Mart je idealan mesec za toržestvena proseravanja. Svake godine kao hipnotisani čitamo nove analize, nova sećanja i najsvežije halucinacije o devetom martu. Poklonici počivšeg Slobodana Miloševića ne propuštaju priliku da ispišu gigabajte hvalospeva voždovoj državničkoj mudrosti i genijalnosti i da ih štampaju u Vučelinom „Muhuru“.
I kompetentni i nekompetentni teoretišu o okolnostima Đinđićevog ubistva. Mafijaši tvrde da ga je ubila mafija. Demokratska stranka mudro ćuti. Sve inicijative da se konačno rasvetli politička pozadina Zoranovog ubistva završavaju u stomaku onog mog alavog vuka.
Izgleda da su u Srbiji na početku druge decenije XXI veka mrtvaci živahniji deo populacije. Sve nekako tone u kaljugu apsolutne društvene entropije. Da se Nata Bekvalac ne razudaje, da se dvorjani pljuju i ne tuku, a da se u „Parovima“ ne karaju pred milionskim cenjenim publikumom, sve bi se slilo u jedan bljuzgav, ljigav, polumračan, dug dan koji bi trajao do onoga Sudnjeg. Reči prebrzo gube značenje, pojmovi se habaju; ovde, zapravo, postoje samo dve stvari: prošlost (tačnije nekoliko verzija prošlosti) i besprizorna obećanja o nekakvoj boljoj budućnosti.
Idealan je to ambijent za Čitluk Sahibiju, kralja zombija, koji se izgleda prenuo iz letargije i ponovo počeo da bulazni. Ne znam samo, a voleo bih da mi neko objasni, zbog čega Danas, pored tolikih Novosti, Politika i Pečata ustupa prostor tom paradržavotvornom liku? Dobro, bre, ljudi, ako je već Sahibijina sekta prekinula svaku komunikaciju sa B92, šta Danasu stoji na putu da prekine dalju saradnju sa Sahibijom i njegovom nevladinom organizacijom? Nemojte me pogrešno shvatiti: ne radi se ovde o politici. Uostalom, i Sahibija i njegove kabadahije su na dobrom putu ka vanparlamentarnom statusu. Ekologija je u pitanju.
