Foto: EPA
Kada se sredinom maja u Džordžu u Južnoj Africi srušila zgrada u izgradnji, na desetine radnika je ostalo zatrpano ispod ruševina. Jedan električar je bio zarobljen pored kolege koji je „već bio pokojnik“. Devojka mu je slala slike njihovog dvogodišnjeg sina kako bi mu održala raspoloženje. Osim svetla sa njegovog telefona, sve je bilo mračno. To mu je najteže palo. „Kad zatvoriš oči, mrak je, onda ih otvoriš, opet isti mrak.“ Oslobodili su ga posle nekoliko dana, i uspeli da mu sačuvaju noge. „Kad sam video svog sina, najvažnije mi je bilo da može da hoda“, rekao je njegov otac. Život mu je spašen zahvaljujući velikim ekipama spasilaca sa kacigama, psima tragačima, dizalicama, buldožerima i kamionima koji su mu pritekli u pomoć.
U Gazi je više od deset hiljada ljudi zatrpano pod ruševinama, prema podacima Ujedinjenih nacija. Pretražujem internet u potrazi za ličnim pričama o izvlačenju. Ima ih izuzetno malo. Umesto njih, naći ćete slike cementiranih tela poređanih ispred bombardovanih zgrada, ljudi u papučama koji hodaju preko gomile otpada, kopajući po njoj golim rukama. Na jednom snimku, radnik Civilne zaštite pita svog gologlavog kolegu da li je živo dete koje nosi u rukama. „Slava Bogu“, odgovara ovaj, dok par zapanjenih mladih očiju viri iz prašnjavog lica. Deca su bezimena. Tela poređana ispred zgrade, takođe su bezimena. „Ne znamo“, kaže se u izveštaju Al-Džazire, „da li je majka koja je pozvala spasioce preživela.“
U vreme karantina, 2021. godine, Centar za palestinske studije Univerziteta Kolumbija naručio je četiri radio drame palestinskih autora. U drami „Klinac koji mnogo zapitkuje“ Bašara Murkusa, otac i sin su zarobljeni pod ruševinama posle vazdušnog napada. Otac uzalud pokušava da podigne komad betona, a onda pokušava da odgovori na uporno zapitkivanje svog sina šta će se sledeće desiti. „Ovde smo. Zarobljeni smo ovde. Osećam kao da sam mrtav“, kaže sin, kašljucajući dok poziva u pomoć. „Biće potrebno neko vreme“, kaže otac, „da se vrate da nam pomognu, dok područje ne bude bezbedno, kada prestane bombardovanje.“
Prema UN, moglo bi biti potrebno i do tri godine za uklanjanje tela iz 37 miliona tona ruševina u Gazi, koje su takođe kontaminirane neeksplodiranim ubojnim sredstvima, od kojih deset odsto, kako se procenjuju, „ne funkcioniše kako treba“.
Sem Rouz iz Agencije UN za pomoć Palestincima (UNRWA), dao je izjavu iz Rafe 6. maja za Sky News, dok su izraelske snage ulazile u ono što je nekada bilo mali grad. „Ovde sada živi oko 1,4 miliona ljudi“, rekao je Rouz. „Ljudi se plaše najgoreg.“ Izraelska vojska je izdala naređenje stotinama hiljada ljudi da odu, ali za njih nema bezbednog mesta. Nema hrane, nema struje, nema prostora. „Predugo smo u ovom sukobu bili opsednuti rudimentarnom aritmetikom kamiona koji nose pomoć“, kazao je Rouz, „ali ovo je daleko teže. Problem je voda, medicinska pomoć, sanitarni sistem.“
Sredinom maja otišla sam na protest na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Osoblje, studenti i alumnisti okupili su se na stepenicama neoklasične glavne zgrade. Novinarima nije bilo dozvoljeno da uđu, ali su pokušavali da snime događaj tako što su svoja telefoto sočiva gurali kroz zaključane kapije. Profesor Izat Darvazeh, direktor Instituta za komunikacije i povezane sisteme, govorio je o nužnosti bojkota i divestiranja, poredeći to sa borbom protiv aparthejda u Južnoj Africi. Takođe je govorio kako studentski pokret može da uznemiri ljude: „Jedna od dobrih stvari u radu na univerzitetu je to što je moguće sagledati stvari iz različitih pravaca i različitih uglova. Poručio bih svim studentima, budite pažljivi, oprezni, budite ljubazni i hvala vam na podršci.“
Bio je sunčan dan, studenti su se polako kretali, ćaskali, pozivali druge na zajedničku molitvu u kampu. Govornici su se ređali, sve dok se nisu pojavile tri žene – tehničarka, predavačica i alumnistkinja. Govorile su o ženama u Gazi primoranim da obriju svoje glave, jer je vode tako malo. Jedna po jedna, tri žene su uzimale električne brijače i brijale svoje glave do gola, zadržavajući pramenove kose među prstima na trenutak pre nego što bi ih pustile u letnji vazduh. Žene u publici su se dodirivale po glavi. Ostali su stajali nepomično. Razonoda u kampu je prestala. Nastupila je potpuna tišina.
„Bilo je nemoguće“, rekla je Aleks Kroford sa kanala Sky News komitetu Donjeg doma 21. maja, obraćajući se preko loše veze sa Kube. Pričala je o svojim pokušajima od oktobra da, kao međunarodna dopisnica, dobije pristup Gazi. „A uspevala sam da uđem u zemlje nekih od najrepresivnijih autokratskih režima na svetu.“ Pokušavala je da uđe u Gazu i iz Egipta i iz Izraela, ali nije uspela. „Niko nije ušao, i to ne zato što nije pokušavao.“ Upozorila je i na lukav pokušaj obmane da palestinski novinari nisu novinari.
„Samo postojanje osobe kao Palestinca smatra se političkim činom“, rekla je iračko-britanska novinarka Hind Hasan. Ona je istakla da Pulicerova nagrada ne pominje „palestinske novinare“, već samo „novinare i medijske radnike koji pokrivaju rat u Gazi“.
„Nikada nismo mislili da su nam zaštitni prsluci za medije stvarna zaštita“, rekla je Jumna al-Sajed sa Al-Džazire. Radila je u Gazi sa Safvatom Kalutom. Sada su oboje otišli. „Radili smo bez prostorija, bez opreme, resursa, radili smo na krajnjem minimumu“, ispričala je al-Sajed. „Svaki put kada bih napustila svoje kolege, opraštali bismo se kao da se možda više nikada nećemo videti.“ To što se palestinskim novinarima odriče kredibilnost smatra uvredljivim. „Ako sam ja u stanju da izveštavam, da napišem tekst, da pokrijem priču – šta je to što vas kao stranog novinara čini kredibilnijim od mene, kao palestinske novinarke?“
Nisu mogli da shvate odsustvo pritiska iz novinarske industrije i pojedinih vlada da se stranim medijima dozvoli pristup Gazi. „Sad čujete pozive palestinskih novinara, žele da dođemo, iscrpljeni su“, kaže Aleks Kraford. Britanskoj javnosti, dodala je ona, uskraćen je pristup informacijama o najgoroj ratnoj zoni na svetu. „Idite tamo, molim vas“, pozvao je poslanike Kahlut, koji je izgubio 50 odsto sluha u bombardovanju, „uradite nešto konkretno.“
Došli smo u parlament dok su stizale vesti da je Izrael zaplenio opremu agencije Associated Press. Uskraćivanje pristupa ratnoj zoni je „bez presedana“, ocenila je Fiona O’Brajen, direktorka Reportera bez granica. „Nikad nismo videli ništa slično“, dodala je.
Prema Reporterima, više od stotinu palestinskih novinara je ubijeno u Gazi od 7. oktobra, uključujući najmanje 22 ubijenih dok su radili. „Nikada do sada nismo bili u ovakvoj situaciji“, poručili su predstavnici Nacionalne unije novinara. Uložili su žalbu vladi kada je bilo osamdeset ubijenih novinara i ponovo pokrenuli to pitanje kada je broj dostigao 96, ali „mi se suočavamo sa apsolutnom nepopustljivošću“.
Organizacija Medicinska pomoć za Palestince izvestila je 13. maja da je u Rafi ostalo samo šesnaest bolničkih kreveta za preko milion stanovnika. „Ono što vidimo“, rekla je 21. maja dr Rebeka Inglis, lekarka na intenzivnoj nezi, „jeste namerno bezobzirno uništavanje medicinske opreme na način za koji nema mogućeg opravdanja… Ovo je namerni čin čije je jedino objašnjenje sprečavanje pružanja medicinske pomoći.“ Doktorka Tanja Hadž-Hasan se složila: „Zašto gađate vodovod? Zašto gađate zdravstvenu infrastrukturu? Jedino objašnjenje je vrlo jasno uništavanje svega što je potrebno za održanje ljudskog života.“
Novinarka Bisan Ovda ima 24 godine. Od oktobra, njen dom u Beit Hanunu i njena kancelarija u Rimalu su uništeni. Njena porodica je prvo potražila sklonište u bolnici al-Šifa, gde su svedočili vazdušnom napadu i masakru 3. novembra. Ona se sada nalazi na jugu Gaze. Odsekla je gotovo svu svoju gustu, kovrdžavu kosu. Objavila je 22. maja da joj treba četiri sata da se poveže na internet, a od svojih 4,5 miliona pratilaca na Instagramu tražila je da pažnju usmere na sever, u Dženin na Zapadnoj obali, gde se 1500 izraelskih vojnika približavalo gradu i već ubilo sedam civila, uključujući doktora, učitelja i učenika.
Selma Dabbagh, London Review of Books
Prevela Milica Jovanović