Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Dan posle šokantnog napada Hamasa na Izrael, odletela sam u Berlin na snimanje dokumentarne radio emisije o holokaustu. Kao novinarka, imala sam utisak da se bavim pogrešnom stranom jevrejskog stradanja. Kao i mnogi drugi, sedmicu sam provela u stanju rastresenosti, slušajući vesti o masakrima i kidnapovanju talaca.
Posao zbog kog sam došla u Berlin takođe je bio emocionalno iscrpljujući. Intervjuisala sam ljude u čijim stanovima su nekada živeli Jevreji. Pošto su istražili istorije nekadašnjih stanara, koji su deportovani u smrt ili su emigrirali da bi se spasili nacističkog genocida, ovi ljudi sada svake godine u maju otvaraju vrata svojih domova za javnost, na jedan dan, u znak sećanja na nekadašnje jevrejske stanovnike Berlina, u okviru programa komemoracije Denk Mal Am Ort. Moja jevrejska porodica je ostala bez doma u Berlinu kada su prebegli u Pariz. Rođaka moje majke ubijena je u Aušvicu kada je imala 23 godine.
Ipak, nijednog trenutka nisam videla paralele između masovnog ubijanja Jevreja u Nemačkoj i užasnog masakra nad Jevrejima počinjenog 7. oktobra. Jevreji su građani Izraela. Imaju oružane snage. Nisu bespomoćni i nisu ljudi bez države koje nema ko da zaštiti.
Ipak, mnogi od vodećih jevrejskih komentatora pravili su poređenja s istorijskim masakrima nad jevrejskim zajednicama u prošlim vekovima. Naravno da su odjeci duge istorije progona Jevreja uvek prisutni. Ali pogrešno je i štetno posmatrati užasne događaje u Izraelu kao deo istog ciklusa. Opisujući napad Hamasa u Donjem domu, Rishi Sunak je rekaoda „stvari treba nazvati pravim imenom: to je bio pogrom“. Nije u pravu, to nije bio pogrom.
Izrael je stvoren kao rešenje za problem antisemitizma u Evropi. Cionistički pokret je bio aktivan davno pre holokausta. Izraelska država je osnovana da bi se Jevreji zaštitili i da bi se osiguralo da nikada više ne budu slabi i nezaštićeni. Napad Hamasa je tu ideju doveo u pitanje.
Danas su Palestinci narod bez države. Terorizam Hamasa donosi ogromna razaranja i smrt, ali Hamas ne raspolaže vojnim arsenalom i infrastrukturom koji se mogu meriti s izraelskim – a koje Izrael sada koristi za izvođenje napada na Gazu – niti ima tako moćne saveznike. Antisemitizam je deo ideologije Hamasa, ali ovde je u pitanju pre svega sukob zbog zemlje, a ne zbog vere ili rase.
Opisivanje stradanja Izraelaca kao produžetka duge istorije antisemitizma je razumljivo. Ali takva reakcija je utemeljena na emocijama i već donosi negativne posledice. Palestinska spisateljica Adania Shibli trebalo je da na sajmu knjiga u Frankfurtu primi nagraduLiBeraturpreis za 2023. godinu, nagradu koja se godišnje dodeljuje spisateljicama globalnog juga. Onda je nemačka književna organizacija Litprom otkazala ceremoniju dodele, „zbog rata koji je Hamas započeo i koji donosi stradanje milionima ljudi u Izraelu i Palestini“. Objavili su da će nagrada biti dodeljena nekom „drugom prilikom“.
Njen roman, Sićušni detalj (koji je na engleskiprevela Elisabeth Jaquette) našao se na širem spisku kandidata za nagradu Booker 2021. godine. To je bolna priča o silovanju i ubistvu mlade Palestinke koje su počinili izraelski vojnici 1949, a koje nekoliko decenija kasnije jedna druga palestinska žena pokušava da istraži.
Pretpostavljam da su se ljudi iz LitProma i uprave sajma uplašili da će biti optuženi za antisemitizam ako u trenutku traume za Izrael odaju počast palestinskoj spisateljici koja piše o brutalnosti izraelske vojske. (Prošle godine je direktor izložbe Documenta u Kaselu podneo ostavku kada se pokazalo da jedan od radova sadrži antisemitske slike).
Ali to je kratkovida reakcija. Izraelski pisci se nisu ustezali da istražuju brutalnost istorije utemeljenja izraelske države. Još 1949. godine S. Yizhar je objavio upečatljivu novelu KhirbetKhizen u kojoj jedan od izraelskih vojnika progon Palestinaca doživljava kao reprizu progona Jevreja u Evropi. A. B. Yehoshua je objavio kratku priču „Gledajući u šumu“ u kojoj se jedan Izraelac suprotstavlja razvlašćivanju Palestinaca. David Grossman je detaljno opisivao nepravde kojima su palestinski građani Izraela bili izloženi.
Neće biti bolje prilike za odavanje počasti palestinskoj spisateljici. Imala sam zadovoljstvo da sarađujem s njom pre gotovo 20 godina, kao urednica antologije priča palestinskih spisateljki, Qissat. Njen osobeni dar je sposobnost da partikularnu, lokalnu istoriju palestinskog naroda učini delom univerzalnog ljudskog iskustva. Danas su nam više nego ikada potrebne reči koje će nas izvesti iz dnevnog ciklusa vesti i otvoriti šire perspektive, umesto da nas povlače nazad u sukobljene priče o viktimizaciji.
Jo Glanville, London Review of Books
Preveo Đorđe Tomić
