Majka bi znala šta i kako. Otvorila bi knjigu. Na onom mjestu gdje je sto puta pročitan članak iz novina. ‘Oštro pero Nakiba Abdagića’. Mog tate, njenog sina. Tim člankom bilježila je pročitane stranice. I sad bi, dakle, otvorila knjigu pa bi nam iz nje nešto pročitala.
Moja majka Derviša, k’o Nada Đurevska. Nije znala engleski. Pa bi ko biva ljuto govorila Uh, uh, ovaj Michael… Nešto bi mu i lanula. Onako, slatko i bezazleno. K’o majka. Nije znala ni arapski. Samo je bez razmišljanja u njega uranjala. Dugo sam se u životu pitala kako je s Bogom koji ti je najvažniji pričati na jeziku koji ne razumiješ. A sad mi od te njene romanse nema ništa logičnije. Ništa jasnije. Ništa magičnije. Na sebi bi imala tanku bluzu i dimije. Takozvani kat. Posut sitnim cvijećem. Na glavi bi joj nazad bila svezana jamenija. Iznad čela bi virio koji pramen crne kose. Gledala bi me velikom očima. Uvijek s osmijehom. Uvijek s osmijehom djeteta. Ako bi napravila dužu pauzu zagledana kroz pendžer male kuće u Studenoj česmi ja bih je nagovorila: Majka, hajde ti nama onu našu. Ona bi onda skinula naočale s debelim crnim okvirima i kazala bi pjesmu o ptici u kavezu. A ja bih i sad kao i tad znala da to nije pjesma o ptici.
Na tren bi mi se skupilo u grlu, samo što ne bih zaplakala. Pa bih se i ja okrenula prozoru. I kroz njega s njom gledala jel’ procvjetala fuksija. Virile bismo imal’ na ogradi Fahire i Ševale. Smišljale šta će nam za večeru. Uljevak, majka. Zaškripala bi sećija svaki put kad se pomjerimo. Ne bi radio radio, a ni tv. Čulo bi se samo naše ujednačeno disanje. I njeno namještanje. I ona i ja bismo na nogama nosile šarene terluke. Noge bismo gurale pod sebe. Onda bi majka uzela naočale i spustila pogled na onu drugu knjigu. Učila bi gotovo u sebi. Ja bih se naslonila i zatvorila oči. U ustima bi mi se promijenio ukus. Kao da me napitala ružinim slatkom. U grudima bi mi se nešto otvorilo. Nešto onostrano. Trajalo bi i trajalo…
Onda bih joj rekla da me malo boli želudac. Uzela bi moju ruku u svoje pa bi pritiskala ispod palca. Pritiskala i vukla. Ne bi me mazila. Spuštala bi želudac niz ruku, a to boli. Ali, ja bih svejedno uživala. Kad bi konačno smekšala zadebljanje na dlanu, maramicom iz njedara bi mi čvrsto zavezala ruku iznad dlana.
Ustala bi sa sećije i spustila me na svoj jastuk. I dok bih tako savijena sa svezanom rukom u krilu ležala u njenom mirisu, ona bi na šporetu na drva već kuhala vodu u lončiću. Iz špajza bi donijela trave. Zamedila bi mi čaj čiji je dah na dimnjak izlazio i milovao cijelu mahalu. A ja bih glasno srkala. I ništa me više ne bi boljelo. Ali bih se i dalje pravila da sam slaba i da ne mogu nigdje i ništa. Nego eto tako ležati, zalijepljena za nju kao priljepak.
