Rexhep je živeo sa majkom, braćom Ilazom i Xhaferom, koji je bio oženjen, i sestrom Mevlydeom. Sestra Badema je bila udata i živela je u naselju Tavnik. Rexhep je bolovao od Daunovog sindroma i dijabetesa. Poslednjih godinu dana, pre početka rata, stanje mu se pogoršalo i više nije mogao da govori. Odmah nakon početka NATO bombardovanja, cela porodica je prešla kod Bademe, ali su 16.4.1999. godine, po naredbi srpskih snaga, morali da napuste naselje. Kada su u koloni stigli do zgrade Vodovoda u naselju Šipolje, Xhafer je prepoznao jednog policajca i zamolio ga da za Rehxepa nađe neki prevoz. Policajac je zastavio jedan traktor na koji su popeli Rexhepa. Traktor je ubrzo odmakao od porodice, koja je nastavila pešice. Rexhep više nije viđen niti se čulo glasa od njega. Nakon završetka rata, porodica je saznala da je stigao do Albanije i da je viđen u izbegličkom kampu u kradu Kukeš. Po kazivanju Esada Ademija, on je 19.4.1999. godine video Rexhepa pored jednog drveta, na ulazu u Kukeš. Odeća mu je bila uprljana blatom, a pored sebe je imao nešto hrane. Esad ga je uzeo za ruku i odveo do obližnje livade, gde su bili rašireni šatori italijanskog Crvenog krsta. Rexhep je jaukao kao da ga je bolela ruka, ali Esad nije primetio tragove neke povrede. Na parčetu papira napisao je Rexhepovo ime i prezime, papir mu stavio u džep i zamolio jednu medicinsku sestru da ga preuzme i brine o njemu. Na listi MKCK njegov nestanak je evidentiran pod oznakom BLG 802035-01.”
Ovo je samo jedna od 1.636 priča nestalih sa Kosova u periodu od 1.1.1998. do 31.12.2000. godine, koje imaju gotovo identičan kraj. Razlikuju se samo u brojevima oznaka, a nalaze se u drugom tomu knjige “Kosovska knjiga pamćenja”, podnaslova “Dostojanstvo za nestale” fondova za humanitarno pravo iz Beograda i Prištine, koja je promovisana povodom ovogodišnjeg Međunarodnog dana nestalih. Knjiga je pisana na srpskom i albanskom jeziku, a temelji se na 6.714 dokumenata koja se čuvaju u bazi podataka oba Fonda za humanitarno pravo.
Nataša Kandić, osnivačica FHP-a i urednica knjige je tom prilikom rekla da su pokušali da prikupe sve relevantne podatke, uz akcenat na izjave članova porodica koje se nalaze na Kosovu i u Srbiji, ali i one koje su van prostora bivše Jugoslavije, kako bi sastavili knjigu “koja može da posluži ne samo kao izvor znanja i sećanja o nestalima, nego isto tako može da pomogne i komisijama koje se bave sudbinom nestalih i da pomogne u trasiranju grobnica i svedoka” kako bi se završio proces pronalaska nestalih.
Ona je istakla značaj Deklaracije o nestalima koju su 2023. godine potpisali Aljbin Kurti, premijer Kosova i Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, za koju kaže da predstavlja ozbiljan dokument koji ima snagu da pokrene proces otkrivanja masovnih grobnica i identifikacije.
Za porodice nestalih naglašava da su u potpuno drugačijem položaju od porodica koje su sahranile svoje članove.
– One nemaju grob, one nemaju mesto gde mogu da odu da ga obeleže. Nema tog mesta za sećanje. Oni su u situaciji da to sećanje traje i živi samo u okviru porodica – navela je ona i dodala da je knjiga “pokušaj da to sećanje iz porodičnog kruga iznesemo na jedan viši društveni nivo”.
Ukazala je da je vreme učinilo svoje, da su mnogi članovi porodica već teško bolesni, da teško žive, da nemaju podršku kao i da je njihov zaključak bio: “Mi smo teški svima”.
Težinu njihovih sudbina potencirao je i novinar Nedim Sejdinović, koji je naglasio da se naježio od samog obima knjige za koju kaže da je svojevrsni spomenik našoj nesreći i nedavnoj prošlosti.
– Ona bi trebala, naravno, da bude nekakav šamar javnosti, nekakav podsetnik, nekakav zov da se žrtvama i nestalima vrate imena i prezime i pravo na sopstvenu sudbinu. Znamo da se neće to desiti, znamo da će ona biti na neki način marginalizovana, ali to zapravo, po mom mišljenju, ne umanjuje značaj ove knjige, nego je čini još važnijm – istakao je on.
Naveo je i da je knjiga zalog za budućnost, kao i da je neka vrsta važnog uporišta da se istorija vrati istoričarima, jer, dodao je, “našom istorijom se najmanje bave istoričari”.
Zato veruje da je ova knjiga ugaoni kamen temeljac koji će neka buduća manipulacija teško moći da pomeri.
– Moći će samo da je ignoriše – zaključio je Sejdimović i posebno istakao tekstove o ljudima, za koji napominje da je kao uklesan u spomenik – strogo, bez suvišnih reči, činjenično i u kratkim rečenicama koje odbijaju subjektivnost, ideološku ili političku primesu.
Zaključio je da je knjiga registar ljudske tuge i nesreće, ali i da je vidi kao knjigu nade, i to ne kao nade da će institucije uraditi svoj posao, nego nade da ćemo naučiti nešto iz knjige i da na nam se 90-te godine neće ponoviti.
Matthew Holliday iz Međunarodne komisije za nestala lica je rekao da mu je žao što govori u brojevima kad navodi podatke, jer iza svakog broja stoje ličnost, ime, prezime, ljudski život.
– To je nešto što uvek treba da bude na prvom mestu u našim mislima. Kosovo i Srbija moraju da se posvete slučajevima neidentifikovanih ljudskih ostataka. Beograd i Priština moraju udvostručiti napore da lociraju tajne grobnice za dostojanstvo nestalih – kazao je Holliday.
On se pitao i gde su nestala tela, pretpostavljajući da su mnoga pogrešno identifikovana i zakopana pod nekim drugim imenom jer je, kako je naveo, do 2001. godine više od 2.000 žrtava identifikovano bez DNA testa. Zato je pozvao i vlasti u Prištini da pomognu da se i ta tela otkopaju kako bi se uradili neophodni testovi i otklonile sumnje u identifikacije.
U uvodu knjige piše da ona nosi tužnu priču “o ljudima čije su fotografije, dnevnici, diplome i knjige uništeni. Ništa njihovo nije nađeno u ruševinama kuća. O nezakonito uhapšenima i zarobljenima izdvojenima iz kolone, odvedenima iz kuća, sa posla, iz njive, izbačenima iz kuća, presretnutima na putu – kojima se od tada gubi svaki trag, kao da nisu postojali”.
Istraživanje FHP-a pokazuje da ima još barem 23 osobe čiji nestanak nije prijavljen jer su porodice digle ruke.
U uvodu se navode i lokacije masovnih grobnica koje ponovo treba pregledati kao što su Perućac, Batajnica i Petrovo Selo te lokacije mogućih masovnih grobnica: rudnik Štavalj kod Sjenice, selo Budisavci, selo Lapušnik, lokacije Kozarevo i Jalovište, kao i neodređena lokacija u blizini Surdulice.
