Doček košarkaša pretvorio se u nacionalistički dernek, uz Beogradski sindikat, dizanje tri prsta, povike “Kosovo je Srbija”, veličanje srpstva i srpske superiornosti nad drugim nacijama, Cecu Ražnatović… Kruna večeri je bila neizbežna pesma “Veseli se, srpski rode” u kojoj se “srpski barjak vije od Prizrena do Rumije”. Čemu se to veseli srpski rod? Novim bitkama koje – što reče Slobodan Milošević – nisu oružane, ali ni takve nisu isključene?
“Veseli se srpski rode” suštinski predstavlja banalnu i samim tim veoma opasnu odu ideologiji “krvi i tla”. Sve je tu: i kosovski mit, i barjak koji se vije “Od Prizrena do Rumije”, i “grobovi”, i “Turci”. A pre svega “srpski rod”. Jer, šta znači ako nekome kažete da vam je “rod”? To znači krvno srodstvo. Drugim rečima, ako smo Srbi, onda smo svi u krvnom srodstvu. I plus smo kroz pesmu “rezervisali” i tlo koje nam “po krvi” pripada. A pošto na tom tlu, sticajem nezgodnih istorijskih okolnosti, žive i neki drugi ljudi koji eto neće pa neće da “priznaju” da su Srbi, dakle nisu nam “rod”, onda šta drugo preostaje nego da ih se istrebi, asimiluje, pokrsti.
Ne, nove bitke nisu isključene, upravo je u toku mobilizacija “srpskog roda”, koja se sasvim lepo odvija, naročito kad su u pitanju mlađi ljudi. Doček košarkaša i novog Obilića, kosovskog viteza Novaka Đokovića, idealna je prilika da “narodu” dodatno naoštrimo zube a bogami i kame. Sportske manifestacije su idealne za to, one se ovde već 35 godina koriste za proizvodnju nasilja i mobilizaciju “širokih narodnih masa”, a stadioni su neretko bili prethodnica ratnih zločina. Uostalom, i sam Vučić je ponosan na svoju karijeru Zvezdinog fudbalskog huligana.
Doduše, ne mogu a da ne primetim prezime izvođačice pesme “Veseli se srpski rode”. Ona je – o, sudbo kleta – Crnogorčević! No, kakve to veze ima kada svi znamo da su Hrvati pokatoličeni Srbi, Bošnjaci poturčeni Srbi, Crnogorci izmišljena nacija, “Đilasova kopilad” i “milogorci”, Makedonci “stari Srbi” i tako dalje, i tako dalje.
Devedesete godine 20. veka u ovoj 2023. godini u Srbiji su življe nego ikad, potpuno su se razgaćile i razularile. Ali, ima jedan “mali” problem: nema više “JNA” i onog silnog oružja za rušenje gradova, etnička čišćenja, genocid, masovna silovanja… Samim tim, iako to žarko priželjkuju, ovdašnji šovinisti, pošto su siledžije – dakle teške kukavice, neće krenuti u rat i pljačku. U stvari, hoće ako Putin pobedi, što je fantazmagorija, predmet njihovih vlažnih snova. Ali, ako Putin pobedi, onda će nam svima u Evropi i globalno ionako sve biti sasvim svejedno…
Obeležen je još jedan Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, praznik koji zapravo zvanično ne postoji, nastao je usmenim dogovorom Aleksandra Vučića i Milorada Dodika. Na svečanosti u Nišu Vučić je održao zapaljivi govor o ugroženosti srpskog naroda, sa otvorenim pretenzijama prema susednim zemljama, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. Kakvo se jedinstvo tu proslavlja? Jednoumlje? Ujedinjenje u zločinu? Jedinstvo u želji da se ponovo pokuša sa teritorijalnim proširenjem Srbije?
Kao što sam rekao “srpski rod” i pobrojane teritorije su jasna obeležja ideologije “krvi i tla”. A toj ideologiji je potreban i jedan “firer”: jedan narod, jedna krv, jedan vođa, jedna sudbina. Mada, da se malo našalim, ja sam malo bolećiv prema tom slavlju, jer su za taj nezakoniti praznik izabrali baš moj rođendan, 15. septembar, tako da imam utisak da celi “srpski rod” slavi zajedno sa mnom.
Vučić je očito blizu toga da istroši arsenal ekonomskog populizma, novca iz padobrana koji deli pred izbore penzionerima i mladima, jeftinog parizera… Onda mu nema druge nego da se totalno vrati svojim ekstremističkim korenima od kojih zapravo nikada nije ni odlazio. Ja sam siguran da za sve ovo vreme njega savetuje lično njegov politički otac Vojislav Šešelj. Samim tim, sve je od samog početka jasno glede teritorijalnih pretenzija. U skladu sa “mudrom” konstatacijom “oca nacije” Dobrice Ćosića da Srbi u miru izgube ono što dobiju u ratu, isti akteri – čak i personalno isti – sada pokušavaju ideju “velike Srbije” prepakovanu u “srpski svet” na perfidan način sprovesti “mirnim” putem. Drugim rečima, sve države koje oni smatraju srpskim lebensraumom treba učiniti nefunkcionalnim i tako dokazati da ne mogu postojati kao nezavisne, već da im treba patron u vidu Beograda. Tome jasno svedočimo na primeru Crne Gore, koja je za tri godine, od litijaške kontrarevolucije, od države koja je bila apsolutni lider u evropskim integracijama postala predmet podsmeha, kojoj su institucije planski razorene i gotovo obesmišljene. “Udarničku” ulogu u tom pokušaju formiranja “srpskog sveta” igra Crkva Srbije, Srpska pravoslavna crkva, koja je od svog formiranja početkom dvadesetih godina 20. veka zapravo bila i zamišljena kao agentura Beograda u susednim republikama/državama, što je bilo vidljivo u Prvoj Jugoslaviji, a potpuno je očito od kraja osamdesetih godina do dana današnjeg. Naravno, sličan recept se primenjuje u Bosni i Hercegovini, na severu Kosova, a da sam na mestu Makedonaca, ne bih bio miran kada su velikosrpske ambicije prema njima u pitanju.
Mene su se naročito dojmile reči patrijarha Crkve Srbije Prvoslava Porfirija Perića na tom naci-piru u Nišu. Uzgred, Porfirija mi u Novom Sadu, sa dobrim razlogom, zovemo “Profitije”. U ideološkom smislu, on je mali od palube poslednjeg preživelog od, kako ih pojedini mediji i analitičari zovu, četiri jahača apokalipse, bačkog episkopa Mirka Irineja Bulovića. Profitije, pardon Porfirije je, naime, pričao ne o narodu, ne o naciji, već o “srpskom plemenu”. I u tome je cela poenta kakva je namera ovih svetovno-duhovnih vlasti: povratak u srednjovekovlje, vlastela i sveštenstvo s jedne strane, kmetovi sa druge. Njima svila, kadifa, zlato i ptičje mleko, a raji mrvice sa stola carsko-popovske milosti. Evo, pre neki dan je Vlada Srbije iz budžeta izdvojila još dva miliona evra za radove na Hramu Svetog Save u Beogradu. Taj hram je do sada građane Srbije, prema grubim proračunima, koštao 72 miliona evra. A deca se u Srbiji leče SMS-om…
Negiranje genocida u Srebrenici, poricanje ratnih zločina, izbegavanje odgovornosti za zlo devedesetih praktično je zvanična politika naprednjačkog režima, a tome se pridružuju i neke stranke koje nisu na vlasti. Poricanje je zapravo poslednja faza genocida, što znači da je na delu nastavljanje iste ideologije koja je dovela do ratova, raspada Jugoslavije i strašnih zločina. Zašto nije došlo do suočavanja s prošlošću i distanciranja od velikosrpske ideologije?
Zato što ne postoje društvene snage koje su zaista iskreno za to, sem na marginama. Uostalom, može se reći da je to pravilo, nije Srbija nekakav univerzalan primer neusuočavanja s prošlošću, ne smemo biti fatalisti. Ja bih čak rekao da je ona tipičan primer nesuočavanja! Sa prošlošću se mogu suočiti samo oni koji su započeli rat a potom doživeli zasluženi vojni poraz, da budem precizniji – potpuni vojni krah. To se desilo sa Nemačkom u Drugom svetskom ratu. A potom su zapadne okupacione sile u Zapadnoj Nemačkoj organizovale proces denacifikacije. Drugim rečima, oni su i te kako pomogli da se Nemci “otrezne”, uz veoma bolne šok terapije. Mi smo, recimo, na matursku ekskurziju išli na more u Dalmaciju, a naši vršnjaci u Nemačkoj su u isto vreme išli u Dahau da vide užase koje su počinili nacisti. Mi smo, recimo, u školi imali časove iz domaćinstva i kulture izražavanja, a oni su imali časove kajanja… Dakle, Nemačka suštinski nije dobar primer za suočavanje s prošlošću jer je to izvedeno uz sistematsku prisilu (u Istočnoj Nemačkoj, koja je bila pod Sovjetima, takvog procesa nije bilo, i između ostalog zato tamo danas ima procentualno znatno više neonacista nego u zapadnom delu države). A pogledajte, na primer, Tursku: oni ni više od 100 godina nakon genocida nad Jermenima iz 1915. godine ne žele priznati da je u pitanju bio genocid. Tamo i dan-danas možete izgubiti glavu ako javno kažete ili napišete da je bio genocid.
Da skratim, ideologija koja je rasturila Jugoslaviju – jer Jugoslavija se nije “raspala”, nju su doslovno s predumišljajem zaklali etnonacionalisti i etnoklerikalci – i danas je živa i dominantna. A zašto i ne bi bila živa, kada je rat u Bosni okončan priznanjem postojanja entiteta koji već u svom nazivu, koji je čak i gramatički sulud, ima šovinističko obeležje. Republika Srpska, to je jasno svakome ko još uvek ima zrno zdravog razuma, zapravo je priznanje genocidne politike zvaničnog Beograda. I Beograd je toga svestan i nije džaba glavni ideolog “velike Srbije” Dobrica Ćosić govorio da je Republika Srpska glavna srpska pobeda u ratovima.
E, sad, to što je ta velikosrpska ideologija pre svega autodestruktivna i što vodi u bezdan “srpski rod”, slušajte – baš njih briga za to! Njima – šovinistima, etnonacionalistma, etnoklerikalcima – jedino je važno da oni vladaju, a to nad kolikom teritorijom i nad koliko “srpskog roda” vladaju – to im je savršeno nebitno. Zato i jesu rasturili Jugoslaviju, jer nisu mogli podneti emancipaciju drugih jugoslovenskih naroda i jer im je beogradski centralizam polako kliznuo iz ruku. Iz istog razloga njima na pamet ne pada da povedu Srbiju u Evropsku uniju, jer se onda ni o čemu od ključnog značaja neće odlučivati u Beogradu, već u Briselu.
Ustupljena fotografija
Ratni zločinci su proglašeni za narodne heroje, čim izađu iz zatvora budu postavljeni u glavne odbore vladajućih stranaka, poput Nikole Šainovića i Veselina Šljivančanina. Potonji je postao i pisac, pa je neprekidno na turneji po centrima za kulturu, bibliotekama i drugim kulturnim ustanovama. Ratni zločinci neprekidno gostuju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, oni su praktično najugledniji članovi društva. Čemu da se nada zemlja u kojoj se glorifikuju masovne ubice, a protivnici rata i zločina bivaju proglašeni izdajnicima?
Takva zemlja može da se nada jedino truljenju. Jer preostali normalni a očajni građani Srbije, koji 35 godina slušaju raznorazne budalaštine sumasišavših nacionalnih profiterskih bardova pogrešno misle da Srbija i “srpski rod” propadaju. Ne! Reč je o procesu truljenja. A taj proces, kako je naš veliki Mirko Đorđević govorio, ume da potraje. Neće ovo proći ni brzo ni lako, neće se desiti nikakav veleobrt, niti ćemo ikada dotaći dno. A zar to nije i najgora moguća kazna za sve ono što je u naše ime počinjeno tokom devedesetih godina 20. veka. Propast, trenutna propast, bila bi isuviše blaga kazna za počinjeni magnum crimen. Pakao je, kao što znamo, na Zemlji, a u ovim našim krajevima ime mu je Vučićeva Srbija i sve ono na šta takva Srbija u regionu ima presudan uticaj.
A što se tiče promocije najnovijih ratnih zločinaca koje ste spomenuli, želim da podsetim da je još u vreme kada se nešto pitala Demokratska stranka izvršena višestruka priprema za aboliranje ratnih zlikovaca i za povratak Crkve Srbije na velika vrata u politiku. Naime, tada je u škole prvo uvedena veronauka (29. juna 2001, jutro nakon izručenja Miloševića Hagu!), a potom su zakonski izjednačeni četnici i partizani (kraj 2004. godine). I, znate šta, to izjednačavanje je meni zapravo potpuno logično, jer se iz mitoloških razloga često prenebregava notorna činjenica da je Srbija (Srbija, a ne srpski korpus u drugim jugoslovenskim krajevima, uključujući i Vojvodinu, gde četnika nije bilo ni na durbin) u vreme okupacije u Drugom svetskom ratu bila trostruko kvislinška, tu su bili i nedićevci, i ljotićevci, i četnici. Ako je taj zakon o izjednačavanju partizana i četnika, o postojanju nekakva dva “antifašistička” pokreta donet uz konsenzus partija na vlasti (izuzev tobože levog SPS-a) i onih u opoziciji, onda je valjda jasno da su ti ljudi jedva čekali priliku da ozakone ono što je bila većina njihovih predaka. Srbija je, dakle, bila većinski kvislinška, nemojte da se lažemo, i to su sada samo ozakonili.
Dalje, taj zakon koji je izjednačio bradate koljače sa antifašistima zapravo je bio, a i to je bilo odmah jasno svakom sa zrnom soli u glavi, samo laka predigra za ovo što se sada dešava glede glorifikacije najnovijih ratnih zločinaca. Ako ste mogli reći da su četnici antifašisti, zašto onda ne biste mogli reći da su Šljivančanin, Šainović, Ratko Mladić… takođe srpski mučenici i heroji? Jer njihova politika etničkog čišćenja i genocida iz devedesetih samo je nastavak četničke vojne doktrine iz četrdesetih koja se sastojala u istrebljivanju inovernika, ali i Srba-partizana.
Srbija se neprestano meša u poslove drugih država, pre svega Crne Gore, BiH i Kosova. Mnogi politički funkcioneri otvoreno govore o stvaranju Srpskog sveta, što vide kao posao današnje generacije srpskih političara. Zašto srpske političke, intelektualne, crkvene, medijske i ostale elite ne odustaju od projekta Velike Srbije? Šta je to tako primamljivo u hegemonističkoj ideji, “svi Srbi u jednoj državi”?
Da je primamljivo, to je očigledno evo već gotovo dva veka, još tamo od Ilije Garašanina, preko Stevana Moljevića, pa do naših dana. “Srpski svet”, “Velika Srbija” i tome slično, pored svega što sam do sada o tome rekao, predstavljaju i veoma ozbiljan izvor i više nego ozbiljnih prihoda za takozvane elite. Jer, pogledajte, da li su Vučić, Dačić, Vulin, Porfirije, Irinej, Matija Bećković, Ljiljana Smajlović, Nemanja Kusturica, Željko Mitrović, Milomir Marić… ikada živeli bolje nego što žive danas? Nisu. A pošto nisu, zašto bi odustali od te “borbe” za nekakvu veliku Srbiju? Zar nije lakše boriti se za”srpski svet” umesto boriti se da, po prvi put u istoriji, ne računajući drugu Jugoslaviju, urediš sopstvenu državu? Zar nije lakše replicirati taj hajdučki mentalitet po kojem šest meseci pljačkaš a šest meseci živiš od opljačkanog (dakle, nikada ne radiš), nego se tu sad nešto upinjati, učiti, raditi, razgovarati…
U hegemonističkoj ideji “svi Srbi u jednoj državi”, ideji “srpskog roda”, primamljiv je pre svega profit. A ako se ukaže prilika i ako se opet nekim čudom do zuba naoružamo, eto nas kod vas da vas opet koljemo. I usput opljačkamo i prenesemo vaše fabrike, automobile, frižidere, veš mašine i crepove kod nas.
Republika Srpska se u dominantnom javnom diskursu tretira onako kako je zacrtao otac nacije Dobrica Ćosić, kao ratni plen i “jedina pobeda srpskog naroda”. Milorad Dodik uživa podršku Beograda, čak i kada preti Šmitu i najavljuje secesiju. S druge strane, čini se da je međunarodna zajednica popustljiva i prema Dodiku i prema Vučiću, kao da vodi politiku appeasementa. Nedavno smo videli spot američke ambasade koji nas ubeđuje da SAD i Srbija zajedno podržavaju Ukrajinu. Otkuda takav odnos prema nacionalističkim političarima koji čak i ne kriju svoje namere? Do kakvih posledica bi to moglo da dovede?
Do istih onih posledica do kojih je dovelo i devedesetih godina prošlog veka. Nije ovaj odnos “međunarodne zajednice” prema Balkanu ništa novo. Početkom devedesetih su se još mogli i izvući na priču da su bili iznenađeni i zatečeni, jer su oni bili u fazi neizmerne sreće i pobedničke opijenosti zbog rušenja Berlinskog zida. Okej, prihvatam taj izgovor. Ali, zašto ste, za ime boga, onda posmatrali kako se jedan olimpijski grad u srcu Evrope, Sarajevo, na varvarski način razara i muči bezmalo četiri godine? Zašto ste dopustili Srebrenicu? Zašto ste počinioce genocida i masovnih zverstava nagradili Republikom Srpskom? Da postavim i jedno bogohulno pitanje: da li biste vi Evropljani isto to ćutke posmatrali da su pod snajperskom i minobacačkom svakodnevnom vatrom u Sarajevu bili većinski hrišćani a ne većinski muslimani? Isto tako i sa Srebrenicom. Znate, ni taj šovinistički zapadni faktor nije za zanemariti, i to treba reći naglas. Ne govore slučajno Dačić i Dodik, na primer, o tome kako je Srbija nekakvo predziđe odbrane hrišćanstva u Evropi. Ta muzika nažalost prija nekim evropskim ušima.
To je sa jedne strane, a sa druge strane je veoma prisutan i takozvani pragmatički politički pristup. Jer, ruku na srce, s kim da ovi iz Brisela i Vašingtona razgovaraju u Srbiji i u RS sem sa Vučićem i Dodikom? Imaju li ova dvojica etnonacionalista ikakvu stvarnu političku alternativu koja može i želi pružiti ruku zapadnim civilizacijskim vrednostima? Imaju. Ali, ta alternativa šapuće, ona se ne čuje, nju zatuku čim promoli glavu. I još gore: iako malobrojna, ta alternativa je nesposobna da se organizuje u iole relevantnu političku snagu koja bi mogla biti sagovornik a onda i favorit “Zapada” u krajevima u kojima obitava “srpski rod”.
No, politika appeasementa, kako nas istorija uči, nikad ranije bila efikasna kada su u pitanju agresorske politike. Takvu je politiku vodio Čemberlen prema Hitleru, takvu je politiku vodila Angela Merkel prema Putinu, takvu je politiku vodila jugoslovenska federacija prema Miloševiću kada su ćutke gledali kako uništava autonomije Vojvodine i Kosova, a kasnije je prema tom balkanskom kasapinu sličnu politiku vodio i Zapad. Uvek je ista stvar u pitanju: dajmo monstrumu to što traži od teritorija pa ćemo ga umiriti i umilostiviti. Nećete, već će se monstrumu – kao i svakom drugom predatoru – od tog krvavog mesa samo dodatno probuditi nezajažljivi apetit. Vaše ustupke siledžija uvek i jedino posmatra kao slabost. Nema sumnje da će se na isti način završiti i politika appeasmenta prema Vučiću i Dodiku, samo je pitanje koliki ćemo ceh platiti za to.
Srbija više od godinu i po dana odbija da uvede sankcije Rusiji i da se stavi na stranu napadnute Ukrajine. Mnogi državni funkcioneri otvoreno podržavaju Kremlj, Aleksandar Vulin kao šef BIA progoni ruske antiratne aktiviste, a režimski mediji veličaju Putina i rusku vojsku. Kako to da smo se još jednom našli na pogrešnoj strani istorije? Da li je Srbija Putinov trojanski konj u Evropi?
Pa mi smo kontinuirano na pogrešnoj strani istorije. Spominjao sam malopre ulogu kvislinga u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Te kvislinške ideologije su potom, 45 godina kasnije, zaklale Jugoslaviju i za to nisu adekvatno kažnjene. Zašto bi se takve ideologije stavljale na stranu žrtve, kada su to ideologije dželata? One evo već 35 godina čekaju da se na globalnoj političkoj sceni desi kopernikanski obrt i da planetom zacaruju Putin i Si Đinping pa da onda mirne duše mogu da sprovode najmaštovitije oblike represije i zločina, koji će biti u skladu sa zakonima.
Dakle, da: Srbija jeste Putinov trojanski konj u srcu Evrope, ona je dobrovoljni remetilački faktor, ruski nosač aviona na Balkanu. Ni to nije, da budemo jasni, od juče. Taj mit o nekakvom panslovenskom bratstvu, opet po teoriji “krvi i tla”, a još više o pan-pravoslavno-slovenskom bratstvu, u ovom je društvu prisutan najmanje 150 godina. Kako ono kažu, “srce u Moskvi, novčanik u Briselu”. To je veoma iracionalno jer ogromna većina građana Srbije pokušava da se domogne Zapada kako bi sebi izgradila život dostojan čoveka, ne idu oni u Moskvu, Sankt Peterburg, Njižni Novgorod… Svesni su oni šta je taj veliki ruski medved i da od njegovog zagrljaja pucaju kosti i koščice. Ali, kao što rekoh, to je veoma iracionalno, taj ljubavni odnos prema Rusiji. A kad je nešto iracionalno, to se racionalnim argumentima ne može objasniti. To je naprosto kao ljubav. Perverzna, ali ipak ljubav, kao što ljubav uostalom i zna biti…
Svedoci smo sve veće klerikalizacije društva koja traje već decenijama. Stigli smo dotle da se na zahtev crkve izbacuju lekcije iz udžbenika biologije, i da se patrijarh i episkopi aktivno bore protiv rodne ravnopravnosti u jeziku. Država to ne sprečava, već je od crkve napravila jedan od ključnih stubova režima. Da li je Srbija sekularno društvo samo na papiru?
Kao što sam rekao, ovde je na snazi srednjovekovni model države, tako da samim tim Srbija ne može biti sekularno društvo. Crkva Srbije je najveći veleposednik u državi, jedino njoj je vraćena gotova sva nacionalizovana imovina, ona seče šume na teritoriji Nacionalnog parka Fruška gora, trampi zemlju po Vojvodini sa “sumnjivim biznismenima”, niko nema uvida u njihove finansije, ne plaćaju porez, država ih bogato nagrađuje budžetskim sredstvima, popovi su nam ušli u škole i nesmetano kade učionice i ispiraju mozgove najmlađima (po anketama, mladi najviše veruju crkvi i vojsci, što je idealna lobotomija za fašizaciju društva, jer šta će im biologija i rodna ravnopravnost, zna se gde je ženama mesto!), gradovi imaju svoje krsne slave… A što je najgore od svega – Crkva Srbije je postala nezaobilazan politički igrač.
Najbolje je ulogu Crkve Srbije i Crkve u Hrvata opisao teolog iz Šibenika Branko Sekulić, sa kojim sam nedavno imao zadovoljstvo da napravim intervju, koji toplo preporučujem za čitanje i koji je prijateljski portal Tačno preneo sa našeg portala Autonomija. Sekulić u tom razgovoru objašnjava šta znači pojam etnoreligijantstvo, koji je on uveo u teološke rasprave: “Entoreligijantstvo je fenomen koji nastaje kao vulgarni spoj etničkog, etnonacionalnog aspekta i religijskog aspekta. Njegova poanta je isključivo negativistička, on nema ništa pozitivno u sebi. Jer on sve emocije koje postoje – a emocije su stvarne bez obzira na čemu počivaju – oni ga koriste za negativni sekularni ideološki cilj. To nije etnofiletizam jer etnofiletizam stavlja ideju naroda ispred ideje vjere. A entoreligijantstvo ide još korak dalje: ono stavlja točno određenu etnonacionalističku ideologiju ispred ideje vjere. Dakle, nije dovoljno biti Hrvat da bi bio katolik, nije dovoljno biti Srbin da bi bio pravoslavac. Ti moraš to na etnototalitaristički način izvesti, ti ako želiš biti pravi Hrvat, pravi Srbin, u onom etnoreligijantskom smislu, ti moraš uzeti ustašku odnosno četničku matricu Draže Mihailovića. Ako nisi to, ti si apostata (otpadnik) na religijskom nivou, a izdajnik si na ovom povijesnom, političkom nivou”.
Nakon dva majska masakra usledile su masovne demonstracije na kojima su građani ustali protiv nasilja. Činilo se da je ljudima svega dosta, da više ne mogu da trpe naprednjački zulum, da smo stigli do kritične tačke kad počinju promene. U međuvremenu se broj demonstranata znatno smanjio, kao da je energija pobune opala, sve se brzo izduvalo. Koliko je tome doprinela opozicija? Ako masovna ubistva dece i omladine ne mogu da nas probude, šta može?
Nažalost, nisu nas probudila ni druga masovna ubistva tokom ratova, nego smo se pravili da se dešavaju nekome drugom i da mi s tim nemamo ništa. Upravo o ovom aspektu jednog od mogućih uzroka za masovna ubistva niko od raznih analitičara nije govorio nakon masakra u beogradskoj gimnaziji i u okolini Mladenovca. Legitimizacijom ratnih zločinaca, njihovim uvođenjem u javni prostor na velika vrata, vulgarizacijom medija i politike, promovisanjem principa “sve je dozvoljeno”, zakonomerno smo stigli do masovnih ubistava u Srbiji. Žmurenje pred tim vrišteći očiglednim činjenicama gurnuće ovo društvo još dublje u ponor nasilja.
Bes ljudi u Srbiji zbog tih užasnih, neopisivo tužnih događaja je iskren i opravdan. Čak smo na početku zaista imali i kritičnu masu građana na ulici. Ali je opet izostala politička artikulacija toga besa. A bes bez političke artikulacije nije politička snaga. Opozicija je po ko zna koji put razočarala građane. Opet su se ti “lideri” skrivali iza građana, nisu smeli da izađu na binu i da im se obrate. Samim tim, opet su delovali kao nekakav bensedin, kao sredstvo za umirenje protesta, kao i u prethodnim uličnim protestima, a bilo ih je nekoliko ozbiljnih u poslednjih 6-7 godina. Zaista, nakon 11 godina Vučićeve svevlasti, uzimajući u obzir i činjenicu da je on sve uradio da rasturi opoziciju a naročito Demokratsku stranku koja mu je bila jedini ozbiljan politički takmac, čovek ne može a da se ne zapita da li je moguće da su opozicionari toliki amateri? Da li je moguće da su Vučićevi korisni idioti? Ili su neki od njih Vučićevi igrači? Neka konačno dokažu da nisu ništa od navedenog pa da im još i poverujemo!
Mi se sad nalazimo u situaciji da je osnovni preduslov da Srbija izađe iz ove noćne more – da Vučić ode sa vlasti. To je preduslov svih preduslova. On nam je ukrao slobodne izbore, kao glavnu tekovinu za koju smo se izborili nakon što smo srušili Miloševića. “Dole Milošević!” sada treba da bude zamenjeno sa “Dole Vučić!” Pa i po cenu da opet glasamo za nekog Koštunicu. To treba da bude jedan i jedini zahtev protesta. Kritičnoj masi građana je odavno na vrh glave da gledaju naprednjačke kabadahije u svojim sredinama, a Vučić je simbol svega toga. Da bi se srušila ova mafijaška hobonica, sa vlasti mora otići njen simbol. Potom bi i region mogao da odahne, kao što je od Srbije odahnuo u kratkom intermecu od 2000. do 2012. godine. Jer ovoliku količinu nacionalističkog raspamećivanja nije u stanju niko sem Vučića i njegovih radikala da proizvede.
Često ste na meti desničara, fašista, neonacista i sličnih anticivilizacijskih pojava, jer govorite o zločinačkom nasleđu Srbije i neophodnosti suočavanja sa prošlošću. Jedna od najbizarnijih optužbi je ona za ekstremizam. Kako se nosite sa tim uvredama i pretnjama koje traju već decenijama? Šta je to ekstremističko u antifašizmu i antinacionalizmu?
Sam sam birao ovaj posao, posao koji volim, prema tome bilo bi bezveze da kukam zato što mi prete zbog posla kojim se bavim. E, sad, nekako bi bilo logično da onaj kome prete bude zaštićen, u smislu da se otkriju počinioci i adekvatno kazne. To, međutim, u 99 odsto situacija nije slučaj, što je jasna poruka da smo legitimne mete. I ne samo da nije slučaj, već su takve pretnje ušle u zonu podrazumevanja pa se niko zapravo ne bi iznenadio kada bi ljudi poput nas bili ubijeni, odstreljeni, kada bi nestali sa lica zemlje. Jer teren za to je odavno pripremljen, baš kao što je teren bio pripremljen za ubistva Slavka Ćuruvije, Zorana Đinđića i, pre svega, za masovna ubistva koja su u ime Srbije i “srpskog roda” organizovana u komšiluku. Reč je uvek o istom mehanizmu ratne propagande, odnosno o dehumanizaciji “neprijatelja”. A kada nekoga dehumanizujete, onda nije problem ni ubiti ga. Jer vi zapravo ne ubijate čoveka, nego insekta, životinju, demona koji “ugrožava” taj vaš “srpski rod”.
Optužbe za ekstremizam su deo istog paketa. One su tragikomične i svode se na to da je ovde ekstremista svako ko kaže očigledne stvari – da je nebo plavo, a trava zelena. Ekstremisti smo jer uporno pokušavamo da ljude probudimo iz nacionalističke kome. A mi smo zapravo neka podvrsta antropologa, naš je posao da seciramo društvene anomalije, a ovde nam inspiracije nažalost ne manjka i odavde bolje vidimo prirodu ljudskog zla, koje je univerzalno i koje sada nažalost, zbog iskustva koje imamo, lakše prepoznajemo i na drugim, za sudbinu čovečanstva puno važnijim, tačkama zemaljske kugle. Klicu takvog izjednačavanja i ekstremiziranja antifašista i antinacionalista, nažalost, videli smo i u nekim rezolucijama Evropskog parlamenta, koje su izjednačile zločine nacista sa zločinima komunista. A to su fundamentalno neuporedive stvari, jer su nacisti ubijali na osnovu rase, nacije, veroispovesti… Komunisti nisu. Sličnu stvar je radio i Tramp u SAD, jer je antifašiste stavljao u istu ravan sa svojim fašistima i proglašavao ih za dva pola ekstremizma. Doduše, antifašizam u svojoj osnovi jeste “ekstreman” u smislu da on nije isto što i mirovnjaštvo, on je delatni odgovor na fašizam. Ja nisam mirovnjak, ja sam antifašista koji zna da se fašistima možeš suprotstaviti samo na način koji oni razumeju. A to podrazumeva i samoodbranu i svest o tome da fašiste treba zatući odmah čim promole glavu. To se, nažalost, ne dešava, jer imamo krizu ideja i ideologija. Fašisti to koriste, utrčavaju na prazan teren i osvajaju ga. Srbija je veoma očigledan primer za to: od Matice srpske u Novom Sadu, preko SANU u Beogradu, akademskog kukavičluka i široko rasprostranjenog etnonacionalizma među takozvanim intelektualcima, do medija itd… Sve, doslovno sve su okupirali, i to im je predato bez borbe. A ambrozija, kad se jednom zapati, teško se iskorenjuje. Postoji samo jedan način.
Intervju je prvobitno objavljen 24.9.2023.
