Trampov bivši šef kabineta upravo je potvrdio da je bivši predsednik fašista. Pre toga je bivši predsednik Združenog generalštaba zvanično izjavio da je bivši predsednik fašista. Ugledni istoričari kažu da je on fašista. Zar sve to nije dovoljno da razreši tzv. „debatu o fašizmu“, koja već dugo traje, ogorčena je i iznenađujuće lična?
Učesnici ove debate se slažu da Tramp mora biti zaustavljen. Ali svađe oko sporne reči na slovo F gurnule su levičare i liberale u destruktivne međusobne obračune. Oni koji koriste analogiju s fašizmom našli su se na udaru kritike, jer ignorišu činjenicu da u američkoj politici stvari ne valjaju i pre 2016. Oni koji odbijaju istorijske paralele krive se za samozadovoljstvo. Ipak, savršeno je moguće smatrati da je etiketa fašizma neprikladna (i možda kontraproduktivna), a da se ne umanji opasnost koju Tramp predstavlja, ni da se zanemare elementi fašizma u istoriji SAD, kao što je KKK.
Fašizam je oblik autoritarizma, ali nisu svi autoritarci fašisti. Fašisti imaju transformativni politički projekat: da stvore homogen narod odan mesijanskom vođi i da mobilišu društvo u ime nasilnog rasnog sukoba. Nasuprot tome, monarsi ili tehnokratski autoritarci – na primer, vojne diktature u Latinskoj Americi – umeju da budu sasvim diskretni. Najdugotrajniju diktaturu u Evropi tokom 20. veka predvodio je izrazito neharizmatični portugalski ekonomista Antonio Salazar. Fašisti, s druge strane, svoj legitimitet zasnivaju na opštenarodnoj aklamaciji. Oni organizuju masovna okupljanja i spektakle demonstriranja svoje moći.
To je na prvi pogled vrlo trampistički: kult ličnosti koji se gaji na velikim mitinzima, sve otvoreniji rasizam koji Trampove pristalice izdvaja kao „pravi narod“ – izraz koji je Tramp koristio za podstrekavanje svojih fanatičnih sledbenika 6. januara. Ali da li se može govoriti o kolektivnom projektu usredsređenom na nasilje? Ne baš. Istina, Tramp ne može biti ponosniji na Ponosne momke. Dodajte tome militarizaciju civilnog života koju omogućava vrhovni sud, veoma kreativan u izmišljanju tradicija iz 18. veka da bi opravdao proliferaciju oružja. Tako Kevin Roberts, šef Fondacije za nasleđe, danas vodeće trampističke grupe, obećava „drugu američku revoluciju“ u kojoj, kako je Roberts pojasnio, „neće biti krvi ako to levica dozvoli“ – što ne može biti otvorenija pretnja nasiljem. Ipak, sve to još uvek nije isto što i fašistička glorifikacija borbe na smrt kao konačnog smisla života.
Svi fašistički pokreti proizašli su iz iskustva nasilja tokom Prvog svetskog rata (Musolini je propovedao da je u tom paklu stvorena „rovokratija“, ratnička aristokratija). I nije slučajno to što su sve fašističke države na kraju krenule u rat. To jedan od razloga zbog čega je ratni poraz zadao toliki udarac fašističkoj ideologiji posle 1945. Ali kako su mlake plutokratije sa zapada uopšte mogle da poraze okorele fašiste?
Tramp se nije baš pokazao kao ratni huškač. Istina, njegovo podstrekavanje na nasilje unutar zemlje nije puka retorika, a namera da se vojska upregne u masovne deportacije podseća na užasna iskustva etničkog čišćenja iz 20. veka. I upotreba vojske protiv unutrašnjeg neprijatelja podseća na praksu latinoameričkih generala. Obećanje da će američki muškarci ponovo postati veliki prilično je u skladu sa fašističkom idealizacijom muškosti iz 20. veka.
Pa ipak, Tramp je istovremeno i proizvod i promoter potrošačkog kapitalizma koji nastoji da politički demobiliše ljude. Teško da će mladi danas suštinu dobrog života videti u uniformisanim marševima. Trampovo obećanje njegovom „pravom narodu“ – od navodne „kolevke“ nacije u ruralnim oblastima do belih predgrađa – upravo garantuje pristalicama da ne moraju da se žrtvuju ni za šta. Njegov bivši šef kabineta navodi da je Tramp, tokom posete vojnom groblju u Arlingtonu, rekao da ne vidi smisao umiranja u ratu. Nijedan pravi fašistički vođa ne bi poricao značaj herojske smrti u borbi.
Da li onda treba da se opustimo? Apsolutno ne. Tramp liči na populiste krajnje desnice, poput Narendre Modija i Viktora Orbana, koji tvrde da samo oni predstavljaju narod, svoje političke protivnike delegitimišu kao izdajnike i podstiču mržnju protiv već ranjivih manjina. Takva strategija ima autoritarne posledice, dok zauzvrat omogućavaju ortački kapitalizam ili direktnu kleptokratiju, ključnu za konsolidaciju režima poput Orbanovog.
Evo lekcije koja je korisnija od načelnog poređenja Trampa sa fašizmom. Suprotno liberalnoj tendenciji da se za političke bolesti krive navodno iracionalni ljudi, elite donose stvarne odluke o ukidanju demokratije. Paralela sa Vajmarskom republikom obično se koristi da bi se sugerisalo da većina bira fašiste. Ali Hitleru su vlast predale stare pruske i industrijske elite za koje on možda nije bio idealan kancelar, ali dovoljno dobar za obračun sa komunizmom. Fašisti su marširali na Rim 1922. godine, ali je Musolini stigao spavaćim kolima iz Milana, pošto ga je tradicionalna italijanska elita pozvala da vlada.
Tramp ima pravi pokret ali, kao što je Hana Arent uočila kada je opisivala neobičan savez „rulje“ i elita, pokret nije dovoljan. Američki milijarderi i izvršni direktori se upinju da podrže kandidata koji obećava smanjenje poreza i razobručenu deregulaciju. Sudije vrhovnog suda su utvrđivanjem predsedničkog imuniteta unapred obezbedile njegovu autoritarnu taktiku. Označiti to kao fašizam nije naročito prosvetljujuće, ali uzdržavanje od upotrebe reči na F ne znači da su izgledi za Trampov drugi dolazak manje opasni za SAD i, zapravo, čitav svet.
Prevela Milica Jovanović
