foto: š.g
Što duže hodimo kroz Gutenbergovu galaksiju koju je davnih dana promovisao Maršal Makluan, vidimo da književnost kroz svoju popularizaciju (i popularizaciju same pismenosti) postaje sve manje artificijalna i sve više se obraća onima koje krajnje elitistički zovemo „običan svet“.
Sa druge strane, novine kao medij su izgubile trku sa elektronskim u tome ko će brže, atraktivnije i delotvornije preneti određene informacije, ali moć interpretacije je još uvek na njihovoj strani. Interpretacija sama po sebi zahteva kompleksniju formu i na tom se mestu književnost, kao „najviši“ oblik pisane reči, spaja sa novinarstvom u zajedničkom poslu predočavanja određene slike sveta. Splitski nedeljnik Feral Tribune je bio pravo malo carstvo u sivoj zoni između književnosti i novinarstva. Mnogi afirmisani pisci su pisali za njih, ali i mnogi novinari koji su radili u ovom listu su docnije postali književnici. Svakako, najvažniji od njih je Viktor Ivančić.
Ivančićevi eseji skupljeni u knjizi „Zašto ne pišem i drugi eseji“ seciraju medijsku zbilju Hrvatske, međutim, to nije nekakvo usko profesionalno štivo koje ispituje unutrašnju logiku funkcionisanja medija. Istini za volju, ono to nije ni moglo biti jer su mediji jedan od najvažnijih generatora stvarnosti i Ivančić ih ispravno postavlja kao svojevrsno ogledalo društva kroz koje se ocrtavaju njegove devijacije i anomalije. A hrvatsko društvo je, slično kao i srpsko, društvo koje samo menja različite brze vozove za propast, pa tako iz nacionalističkog narativa skače u neoliberalni (pritom se, suštinski, ova društva ne ratosiljavaju nacionalističke paradigme, uprkos progresivnoj inteligenciji koja bruji kako smo ušli u doba postnacionalizma).
„Kastrirano“ novinarstvo, kako ga na jednom mestu autor naziva, tek je još jedan bubanj za gromoglasno lupanje u slavu aktuelnih bogova – Ivančić tu pokazuje važnu veštinu prepoznavanja neoliberalnog boga kao možda umivenijeg, ali podjednako opasnog i svirepog poput onog nacionalističkog. Autor upozorava na galopirajući „hiperkapitalizam u svojem brutalnom izdanju, gdje se podređena klasa ima tretirati kao niža vrsta, ili u najboljem slučaju kao socijalni otpad“, ali, džaba je to u društvu u kome se na sam pojam „klase“ gleda kao nekakav fuj-relikt mračnih prošlih vremena kad su mala deca – ti jadni srpčići i hrvatčići – davljena kletim marksizmom. I interesantno je da tu poziciju ne zauzimaju samo mračni, prljavi i zli nacionalisti, nego i mnogi doterani i urbani evropejac, član bande neumornih vodiča u svetlu EU budućnost i nevidljivi sveštenik tržišta („‘tržište’ je ovdje tek ideološki umiven prostor gdje će vladati pravila legalizirane korupcije, a njega može opsluživati samo novinarstvo koje je dio istog koruptivnog saveza“).
Formalno gledano, knjiga je interesantno sastavljena. Glavnicu čine četiri velika eseja, a umesto klasičnih fusnota određena mesta u tim velikim esejima se „objašnjavaju“ Ivančićevim kolumnama u kojima preciznije analizira fenomen koji u eseju tek spominje. Tu se dešava interesantna novinarsko-književnička stvar – Ivančićevi eseji su odgovorni i kritični kao najbolje angažovano novinarstvo, a opet, njegove kolumne su stilski savršeno izvajane i zaista predstavljaju veliku književnost, te se ona pominjana granica u ovoj knjizi potpuno gubi.
Iako je koncept ove rubrike da pišem po dobrim knjigama koje čuče po policama u bibliotekama, ovaj naslov, po mom sudu, dokazuje jednu stvarno krupnu tvrdnju kakve ranije nisam običavao da iznosim – Viktor Ivančić je zaista najbolji živi pisac našeg jezika. Duboko verujem da će se jednog dana odgovornost prema ovom vremenu u kome živimo meriti zapravo našim odnosom prema delu Viktora Ivančića, kao što duboko verujem da svako ko ne pročita ovu knjigu (i neke druge njegove naslove) zaista ne zna kako izgleda najbolje pisanje na ovim prostorima.
Tekst prenosimo iz dnevnika Danas
