foto: Pixsell
Još u vreme kada je kriza evra tek počinjala, neki od nas su govorili da je veliki program zelenih javnih investicija jedini način da Evropa izbegne ekonomsku stagnaciju i uspon radikalne desnice, jedine političke struje koja bi od toga imala koristi. Zato sam 2017. godine napravio procenu da bi 5 odsto ukupnog dohotka trebalo usmeriti na investicije u zelenu energiju i održive tehnologije. Pošto smo tada, kao i sada, dobro znali da ni zemlje članice ni budžet EU to ne mogu podneti, predložio sam i novi oblik finansiranja izdavanjem obveznica Evropske investicione banke (EIB) za koje bi garantovala Evropska centralna banka (ECB).
Kada sam istu ideju izložio pred odborom evropskih ministara finansija i čelnika centralnih banaka 2015. godine, moj predlog nije odbačen, jer se o njemu nije ni raspravljalo. Nisam odustao, pa sam se 2019. kandidovao za Evropski parlament da bih podržao DiEM25 i njihov Zeleni nju dil za Evropu. Govorio sam da bi kampanja usmeravanja 5 odsto dohotka u zelene investicije bila „za progresivne snage ono što su imigracija i rasizam za desničare“. Umesto toga, nova Evropska komisija pod vođstvom Ursule von der Leyen usvojila je nedovoljno finansiran Green Deal, makroekonomski irelevantan i, kao što sam upozoravao, ekološki nedosledan.
Onda je počela pandemija. Evropski čelnici su odgovorili fondom za oporavak NextGenerationEU. Kao što sam predvideo, fond ne samo da nije doneo nikakav makroekonomski efekat, nego je oglasio i posmrtno zvono poslednjoj prilici da se uspostavi evropska fiskalna unija koja će finansirati investicije od presudnog značaja za budućnost Evrope. Uz odgovor da je NextGenerationEU sve što je Evropi potrebno, zvaničnici EU su moj predlog za usmeravanje 5 odsto evropskog dohotka u javne investicije odbacili kao „fiskalno neodgovoran“ i „politički neizvodljiv“.
Ovog meseca je Mario Draghi, bivši predsednik Evropske centralne banke i bivši italijanski premijer, najzad uručio svoj dugo pripremani izveštaj Ursuli von der Leyen, koja upravo započinje drugi mandat na mestu predsednice Komisije. Tema izveštaja? Ako Evropa ne preduzme određene korake, „izgubiće razlog za postojanje“.
Koji su to koraci koje Evropa, po Draghijevom mišljenju, treba da preduzme? Noseći stub njegovog izveštaja je predlog da se 5 odsto ukupnog evropskog dohotka usmeri na finansiranje programa zelenih javnih investicija, i to kroz zajedničko zaduživanje. Odmah su počeli da me pozivaju novinari iz čitave Evrope da pitaju kako se osećam sada kada je potvrđeno da sam bio u pravu. „Osećam se veoma loše“, odgovarao sam. „Ali“, insistirao je jedan od njih, „zar nije bolje ikad nego nikad?“
U ovom slučaju, ne, jer Evropa je već zakasnila. Razlog nisu samo ona 3 triliona evra koje je propustila da investira u zelene tehnologije od 2019, zbog čega sada zaostaje za Kinom i Sjedinjenim Državama. Najkraće rečeno, prilika da se 5 odsto dohotka Evrope investira u zelene projekte, makar u ovoj okasneloj fazi, već je propuštena. Nestala je, nema je više. Dok se Evropa predomišljala, inflatorni trendovi su zamenjeni deflatornim, i tako se prostor mogućnosti, koji je do 2020. bio otvoren, konačno zatvorio. Dopustite da objasnim.
U predlogu iz 2019. pozvao sam Savet EU da odobri Evropskoj investicionoj banci da izdaje sopstvene obveznice na period od 30 godina, u vrednosti od oko pola triliona evra godišnje, za potrebe finansiranja zelenih investicija širom Evrope. ECB je u to vreme već kupovala obveznice da bi suzbila deflaciju koja je pustošila Nemačku (na primer, obaranjem kamatnih stopa štediša na nulu ili ispod nule).
Sve što je ECB trebalo da učini bilo je da objavi da će početi da kupuje nove obveznice EIB (umesto nemačkih državnih obveznica). To bi osiguralo povoljne zajmove u vrednosti od 5 odsto ukupnog dohotka Evrope za potrebna ulaganja, bez opterećivanja budžeta država članica ili EU. Danas bi produktivnost već bila znatno veća, nemačka industrija ne bi bila u sadašnjem jadnom stanju, a rast ekonomske aktivnosti bi doneo talas poreskih priliva i uvećao dohodak.
Danas je za to prekasno. Posle godina zanemarljivih investicija, strana ponude u današnjoj Evropi je u padu. Zato je inflacija podstaknuta pandemijom prinudila ECB da proda obveznice – a prilika za velike emisije EIB obveznica uz garancije ECB je propuštena.
Evropska komisija ne može izdati sopstvene obveznice u vrednosti 5 odsto evropskog dohotka, kao što je učinila da bi finansirala NextGenerationEU, jer u obveznice Komisije ne veruju ni investitori ni vlade samih država članica. Prvi znaju da Komisija ne može sama uvećati sopstvena sredstva niti primorati države članice da uvećaju doprinose za EU budžet, dok bi drugi takav potez protumačili kao najavu pritiska na države članice da povećaju doprinose budžetu.
Jedina alternativa koja bi omogućila finansiranje neophodnog investicionog programa bila bi puna federacija s demokratski izabranom federalnom vladom i federalnim budžetom, najmanje 30 puta većim od sadašnjeg budžeta EU, uz sva ovlašćenja u pogledu zaduživanja i oporezivanja. Nažalost, nekompetentno upravljanje krizom evra i pandemijom imalo je za posledicu upravo to da je ovo rešenje odgurnuto u sferu političke fantastike.
Ukratko, Draghi će dobiti pohvale, ali njegove preporuke se neće primeniti. U znak dobre volje, Komisija će preusmeriti deo nepotrošenih sredstava iz fonda za oporavak. Ali to će zapravo samo još dublje zakopati njegov glavni zahtev. Zar Draghi to ne zna?
Verujem da zna. Njegov izveštaj i zvuči kao labudova pesma i pokušaj poricanja lične krivice za pretvaranje Evrope u muzej mrtvih industrija i sjajnih izveštaja koje svi hvale pre nego što ih odlože u kantu za đubre.
Preveo: Đorđe Tomić
Project Syndicate/ Pescanik.net
