Foto: Arhiv
Jul je mesec škorpiona. Ne astroloških, već onih pravih koji žive svojim načinom života, loveći kleštima i ubijajući žrtve otrovom iz repnog članka. Njihovo vreme je noć, ali ima dana kada se izvuku iz svojih senovitih skrovišta i krenu u lov. Tada se dan ne razlikuje od noći i njihova lovina biva brzo paralizovana i ubijena. Zabeleženo je preko 150 vrsta u svetu; njihov ujed uglavnom nije smrtonosan ali ima i onih opasnih, poput meksičkih čiji otrov, inače neurotoksin, može usmrtiti čoveka u roku od sat vremena. Mogu dugo da izdrže bez hrane, a žive u proseku oko osam godina. Balkanski kopneni škorpion je poseban, on ne može dugo bez hrane i živi preko trideset godina. Prvi put je opisan nakon marta 2003, kada se ispostavilo da se vreme najintenzivnije aktivnosti ove vrste odvijalo između 1991. i 1999. godine 2005. prikazan je i dokumentarni film o njima. Bio je to snimak egzekucije zarobljenika iz Srebrenice, nedaleko od Trnova u julu 1995.
Jedinica Škorpioni, u pravnom smislu, dugo je bila deo sive zone ratova devedesetih, nešto nalik na grupu odmetnika koja je, poput tolikih drugih – Kajmana, Plavih, Tigrova, Šakala, Šešeljevih dobrovoljaca i drugih – operisala tobože po sopstvenom nahođenju tokom čitavog jugoslovenskog rata, od Hrvatske, preko Bosne i Hercegovine do Kosova. Ipak, pripadnici ove jedinice nikada nisu poricali vezu sa Službom državne bezbednosti Srbije kao i sa MUP-om. Oni su zapravo integrisani u sistem vojnih (para)jedinica koje su bile trenirane za smrtonosni rad na terenu u nekim od 26 centara za obuku, koje su vodili pripadnici Crvenih beretki. Škorpioni su imali vojne knjižice, da bi kasnije svojim pripadnicima sami izdavali crvene legitimacije sa simbolom ove jedinice, koji se nalazio i na njihovom amblemu: žuti škorpion na crnoj podlozi ispod srpske trobojke sa ocilima.
Njihovo stvaranje, kao pomoćne jedinice Crvenih beretki, vezuje se za kraj 1991. kada su dobili prvi zadatak da obezbeđuju naftna postrojenja u Đeletovcima, sa radijusom kretanja i ubijanja u trouglu između Tovarnika, Vinkovaca i Vukovara. Njihov krvavi trag pravi velik luk od Istočne Slavonije, preko Bosne i Hercegovine, sve do Podujeva, gde su izvršili masovno streljanje 14 žena i dece iz porodice Bogujevci. Brutalnost Škorpiona bila je svakako posledica zaštite koju su uživali kod čelnika SDB-a – Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića, kojima se u Hagu tokom dve decenije, sudilo, između ostalog, i za organizovanje i naoružavanje ovakvih formacija smrti. Najviši stepen zaštite i zagarantovana nevidljivost u vojno-bezbednosnom sistemu Srbije, dala je ovakvim jedinicama moć da na terenu počine najstrašnije zločine i učestvuju u sprovođenju genocida na teritoriji Srebrenice. Dokumentarni film koji su snimili sami Škorpioni u julu 1995. bio je deo njihove arhive kojom su nameravali da se hvale nakon rata – kada će takvi zločinci biti proizvedeni u nacionalne heroje. Zbog emitovanja ovog filma, što je zasluga Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, organizovano je suđenje petorici Škorpiona, među njima i njihovom komandantu Slobodanu Mediću, ali se sve završilo sa mizernom kaznom i nejasnom konstatacijom da je u pitanju bila samo „paravojna“ formacija koja je bila zadužena za čuvanje naftnih bušotina u Đeletovcima. Ipak, taj film, kao pars pro toto, pokazao je građanima Srbije kako je jedan veliki vojni mehanizam pod komandom Slobodana Miloševića i njegovih generala, funkcionisao na terenu. Do tada, gotovo niko nije verovao da je srpska strana počinila bilo kakve ratne zločine, ali te večeri su se mnogi uverili u ono što su videli na televizijskim ekranima: klečeći u travi, sa rukama vezanim na leđima, streljana su petorica Bošnjaka. Ostaci nekih od njih nikada nisu pronađeni. Škorpioni su optuženi za ubijanje najmanje 50 Bošnjaka iz Srebrenice.
Ovaj događaj mogao je da predstavlja prekretnicu u odnosu srbijanske javnosti prema ratnoj prošlosti i genocidu u Srebrenici. Ali nije. Srbija je još dublje potonula u poricanje koje će se nakratko usporiti usvajanjem Deklaracije o Srebrenici u Skupštini 2010. Najveći protivnici ovog dokumenta bili su radikali, naprednjaci i lideri DSS-a. Tako je i danas, samo što su mnogi iz tadašnje Demokratske stranke našli svoje mesto u naprednjačkom establišmentu i njihovom narativu o ratnoj prošlosti. U danima kada se približavamo Danu sećanja na genocid u Srebrenici, koji je od ove godine uvršten u zvanični kalendar Ujedinjenih nacija, predstavnici većeg dela opozicije u Srbiji prednjače u negaciji ovog događaja. Najekstremniji među njima su predstavnici Novog DSS-a koji su izašli sa predlogom da se u Skupštini Srbije usvoji njihova deklaracija o tome da genocid nije izvršen u Srebrenici jula 1995. Predsednik Novog DSS-a, na tragovima politike Vojislava Koštunice i Slobodana Samardžića, koji su zajedno sa Šešeljevim radikalima predstavljali glavnu kočnicu tranzicione pravde u Srbiji, održao je konferenciju za štampu i ponudio Skupštini svoj dokument, moglo bi se reći – partijski program.
Deklaracija o Srebrenici, onako kako je imaginiraju čelnici Novog DSS-a, predstavlja anticivilizacijski čin koji bi oberučke mogao biti prihvaćen kod naprednjaka, samo kada bi Vučić smeo da tako otvoreno, kao Jovanović, izgovara ono što mu na radikalskom srcu leži. Ovako, Jovanović govori u javnosti ono što Vučić čini bez reči: šalje vojne kadete u Prijedor, podriva Dejtonski sporazum, pravi tajne planove sa Dodikom, šalje Anu Brnabić u Banjaluku da bi pričala bajke o svom šefu. S tim u vezi je i pojačana propaganda tabloidnih medija uoči 11. jula ove godine, koja tobože pravi štit protiv „napada na predsednika Vučića koji dolaze iz BiH“.
Otrov Škorpiona, kao opasan neurotoksin, deluje u Srbiji u smanjenim dozama. Ne ubija odmah. Samo pravi smetnje u motorici i memoriji. Izaziva povremene epileptične napade, a naposletku dovodi do demencije. Haški psihijatar Jozef De Man je početkom 2008. dijagnostikovao ozbiljne psihotičke smetnje kod Jovice Stanišića, bivšeg šefa SDB-a. Tih dana je pred Tribunalom podneo izveštaj o Stanišićevom psihičkom stanju. Između ostalog, Stanišić se žalio na košmarne halucinacije, među njima i na pojavu fluorescentnih škorpiona koji bi ga noću preplavili sa crnih ćelijskih zidova. Bila je to potisnuta realnost, koju je on u sudnici, kao i njegov šef Slobodan Milošević, dosledno negirao. Nešto slično se događa sa građanima koji su izloženi transformisanom otrovu škorpiona iz Vučićevih medija. Usled njegovog dejstva, nijedna istina ne može da preživi. I sve se svodi na predsednikovu ugroženost, koja je na vrhuncu u danima oko 11. jula. Sve to, baš kao i Deklaracija Koštuničinog naslednika, ima samo jednu funkciju, da skrene pažnju građana i građanki Srbije sa događaja koji se sada komemoriše u celom svetu, osim u Beogradu, Moskvi i Pjongjangu.
