foto: afp
Prema Aneksu 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma, u ovlašćenja visokog predstavnika spada i smenjivanje sa dužnosti funkcionera koji krše zakonski preuzete obaveze i Dejtonski mirovni sporazum. Zašto onda Milorad Dodik i dalje mirno sedi u kancelariji predsednika Republike Srpske? Zašto je uopšte na slobodi?
Piše: Tomislav Marković
Milorad Dodik izvršio je direktan napad na ustavni poredak Bosne i Hercegovine. I nikom ništa. Ne događa se ništa posebno dramatično nakon pokušaja državnog udara, niko nije uhapšen, nije podignuta nikakva optužnica, državni tužilac ne reaguje, nema nikakvih konkretnih posledica. Dodik nije bio sam u ovom nasrtaju na državni poredak, sasluživalo mu je 56 od 65 prisutnih poslanika Narodne skupštine Republike Srpske koji su glasali za predlog Zakona o neprimjenjivanju odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.
Doneti zakon jasno i nedvosmisleno podriva BiH. Član 1. kaže da se odluke Ustavnog suda BiH neće primenjivati i izvršavati na teritoriji Republike Srpske. Ne može jasnije i nedvosmislenije. Član 3. jasno veli da će svi oni koji budu sprovodili novi zakon neće biti izuzeti “od krivične odgovornosti propisane krivičnim zakonodavstvom BiH”. Narodna skupština RS usvojila je i zaključak kojim se od Vlade RS traži da Skupštini podnese “Prijedlog zakona o dopuni Krivičnog zakonika Republike Srpske kojim će biti propisano posebno krivično djelo postupanja suprotno odredbama Zakona o neprimjenjivanju odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine”.
Paralelna realnost
Ukratko, ko poštuje Dejtonski mirovni sporazum i Ustav BiH biće kriminalac i otpadnik od zakona, a ko krši odluke Ustavnog zakona – taj je uzorni građanin. Neki neobavešteni posmatrač sa strane mogao bi logično da se zapita: Je l’ ovo neka skrivena kamera? Paralelna realnost u kojoj važe neka sasvim drugačija pravila od ovih uobičajenih u stvarnom svetu? Da li su ludaci preuzeli ludnicu? Ima li nekog ko bi mogao da ih zaustavi?
Sudeći po dosadašnjem toku događaja, niko ne namerava da ozbiljno stane na put Dodikovom rušenju Bosne i Hercegovine. Nije se Mile zaustavio na ovom zakonu, već je najavio i sledeće poteze, njemu antidržavnog delovanja nikad dosta. On je napomenuo da “Republika Srpska nema plan secesije, ali i da neće prezati od toga da izađe iz BiH”, a za negativne reakcije političara iz Federacije, visokog predstavnika i predstavnika međunarodne zajednice ne haje mnogo. A i zašto bi kad izgleda nemaju nameru da nešto zaista učine? Uostalom, zapadne zemlje već dugo vode, blago rečeno, čudnu i nefunkcionalnu politiku prema Balkanu.
Istog dana kad je Dodik udario na Ustavni sud i Dejtonski sporazum, Evropska unija je sankcionisala Vladu Aljbina Kurtija, jer su albanski gradonačelnici na severu Kosova pokušali da rade svoj posao. Nasilnička strana, Vučićeva, nije kažnjena nikakvim sankcijama, izgleda da ranjavanje par desetina NATO vojnika ne predstavlja nikakav problem. S druge strane, Evropska unija ne sankcioniše Dodika zbog podrivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Zapadni partneri povlađuju Putinovim marionetama, a kažnjavaju istinske proevropske snage. Vaistinu mudra politika, takvu mudrost nismo videli još od zabrane uvoza oružja tokom agresije na BiH, što bi žrtva imala pravo da se brani od agresora, bolje pustiti pomahnitale srpske snage da ih sve pobiju, proteraju i strpaju u konc-logore, to su izgleda prave evropske vrednosti. Dobro, bilo je i u međuvremenu sličnih mudrosti, na primer politika povlađivanja Vladimiru Putinu, dovođenje Evrope u stanje energetske zavisnosti od jedne zločinačke diktature.
Diplomatski kolumnistički hor
Ambasada SAD u BiH reagovala je na odluku Narodne skupštine RS saopštenjem u kojem se, između ostalog, kaže: “Narodna skupština Republike Srpske (NSRS) izvela je bezobziran napad na Dejtonski mirovni sporazum i njime uspostavljen Ustav Bosne i Hercegovine”. Rekli su i da “Nnkakva politička retorika ili dezinformacije ne mogu promijeniti osnovnu činjenicu jasno navedenu u Članu III (3) Dejtonskog ustava da RS mora u potpunosti poštovati odluke institucija BiH, što uključuje konačne i obavezujuće presude Ustavnog suda BiH”. Naglasili su i da “RS ne može jednostrano poništiti ovu obavezu, niti može zakonski ignorisati presude Ustavnog suda”. Poručili su i da će SAD odlučno braniti teritorijalni integritet i suverenitet BiH, a da će posledice snositi svi oni koji ruše Dejton.
To bi sve bilo lepo kad bi rezultiralo nekim konkretnim akcijama, ali ne deluje da neko ima nameru da učini nešto više od pisanja saopštenja, oštrih osuda i sličnih verbalnih ispraznosti iz bogatog arsenala birokratskog jezika. U tom smislu, najbolji komentar na saopštenje Ambasade SAD-a dao je kolumnista Dragan Bursać: “Molio bih Ambasadu SAD-a u BiH da mi ne otima kruh. Naime, meni je posao da kao kolumnista pišem tekstove o razornom uticaju Dodika na BiH, a na vama je da kao predstavnici najmoćnije države-garanta Dejtona riješite situaciju sa rušiteljima Ustava. Hvala!” Kratko i jasno.
Visoki predstavnik u niskom letu
Njegov komentar mogao bi se primeniti i na reakciju kancelarije visokog predstavnika koja je tvitnula kratko saopštenje u kojem se ponavljaju dobro poznate oveštale fraze. Sve je tu, i neprihvatljivo kršenje Dejtonskog mirovnog sporazuma, i ozbiljn pretnja vladavini prava u Republici Srpskoj, i napad na ustavni poredak Bosne i Hercegovine, i nelegalne odluke, i podsećanje da Republika Srpska mora da poštuje svoje obaveze prema Dejtonskom mirovnom sporazumu, i to da Kristijan Šmit nudi političku saradnju svim akterima u Republici Srpskoj kako bi se NSRS pomoglo da ispuni svoje zakonske obaveze, uz uslov potpunog poštivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, i preporuka prvog koraka: odbacivanje bizarnog i avanturističkog podrivanja Dejtona i dejtonskih institucija od strane Milorada Dodika.
Tu je i dobra stara optimistička mantra: “Naš zajednički prioritet je prosperitetna budućnost za sve građane BiH”. Pa nije zajednički prioritet “prosperitetna budućnost za sve građane BiH”, puca Dodiku i njegovoj kamarili prsluk za dobrobit građana Republike Srpske, a kamoli za prosperitet građana u Federaciji, njega zanima samo lični prosperitet, lično bogaćenje, lični opstanak na vlasti, do kraja života, ako je ikako moguće. Šta je tu nejasno?
To isto zanima i Aleksandra Vučića i njegovu hordu nacional-skakavaca. Kakav crni prosperitet svih građana, evropske integracije, dobrobit, ekonomski napredak, demokratija, vladavina prava. Pa to su sve zakleti, vekovni neprijatelji svakog autokrate koji bi da postane diktator i tiranin. Oni sanjaju o apsolutnoj vlasti, a ne o prosperitetu građana koji su ih birali. Zašto je to tako teško shvatiti odgovornima u međunarodnoj zajednici? Nisu imali slične primere u ne tako dalekoj prošlosti sopstvenih zemalja?
Reči bez dela
Pored kolumnista iz amabasade i OHR-a, u međuvremenu su se javili i komentatori iz Stejt Departmenta. U svojoj kratkoj kolumni napisali su da se donetim “zakonom krši Ustav Bosne i Hercegovine, te je u suprotnosti s Dejtonskim mirovnim sporazumom”, te kako “pkošenje Ustavnom sudu prijeti ne samo vladavini prava nego i stabilnosti, sigurnosti i prosperitetu Bosne i Hercegovine. U kombinaciji s antidejtonskom retorikom nekih čelnika Republike Srpske, zakon predstavlja opasnu eskalaciju secesionističkih prijetnji”.
Dodali su da SAD i dalje podržavaju teritorijalni integritet i suverenitet BiH, te da će nastaviti smatrati “odgovornima za svoje postupke pojedince uključene u aktivnosti koje su u suprotnosti s Daytonskim mirovnim sporazumom”.
Dobro, i mi koji komentarišemo političku i društvenu realnost isto to mislimo, sve se slažemo, ali naš posao nije da nešto preduzimamo po tom pitanju, niti za to imamo mogućnosti ili zakonskih ovlašćenja. Za razliku od novinara, kolumnista, analitičara, neke institucije imaju ovlašćenja i zakonsku obavezu da konkretno reaguju, a ne da pišu analize i oštra saopštenja. Prema Aneksu 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma, u ovlašćenja visokog predstavnika spada i smenjivanje sa dužnosti funkcionera koji krše zakonski preuzete obaveze i Dejtonski mirovni sporazum. Zašto onda Milorad Dodik i dalje mirno sedi u kancelariji predsednika Republike Srpske? Zašto je uopšte na slobodi?
Ako ne postoji famozna politička volja, ako nema podrške međunarodne zajednice za sprovođenje bonskih ovlašćenja visokog predstavnika, bio bi red da nas o tome obaveste. Ako se u međuvremenu promenila politika međuanrodne zajednice prema Balkanu, ako sad podržavaju Putinove pudlice, red bi bio da i to znamo, nije baš da nas se ne tiče. Ako je došlo do vraćanja na fabrička podešavanja, na podršku najjačem vuku u čoporu, na šta uglavnom liči ono što vidimo u regionu, mogli bi da nam jave. Doduše, to bi značilo da zvanični dokumenti, sporazumi, zakoni, dogovori i ostala legislativa ne važe, a to baš i nije demokratska praksa.
Možda je ipak najjednostavnije rešenje za sve, pa i za činovnike koji se bave kriznim menadžmentom, da prosto rade svoj posao, te da se zakoni poštuju i sprovode u delo. Povlađivanje siledžijama, autokratama, diktatorima, antievropskim i antidemokratskim snagama nikome dobra nije donelo. Do čega dovodi takva promašena politika gledamo već 16 predugih meseci u Ukrajini.
