Nedavno je preminuo američki esejista Fredrik Džejmison. Jedna od njegovih najpoznatijih dosetki (koja se ponekad pogrešno pripisuje meni) danas važi više nego ikad: lakše nam je da zamislimo smak sveta nego kraj kapitalizma. Hajde da primenimo istu logiku na samog Džejmisona. Čitav njegov život bio je mnogo bliži onome što Francuzi zovu lapalissade, komični truizam, po mesje la Palisu; na primer: „Sat vremena pre svoje smrti, mesje la Palis je bio potpuno živ.“ Za Džejmisona, smrt nije postojala sve dok je bio živ. Njegova porodica kaže da je čitao i pisao do poslednjeg časa: dan-dva pre smrti, zamolio ih je da mu donesu nekoliko knjiga i svesku u bolnički krevet. Dakle, nije Džejmison umro, samo mu se desila smrt.
***
Film Megalopolis Frensisa Forda Kopole zasluženo je propao. Bezobrazno skup projekat predstavlja odličan argument za čvrstu kontrolu filmskog studija nad produkcijom: kad se režiseru da previše slobode, evo šta ispadne. U filmu koji priču iz drevnog Rima o Ciceronovom slamanju Katilinine pobune smešta u Njujork u bliskoj budućnosti, jedino mi se dopalo to što se svrstava uz Katilinu. Mislim da je bio zagovornik siromašnih i obespravljenih, i pravednije raspodele imovine i zemlje. Međutim, iz tog razloga mi je kraj filma odvratan: najgora verzija koja se može zamisliti, veliko pomirenje Katiline i Cicerona (korumpiranog gradonačelnika). Umesto društvenog revolucionara, Katilina je arhitekta sa velikim projektom za obnovu Njujorka. Da ja imam političku vlast, u ovom slučaju bih se pretvorio u Jozefa Gebelsa: Megalopolis bi bio javno spaljen.
***
Na početku Prvog svetskog rata, kada je Nemačka napala Belgiju, jedan belgijski ministar je rekao: „Šta god istoričari posle pričali o ovom ratu, niko neće moći da kaže da je Belgija napala Nemačku.“ Danas više nema poštovanja za očigledne činjenice: od opšte invazije 2022. Rusija tvrdi da je Ukrajina bila napadač. Pre nekoliko nedelja, Putinove vlasti su objavile spisak od 48 stranih država i teritorija optuženih da sprovode politiku koja nameće destruktivnu neoliberalnu ideologiju u suprotnosti sa tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima. Zemlje sa spiska zvanično su označene kao „neprijateljske države“; tu nema priče o multipolarnom svetu: ako ne delite iste vrednosti, vi ste neprijatelj Rusije. Te vrednosti, međutim, nekako dele Severna Koreja i Avganistan. Ali to nije prevara: povezuje ih odbijanje evropskog prosvetiteljstva, koje smatraju najvećim zlom istorije.
***
U poslednje vreme, ponovo se dopisujem sa Nađom Tolokonikovom, osnivačkom članicom grupe Pussy Riot. Još su 2012. ove ruske disidentkinje izazvale skandal protestom u jednoj crkvi u Sankt Peterburgu. Organizovale su performans protiv Putinove zloupotrebe ruskog pravoslavlja. I bile su u pravu: setimo se da je patrijarh Kiril, poglavar Ruske pravoslavne crkve, Putina nazvao „borcem protiv antihrista“ i „glavnim egzorcistom“. Mada se nikada nismo sreli, dopisivali smo se tokom njenog boravka u zatvoru. Njena pisma, pisana u potaji, prokrijumčarili su iz zatvora njeni advokati i objavili ih kao „Drugarske pozdrave“. U knjizi Tolokonikova kritikuje režim sa radikalno levičarskog stanovišta, a ja se divim njenoj hrabrosti i etičkom integritetu. Prvi put ćemo se uživo sresti sledećeg meseca na okruglom stolu u Beču. Ne strahujem da će me prava osoba razočarati, kako to obično biva kad upoznam „slavne“ ljude.
***
Majkrosoft je izašao sa tvrdnjom da nam uskoro stižu AI asistenti. Ali svakako postoji granica onome što će biti u stanju da rade. Kako se, na primer, mogu programirati mali dnevni rituali? Uzmimo nekoliko dobro poznatih primera. Maja Anđelou je uvek tražila da se skinu slike sa zidova hotelske sobe u kojoj odseda. Pošto bi rano uveče završila pisanje, Agata Kristi bi se okupala i pojela jabuku. Čarls Dikens je uvek vodio računa da mu krevet bude okrenut ka severu. Serena Vilijams lupka lopticu pet puta pre svog prvog servisa… Svi imamo svoje navike koje čine život smislenim, a da nemaju pragmatičnu funkciju. Njihovo značenje je čisto samoreferencijalno i obitava u efektu smisla. Proći će mnogo vremena dok AI ne bude u stanju da asistira ljudima pri nalaženju reda u haosu.
***
Kažu mi prijatelji da sam popularan na TikToku. Ne znam zašto, jer nikad nisam bio na toj ni bilo kojoj drugoj digitalnoj platformi. Način na koji platforme funkcionišu mi je potpuno stran. Mrzim brze dosetke i treba mi vremena da razmislim. U raznim prilikama prijatelji su mi skretali pažnju na naloge koji se lažno predstavljaju kao ja. Smešno je to što, mada pokušavaju da oponašaju moje razmišljanje, obično mi uvek pripisuju pogrešne političke ili filozofske stavove. Nemam vremena da protestujem zbog tih prisvajanja, ali sam nekoliko puta bio u iskušenju da se pod pseudonimom posvađam sa samim sobom.
***
Nedavno sam u Londonu učestvovao u diskusiji o kvantnoj mehanici, sa Rodžerom Penrozom i Sabinom Hosenfelder, i moram priznati da je to bio krajnje depresivan događaj. Nas troje smo se prosto mimoilazili u priči. Nije bilo čak ni jasnog neslaganja – samo potpuno odsustvo komunikacije. Nažalost, debata je bila propuštena prilika; u velikoj meri krivim sebe za taj neuspeh, jer sam se previše naglo fokusirao na osnovna filozofska pitanja, što nije prvi – a verovatno ni poslednji put.
