Foto: Predrag Trokicić
„Problem kod zamišljenog razgovora s protivnicima u tome je što će oni reći ono što želimo da kažu“, piše Radčenko. Ne pomišljamo šta bi bilo da druga strana ne prihvati naše rezonovanje.
Slutim da se aktuelni pristup Zapada Moskvi oslanja na „razgovor s ogledalom“. Slušamo samo da bismo čuli ono što želimo da čujemo, odnosno da Putin želi da pregovara o prekidu sukoba u Ukrajini. Ali da li je to tako?
Kao mnogi analitičari i većina Evropljana, verujem da će se rat završiti sporazumnim rešenjem. Kijev će biti primoran na razmenu teritorije za stvarne garancije bezbednosti. Međutim, čak i ako su pregovori neizbežni, nisam uveren da smo tako blizu kraja kao što se mnogi drugi nadaju.
Postoje najmanje četiri faktora koji situaciju čine nepredvidivom.
Prvo, kada je u pitanju ishod rata, Rusija i Ukrajina su u izrazito različitim situacijama.
Trenutno je Kremlj uveren da Rusija pobeđuje na bojnom polju. Veruje da ima znatan manevarski prostor kada je u pitanju završetak rata (čak i kako završiti rat).
Nasuprot tome, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je u neizvesnoj situaciji. Vojni neuspesi Ukrajine oslabili su mu političku podršku. Ukrajinci žele da se rat završi što je pre moguće, ali još uvek nisu spremni da predaju zemlju u zamenu za mir. To znači da je Zelenski primoran da govori o pobedi čak i dok traži kompromis.
Drugo, mnogi od onih koji blebeću o pregovorima misle da znaju šta ruski predsednik Vladimir Putin želi i od čega je spreman da odustane.
Tokom nedavne posete Zelenskog Sjedinjenim Državama, bivši predsednik Donald Tramp je izjavio da „imamo veoma dobre odnose [sa Zelenskim], a ja takođe imam veoma dobre odnose, kao što znate, sa predsednikom Putinom, i mislim da ako pobedimo… mi ćemo to [konflikt] vrlo brzo rešiti“.
Uz uobičajeno razmetanje, Tramp misli na svoje ranije pregovore s Putinom i uveren je da bi znao kako se to radi. Problem je u tome što nijedan zapadni lider nema jasno razumevanje Putinovih trenutnih motiva. Predratni Putin i današnji Putin se razlikuju kao Staljin iz 1940. i Staljin iz 1944. godine.
Treće, ciljevi Rusije su se vremenom promenili. Putinova izvorna „specijalna operacija“ bila je laserski fokusirana. Njegov primarni cilj je bio da razbije čini kojima je Zapad omađijao ukrajinsko društvo. Polazna pretpostavka je bila da su Ukrajinci „začarani Rusi“ kojima je potreban kratak rat da se probude.
Ali buđenje nije uspelo. Do septembra 2022. specijalna operacija je propala. Od tada gledamo proksi rat protiv NATO koji se vodi na ukrajinskoj teritoriji. Tako Putin i većina Rusa vide stvari. Zato Putin neće tolerisati nijednog američkog predsednika, čak ni svog starog drugara Trampa, u ulozi herojskog mirotvorca. Mir mora biti ruska pobeda. Razbijanje NATO-a jedan je od ratnih ciljeva Moskve.
Četvrta poteškoća jeste to što ni SAD ni EU nemaju dugoročnu strategiju za Rusiju. Ukrajina je bila suštinski deo ruske politike Zapada posle Hladnog rata. Ta politika je imala dve strane. U svojoj transformativnoj verziji, demokratizacija Ukrajine se posmatrala kao instrument za demokratizaciju same Rusije.
Ali postojala je još jedna verzija, više fokusirana na stabilnost, u kojoj je vladala zasebna logika: ne izazivaj medveda. Ova dvostruka politika doprinela je izbijanju rata u Ukrajini.
Za skoro hiljadu dana od početka rata, Zapad nije bio voljan da dozvoli Ukrajincima da gađaju mete unutar same Rusije, dok to „kompenzuje“ dajući Ukrajini ovlašćenje da definiše kako Zapad govori o Rusiji. Zapad je svoju politiku prema Rusiji autsorsovao Ukrajini. Ako Putin veruje da je Rusija u ratu sa Zapadom, takav autsorsing je kontraproduktivan.
Američki i evropski lideri treba da preuzmu inicijativu u odnosima sa Rusijom. Bilo kakvi smisleni pregovori neće se odnositi samo na Ukrajinu, već i na budućnost evropskog poretka. Kako kaže stara ruska poslovica: „Kad se uhvatiš u kolo s medvedom, ne odlučuješ ti kad je igri kraj.“
Prevela: Milica Jovanović
