? Ili Hrvati bez Srba? Stvoreni su arhineprijatelji, i to je postao deo kolektivno nesvesnog. Zadatak je ponuditi drugu stranu, a to je ideja zajedništva, i primeri zajedništva. Priča o partizanima je najbolji primer, ujedinjenje za oslobođenje. Najmanje podela danas je u umetnosti, poželjno je da se u npr. filmu pojave ljudi sa svih strana – i to je dobro i marketinški, zato što će biti gledaniji, a i ljudski, oseti se razmena, ono nešto što je imao nekadašnji jugoslovenski film… Pogledajte kako su veličanstvene uloge u jugoslovenskom filmu igrali Mustafa Nadarević, Žarko Radić, Milan Štrljić… a gledam ih poslednjih godina u nekim banalnim serijama. I po tome se vidi slika i prilika društva – koliko je sve degradiralo. Šerbedžija je već godinama u reklami za kladonice. Miloš Biković takođe. Zamislite Fabijana Šovagovića u nekoj takvoj reklami, Ljubu Tadića, Stevu Žigona? Što reče neko, vratite svest o sramoti u javni prostor, toga više nema.
Uspeli ste iz jednog malog grada u Srbiji, Paraćina, da preskočite granice i da budete popularni širom bivše Jugoslavije, širom “zajedničkog jezika”. Šta je to što u vašem književnom delu i javnom nastupu privlači ljude i u Srbiji, i u BiH, i u Hrvatskoj? Koje su to zajedničke teme?
Moja otvorenost, pre svega, način na koji sve to izvodim, pristup ljudima. Osete da nemam nikakvu zadnju nameru, spontan sam, pokrenem dosta univerzalnih tema, i to je to. To su sve zajednički problemi o kojima razmišljamo na gotovo istom jeziku. Rastao sam kroz moje nastupe. I imao sam priliku da oslušnem reakcije naših ljudi širom ex-yu, a i vani. Vrlo lako se povežemo, u mom angažmanu prepoznaju sebe, a u meni vide neki svoj glas. A i osete da volim ljude, da ih razumem. Naravno, početak svega su tekstovi, koje čitaju, oni su osnova, sve drugo dolazi posle.
Vratimo se na male gradove. Nekima deluju da su oni, provincije, na Balkanu potpuno poklekli, da je iz njih isisan život, da u njima opstaje samo petrifikovana tradicionalistička kultura. Da li je to tačno? Kakva su vaša iskustva?
Uglavnom, tragična, iako na nastupima stvorim atmosferu kakva treba da bude, svi oni žive neku svoju kolotečinu, uhvaćeni u zamku da je život tamo negde, i onda u toj sputanosti čekaju da im se nešto desi. Mnogo je tu problema, nedorečenosti, nedostatak ljudi koji bi to znali da osete, reše, povežu, isuviše izgubljenih duša kojima treba pružiti ruku, utočište, a, sa druge strane, sve manje pedagoga, osvešćenih ljudi koji su to u stanju da urade. Stvara se konformistička svest, novi oblik otuđenja, gde potrošački mentalitet sve uzima pod svoje, i tu za ljudskost nema dovoljno mesta. Treba biti optimista, i verovati u mlade koji će nešto da pokrenu, samo ih je, nažalost, nedovoljno, ili i ako se pojave, upadnu u zamku politike, života, i zaćute, ili se prilagode i mnogo pre nego što progovore ili urade nešto značajno za zajednicu.
U jednom intervjuu ste govorili o tome da je važno pobediti duhove prošlosti, jer to znači pobediti Hitlere i hitlere. Gde je ta granica, da li i kada možemo ostaviti duhove prošlosti iza sebe ako su tu oko nas još uvek ljudi koji nose traume, dramatičnu tugu, koji su se recimo oči u oči susreli sa nepatvorenim ljudskim zlom i možda ne znaju još uvek gde se nalaze posmrtni ostaci njihovih najbližih?
Nema duhova prošlost, prošlost je prošla, ona ne postoji. Nema je u pojedincima koji žive za budućnost. Međutim, mnogi svrhu svog postojanja vide u suptilnoj osveti, i prošlost im za to dobro dođe, kao izvorište svega. Prošlost se uči: šta učimo decu, takva će postati! Treba dosta mudrosti razmrsiti taj Gordijev čvor, jer se uvek sve vraća na ono – ko je prvi počeo?! Ko je kriv?! I tu nema normalnog života, zato što svako brani svoje, priklanja se svom stadu. Dostojanstven čovek je iznad toga. Njega zanima istina, više vrednosti, sloboda, on se ne opredeljuje, on promišlja, i gleda da ujedini. Što bude više takvih ljudi u javnosti, čiji će glas nešto da znači, biće manje nemira.
Bilo je nekoliko inicijativa da saslušamo žrtve, da čujemo kako rat izgleda iz njihove pozicije, iz pozicije pojedinaca, pa da onda možemo ići dalje… Da zanemarimo i zaboravimo velike narative… Kako vam to izgleda? Kome zapravo smeta da se prošlost drži zamagljenom?
Svako sluša svoje žrtve, i svako vidi sebe kao žrtvu, a drugog kao agresora. Većina razmišlja kolektivno, mi, oni, kao da smo pleme. Ličnost ima tu sposobnost da čuje sve strane, sagleda, razume. Treba napisati knjigu, ili snimiti film – šta smo naučili iz poslednjeg rata, mi narodi Balkana? Da to bude neka vrsta uputstva mladima, pod uslovom da ih to uopšte zanima, da ne budu uhvaćeni u slične zamke kao njihovi roditelji, koji su, iako svesni mnogo čega, morali da se bore da prežive.
Foto: Tijana Đuranović
Kako se borite protiv toga što se u javnom diskursu Srbije, i ne samo Srbije, ponovo zvceka oružjem, ponovo dominira mržnja, huškanje, nepoverenje, strah, nasilje? Šta je protivotrov tome?
U Srbiji jedva da ima medija, dominira propaganda. Nije lako naći nešto a da nije propaganda. Kada ste dugo u tome, kada pratite, vi unapred znate ko će šta da kaže, izjavi. Srpska javnost je za mene provaljeni film, gde, bukvalno, unapred znaš šta će da se desi. Ne zato što si vidovit, nego zato što poznaješ mehanizme kako stvar radi, i to je to. Oružjem se zvecka, ali rata neće sigurno biti u narednom periodu, dovoljno je nas koji bismo ga zaustavili. Nisu više devedesete.
Protivotrov mržnji, strahu, nasilju je osvešćivanje javnog prostora, i poziv na širi angažman, gde ćemo da kreiramo jednu drugačiju stvarnost. I večita borba protiv fašizma koji, sada, ima druge oblike, ali, u krajnjem, uvek je isti. On bi da progoni, zabranjuje, ucenjuje, muči. Na sceni je šareni fašizam, koji na drugi način ubija, i neuporedivo je suptilniji. Humanisti treba da govore o tome, da osveste ljude, da shvate sve te mehanizme manipulacije i kontrole. To je dublja priča, ali je svakako treba otvoriti.
Kako je otvoriti, kako pokrenuti ljude?
Ljudi humanističke orijentacije moraju da se pokrenu, nema druge: umetnici, pedagozi, psiholozi. Treba objasniti ovo vreme, uticaj na emocije, razum; tek tada bi se došlo do odgovara odakle ovakva mržnja, netrpeljivost.
U krajnjem, samo borba za humano može da pokrene ljude, ne stvaranje nekakve elite nego ulazak u narod, i prosvetljenje odozgo. Društvene mreže dobre su za to, kulturne ustanove, pod uslovom da su otvorene. Treba posejati seme dobra u narodu, pa šta nikne, niklo je. Mnogo je plemenitih, pokretačkih ideja, nadam se da je samo dovoljno onih otvorenih, da u njima zažive, da se pokrenu, i urade nešto. Bez šire svesti o promeni, ne samo političkoj, ostaćemo ovo što smo, duhovna zabit, zatvorena za prosvetljeni pogled u budućnost. Istorija nije završena, ona se dešava, mi smo njeni kreatori, hajde da stvorimo nešto bolje od onoga što trenutno imamo.
Intervju je prvobitno objavljen 10.9.2022.
