Yanis Varoufakis: Kapitalizam je mrtav: živeo tehno-feudalizam

Sećam se da sam nekada davno slušao već ostarelog Friedricha von Hayeka kako tiradu protiv socijalizma započinje šarmantnom crticom iz sopstvenog života. „Pre nekoliko dana“, počeo je živahno, „ušao sam u prodavnicu. Iz prodavnice sam izašao noseći stvar za koju nisam ni znao da je želim!“ Kao i svi najmudriji apologeti kapitalizma, Hayek je o tržištu razmišljao kao o benevolentnoj stvaralačkoj sili koju ne može zameniti nijedan sistem izgrađen ljudskom rukom. Hayek hoće da kaže da ljudi zapravo ne znaju šta žele dok ne izađu na tržište. Kako onda neki državni službenik, ili bilo ko, može znati šta društvo želi?

foto: Pixsell

Mislioci poput Hayeka distanciraju se od vulgarnih ekonomista koji u tržištu vide samo efikasan mehanizam za otkrivanje cene svake stvari; za njih je tržište nešto mnogo veće, sila koja oslobađa čovekovu imaginaciju i učestvuje u razvoju naših preferencija i ukusa. Zato veruju da je svako mešanje u funkcionisanje tržišta – da ne govorimo o pokušajima da se ono zameni nečim drugim – katastrofalna ideja. Centralizovani sistemi su pogubni ne samo za efikasnost tržišta nego i za slobodan razvoj naših želja.

Ali šta ako naše preferencije više nisu rezultat rada tržišta, kao što je bilo u Hayekovo doba? U godini posle Hayekove smrti, dok sam jednog dana pokušavao da povežem očev kompjuter na internet koji je upravo nastajao, otac mi je postavio odlično pitanje: „Sada kad mašine mogu da razgovaraju između sebe, da li će ta njihova mreža sprečiti rušenje kapitalizma? Ili će nam otkriti njegovu Ahilovu petu?“ Bilo je to nekoliko godina posle kolapsa sovjetskog komunizma i početka pada levog centra. Pretnja koju je radnička klasa nekada predstavljala za kapitalizam ušla je u period opadanja koji još traje. Hoće li internet uspeti da uradi ono što proleterijatu nije pošlo za rukom?

Trebale su mi godine da odgovorim na očevo pitanje, što sam sada učinio u novoj knjizi, Tehno-feudalizam: ko je ubio kapitalizam. U njoj tvrdim da naše preferencije više ne proizvodi tržište, već to čini mreža mašina – ono što nazivam „kapitalom u oblaku“. Amazonova Alexa, na primer, zapravo je portal jednog totalitarnog, potpuno centralizovanog sistema za kreiranje preferencija i njihovo zadovoljavanje. To je sistem koji nas prvo obučava kako da ga naučimo šta je to što želimo. Onda nam to što „želimo“ prodaje direktno, zaobilazeći tržište. Ta gigantska mašinerija za oblikovanje ljudskog ponašanja održiva je zahvaljujući našem besplatnom radu, našim prikazima i ocenama proizvoda koje joj besplatno dajemo. Ista mašinerija uzima ogromnu rentu od kapitalista koji se oslanjanju na mreže kapitala u oblaku, obično 40 procenata ostvarene cene. To nije kapitalizam. Dobrodošli u tehno-feudalizam.

Strah čovečanstva od tehnoloških tvorevina ima dugu istoriju: Terminator Matrix nadahnuti su onim istim strahom koji je inspirisao Marry Shelley da napiše Frankensteina, ili Hesiodovu priču o Pandori, mašini iz Hefestove radionice koja kažnjava ljude za Prometejev prestup. U svim takvim pričama postoji tačka singulariteta: trenutak kada mašina, ili mreža mašina, stiče svest o sebi. Onda se obično osvrne, osmotri svoje tvorce – to jest, nas – pa kad zaključi da ne zaslužujemo mesto koje zauzimamo počinje da nas istrebljuje ili porobljava, ili nam bar život pretvara u pakao.

Zabavljajući se takvim pričama zanemarujemo i jednu sasvim realnu opasnost. Mašine kao što su Alexa i AI botovi poput ChatGPT-a nisu ni blizu tačke singulariteta. Mogu se pretvarati da su svesna bića, ali to svakako nisu. U ovom slučaju, zapravo, nije posebno važno što su to samo bezumne ekstenzije mreže za mlevenje podataka koje imitiraju inteligenciju. Nije važno ni to što su njihovi tvorci bili motivisani pre svega znatiželjom i željom za zaradom, a ne mračnim planovima za potčinjavanje čovečanstva. Važno je samo to da ove mašine imaju nezamislivu moć nad našim ponašanjem i postupcima – moć koja je sada u rukama šačice ljudi od krvi i mesa.

I to je neka vrsta tačke singulariteta, doduše u pojednostavljenom obliku, u tom smislu što stvar koju smo izumeli stiče nezavisnost, postaje snažnija od nas i podvrgava nas kontroli. Ljudi su još od industrijske revolucije posmatrali mašine kao „živa bića“; od parne mašine do internet pretraživača, pred veličanstvenim proizvodima sopstvenog uma često smo se osećali, kako bi Marx rekao, kao „čarobnjak koji ne može da vlada podzemnim silama koje je prizvao“.

U osnovi moje teze je ironijski obrt: stvar koja je ubila kapitalizam je kapital sâm. Ne onaj koji pamtimo s početaka industrijske ere, već jedan novi oblik kapitala, mutacija koja se razvila u poslednje dve decenije, neuporedivo moćnija od svih prethodnih, kao neki preterano revnosni virus koji ubija svakog domaćina. Ta nova mutacija – kapital u oblaku – ruši dva glavna stuba kapitalizma: tržište i profit.

Naravno, tržište i profit su i dalje sveprisutni – kao što su bili i u doba feudalizma – ali sada su istisnuti iz središta našeg ekonomskog i društvenog sistema, potisnuti na margine, zamenjeni nečim novim. Tržište, glavni medijum kapitalizma, zamenjeno je digitalnim platformama za trgovanje koje možda liče na tržište ali to nisu i zapravo su sličnije feudima. Profit, ta lokomotiva kapitalizma, dobio je zamenu u obliku svog feudalnog pretka: rente. To je renta koja se plaća za pristup oblaku i njegovim novim platformama.

Stvarna moć nije više u rukama vlasnika tradicionalnih oblika kapitala – mašina, građevina, železničkih i telefonskih mreža, industrijskih robota. Oni nastavljaju da ekstrahuju profit iz radnika, iz rada za nadnicu, ali više ne donose sve najvažnije odluke, kao nekada. Zapravo, oni su postali vazali nove klase feudalnih gospodara, vlasnika kapitala u oblaku. Što se tiče nas ostalih, mi smo vraćeni u nekadašnji status kmeta, a zadatak nam je da besplatnim radom doprinosimo uvećanju bogatstva i moći nove vladajuće klase – pored rada koji već obavljamo za nadnicu, ako imamo posao.

U tehno-feudalnom svetu pozicija liberalnog pojedinca je praktično neodrživa. Ljudi su upleteni u mreže digitalnog kapitala koji nas obučava kako da ga obučimo da nas kontroliše. Socijaldemokratija je nezamisliva u svetu koji proletere u svetu kapitala u oblaku svodi na automate, dok gotovo sve ostale primorava da rade kao njegovi kmetovi, čak i ne shvatajući da tako uvećavaju kapital u sada dominantnom obliku. Da li to znači da više ne možemo povratiti autonomiju i slobodu? Naravno da ne znači. Nismo osuđeni na propast. Ali, kao što ne možemo poništiti jednom učinjeno otkriće veštačke inteligencije, niti možemo razbiti mašineriju kapitala u oblaku u neoluditskom besu, ne možemo se više ni vratiti u kapitalizam. Šta nas onda čeka?

Dok procesom privatizacije privatni kapital rasprodaje ukupno materijalno bogatstvo sveta, kapital u oblaku rasprodaje delove našeg mozga. Da bi svako od nas povratio individualno vlasništvo nad sopstvenim umom, moramo kolektivno preuzeti vlasništvo nad kapitalom u oblaku, a ne prepuštati ga nekolicini feudalnih gospodara. To neće biti jednostavno. Ali to je jedini način da artefakti pohranjeni u oblaku, sada iskorišćeni za modifikovanje našeg ponašanja, postanu sredstvo emancipacije.

UnHerd

Peščanik.net

Podijelite ovaj članak
Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Yanis Varoufakis

Yanis Varoufakis

VIŠE IZ KATEGORIJE
VEZANI ČLANCI
Delorsove i Schäubleove vizije danas leže u ruševinama, kao u nekoj grčkoj tragediji. Usvojeni pristup rešavanju krize evra učinio je kraj Delorsovoj viziji Evrope po...
Nezapamćene mere štednje uz istovremeno štampanje novca, kao i propust da se ustanove bankarska unija i unija tržišta kapitala, označili su početak perioda od 13 godina u...
Plaćena je visoka cena u obliku trajne stagnacije i dalje fragmentacije u Evropi. Evropska monetarna unija ostaje nedovršena. Nedostaju joj politička i fiskalna unija bez...
U doba tehno-feudalizma zakonodavci nisu od velike koristi, jer smo se odrekli punog vlasništva nad sopstvenim umovima. Proleteri se pretvaraju u proletere oblaka dok traje...