foto: ap
Najpre dočekan kao odličan izbor za naslednika Maga pokreta, Džejms Dejvid Vens se ubrzo pokazao kao opterećenje za Trampovu kampanju: demokrate su ga uspešno žigosale kao jeziv primerak manosfere; njegovi stavovi o abortusu, vantelesnoj oplodnji i ženama bez dece s pravom su ga stavili u središte kritike desničarske opsesije kontrolom ženskih tela. A tu je i pitanje da li je on baš pravi muškarac koji će svima da objasni ruralnu Apalačiju, budući da je gradsko dete iz Ohaja.
Međutim, jedna priča o mlađem senatoru i dalje se uzima zdravo za gotovo: po toj priči, Vens je zagovornik „novog“ desnog populizma kojem je radnička klasa navodno na prvom mestu. Još uvek nema političkih predloga u ponudi koji bi opravdali tu predstavu; štaviše, Vensovu karijeru finansira zlokobna kombinacija desničarskih tehno drugara i industrije fosilnih goriva: onih koji rado zagađuju javnu sferu dezinformacijama i onih koji profitiraju od zagađivanja atmosfere. Obe grupe su glavni promoteri libertarijanizma kojeg se „novi“ desničarski populisti navodno odriču.
Vens tvrdi da će da raskine veze sa korporativnim donatorima koje zanima samo jeftina radna snaga iz kontinuiranog priliva migranata. Nema sumnje da je obećanje republikanske stranke da će smanjiti imigraciju realno, kao i okrutni plan za masovne deportacije – da li će to rezultirati većim platama, stvar je nagađanja. Jedno je ipak sigurno: podizanje carina na jeftin uvoz – još jedna navodno populistička politika – stvoriće probleme onima koji su već do guše u problemima.
U međuvremenu, ne pominje se povećanje poreza za bogate, odnosno zatvaranje zloglasnih rupa u zakonu zbog kojih menadžeri hedž fondova i privatnog kapitala imaju niže poreske stope od svojih sekretarica. Naprotiv, Tramp obećava da će još više smanjiti stopu korporativnog poreza.
Vens često hvali mađarskog premijera kao svog uzora, dok je Viktor Orban upravo oličenje besramne upotrebe državne vlasti za nametanje javnog morala (u Mađarskoj nema istopolnih brakova) i industrijskih politika u nacionalnom interesu. S druge strane, Orban je uveo jedinstvenu stopu poreza na dohodak građana i najviši porez na dodatu vrednost na svetu – što, naravno, nesrazmerno pogađa siromašnije Mađare. Ako je to uzor, američki milijarderi neće imati nikakav problem sa Vensovim navodnim „radničkim konzervativizmom“.
Trampov izabranik priča o odvajanju američke desnice od libertarijanizma; ali ako pratimo odakle stiže novac, videćemo drugačiju sliku. Njegovu karijeru finansiraju reakcionarni rizični kapitalisti kao što je Piter Til, kao i industrija fosilnih goriva, kojima je zajednička želja za deregulacijom upakovana u propagandu o „američkoj slobodi“. Sam Vens je radio kao rizični kapitalista i sada je deo republikanske izborne liste posvećene ukidanju regulative za društvene mreže, kriptovalute i veštačku inteligenciju. Partijska platforma traži ukidanje Bajdenove izvršne naredbe o odgovornom i, što nije manje važno, radnički orijentisanom razvoju veštačke inteligencije.
Ironija je u tome što su veliki zagovornici slobode i oslobađanja tehnološke moći ujedno i pobornici monopolističke moći: njima se stvarno ne sviđa Bajdenov snažan antimonopolski pristup. Takođe često u velikoj meri zavise od državnih ugovora. Nema sumnje da će Palantir, Tilova firma za „analitiku velikih podataka“, čija je centralna ponuda efikasan nadzor, želeti da bude od pomoći u masovnim deportacijama.
Dobro, možda novi trampisti u Silicijumskoj dolini nisu vođeni samo sirovom žudnjom za dolarima poreskih obveznika; možda ih vodi neka filozofska vizija. To stvari, naravno, ne čini boljim. Rizični kapitalista Mark Andrisen, sveži preobraćenik u trampizam, autor je „Tehno-optimističkog manifesta“, koji proklamuje veru u „akceleracionizam – svesno i namerno ubrzavanje tehnološkog razvoja“. Mnoge pompezne izjave o ljudskoj evoluciji tu se zapravo svode na jednostavan zahtev: ukidanje ograničenja u razvoju veštačke inteligencije, kao i potpuna posvećenost nuklearnoj energiji, uz uvrnuto slavljenje rasta populacije jer je, prema Andrisenu, „naša planeta dramatično nedovoljno naseljena“.
Ne navodeći svoj izvor, Andrisen zapravo citira manifest futurista – umetnika koji su početkom 20. veka obožavali tehnologiju kao i neku vrstu pročišćenja sveta kroz rat – i koji su na kraju postali glavni promoteri Musolinijevog fašizma. Proglašavajući sebe osvajačem, a ne žrtvom, Andrisen oštro istupa protiv „kampanje masovne demoralizacije [koja se vodi] protiv tehnologije i protiv života“, a koja navodno traje „šest decenija“ i to „pod različitim nazivima kao što su ’održivost’ i ’društvena odgovornost’“.
Samoproglašene elite hoće da nagaze na gas – i očekuju od nas da prosto verujemo akceleracionističkim vizionarima.
Vens bi mogao da postane prvi promoter akceleracionizma u Beloj kući – dok je istovremeno i staromodni lobista za fosilna goriva, koji klimatske promene koristi kao oružje u desničarskom kulturnom ratu. Za njega su obnovljivi izvori energije i električna vozila povezani s Kinom – njegov (neuspešan) predlog ukidanja poreskih olakšica za električna vozila (Drive America Act) sugeriše da je kupovina automobila na benzin i dizel jedini način da se bude dobar patriota. Pasivno primanje vetra i sunca očigledno nije za prave muškarce; bušenje nafte čini ono što su istraživači nazvali „petromaskulinitet“.
Vens je istovremeno nacionalistički natalista („rađaj, mala, rađaj!“ za naciju), promoter industrije fosilnih goriva („buši, mali, buši!“) i zagovornik akceleracionizma („razbijaj, mali, razbijaj!“). S obzirom na to koliko je nepopularan u anketama, izgleda da Amerikance ta vizija ne zanima. Takođe, ne čini raskid sa libertarijanizmom, kako to tvrde komentatori koji hvale navodni zaokret republikanaca ka radničkoj klasi. Ali tu viziju podržava prokleto mnogo para.
Prevela Milica Jovanović
