Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Bilo kako bilo, ne možete da izvučete traumatičnu ljubavnu priču Hitklifa i Ketrin iz njenog složenog konteksta a da ne nanesete veliku štetu romanu Emili Bronte. U njemu se, naime, govori o mnogim stvarima, a ne samo o ljubavi: govori se, na izrazito materijalistički način, o sukobima između prirode i kulture, radništva i plemstva, moći i pobune, o borbama za svojinu i nasledstvo, o odnosima između engleske zemljoposedničke klase i sitnih farmera ili seljaštva i o mnogo čemu drugom.
Kako se sve to prenosi na filmsko platno? Nikako. Možete ispričati priču pod naslovom „Kejti i Hitklif“, ali to nije ono što je Emili Bronte napisala. Naša civilizacija je opsednuta seksom, a seljaci i zemljoposednici su joj dosadni. Pozadina Bronteovih je svet siromaštva, političkog ugnjetavanja i tinjajuće društvene pobune, poznate kao Gladne četrdesete. Sestre su svakako videle mnogo teške bede na sopstvenom pragu i živo su osećale uzburkano vreme u kom su živele. One su bile pronicljive, trezvene žene iz jorkširske niže srednje klase, a ne tri čudakinje izgubljene u erotskim fantazijama usred močvarnih isparenja.
Orkanski visovi nisu ono što bi se moglo nazvati ljubavni roman, pre su njegova sušta suprotnost. Odnos između dvoje ljubavnika, ako uopšte možemo tako da ih nazovemo, surovo je bezličan. U njemu ima nečeg nemilosrdnog, elementarnog, čak surovog, nečeg što leži mnogo dublje od osećanja. Više nismo u svetu Džejn Osten, koja nadasve drži do manira. Hitklif nije Hju Grant, već nemilosrdni eksploatator. Iza njegove grube spoljašnjosti kuca srce od kamena. On je uspeo da zavede neke čitaoce i čitateljke zato što svi vole razbojnike. U njegovom odnosu s Ketrin nemoguće je rasplesti sile koje Frojd naziva eros i tanatos, seksualnost i poriv za samouništenjem. Kao i Džejn Ejr, najpoznatije delo Emiline sestre Šarlote, roman je prožet sadomazohizmom. Ako je to ljubav, u njoj nema ničeg prijatnog.
Taj odnos čak ne možemo smatrati ni seksualnim. On pre izgleda kao borba na život i smrt – apsolutna, bezdušna, neljudska potreba dva ljudska bića jednog za drugim, sa snažnom primesom nasilništva, koja nema gotovo nikakve veze s nežnošću i naklonošću, i možda se neće smiriti ni u grobu. Ovde imamo gotovo jedinstven slučaj viktorijanskog romana koji se ne završava prijatnom, optimističkom notom i magičnim rešenjem za svako slomljeno srce: brakom.
To je važna prekretnica u evoluciji engleskog romana. Ako izuzmemo Klarisu, veliki roman Samjuela Ričardsona iz 18. veka, koji je malo ko pročitao jer je vrlo dugačak, teško da se ijedan roman pre Orkanskih visova završava tragičnim tonom. Čak i Orkanski visovi su u tom smislu dvosmisleni: nalaze li Ketrin i Hitklif spokojstvo s one strane groba ili ne? A onda, od romana Tomasa Hardija do dan-danas, tragičan (ili bar ne-komičan kraj) postaje norma. Postoji nekoliko razloga za taj seizmički književni pomak, između ostalog i činjenica da su viktorijanci (koji su živeli u neprestanom strahu od revolucije) uočili vezu između potištenosti i političkog nezadovoljstva. Umetnost je delom imala zadatak da kultiviše svoju publiku jer je manje verovatno da će kultivisana publika graditi barikade od kamenja za popločavanje ulica. Šarlota Bronte se povinuje tom zahtevu u romanu Džejn Ejr. Ona oslepljuje i unakažava Ročestera da bi ga kaznila za bigamiju i odvela, kao pokornog pokajnika, u brak u kom će Džejn izvesno voditi glavnu reč. Emili hrabro odbija tu konvencionalnu strategiju.
U Orkanskim visovima nam se možda diskretno sugeriše razlog za neobično aseksualnu prirodu odnosa između protagonista. Hitklifa je jedne večeri doveo Kejtin otac i grubo ga nametnuo porodici, ali je dečak možda zaista bio „porodica“. Možda je bio Ernšouov nezakoniti sin. U tom slučaju, Ketrin je njegova polusestra i njihova veza je aseksualna zbog nesvesne zabrane incesta.
Inače ne bi bilo sasvim razumljivo zašto jedan neotesani seljak, koji očigledno nije sklon spontanim dobročiniteljskim postupcima, uvodi u sopstvenu kuću tako neprivlačno mlado stvorenje. Nažalost, nikad nećemo znati da li je ta pretpostavka tačna. U svakom slučaju, intenzivno jedinstvo koje osećaju Ketrin i Hitklif i o kom je teško govoriti kao o vezi pošto veza podrazumeva drugost drugog, funkcioniše čak i bez pretpostavke o incestuoznosti.
Teško je odgonetnuti Hitklifovo etničko poreklo – zato je s negodovanjem dočekana vest da je Fenel dala tu ulogu belom glumcu. O Hitklifu drugi likovi romana kažu da je Ciganin, istočnoazijski ili indijski mornar, kreolac ili španski brodolomnik; nije sasvim jasno koliko je njegova koža tamna, koliko to ima veze s njegovom pigmentacijom, a koliko s činjenicom da mu je potrebno kupanje. Njegovo poreklo je namerno zamagljeno da bi se istakao njegov status tuđinca u gusto tkanoj patrijarhalnoj zajednici Visova. Nije važno koja je to vrsta tuđinca. Od toga da li potiče iz Bornmuta ili s Bornea važnija je činjenica da su ljudi prema njemu surovo postupali i tako ga pretvorili u čudovište koje nastoji da se osveti svojim mučiteljima. Kao što kaže Odn: „Onaj kom je učinjeno zlo / Čini zlo zauzvrat.“
U priči, ipak, postoje izvesni zakopani tragovi o Hitklifovom stvarnom identitetu. Moglo bi se uverljivo dokazivati da je on Irac, a to bi mogla biti i Emerald Fenel sudeći po njenom imenu; a u glavi viktorijanske srednje klase nije bilo jasno da li su Irci crni ili beli, kao ni da li su narandžasti ili zeleni. Oni su, naravno, formalno „beli“ – šta god to značilo – ali u to vreme dosledno su prikazivani (na primer u karikaturama Puncha) kao tamni, opasni, hronično buntovni. Opažani su, da tako kažem, kao duhovno crni, kao crnci britanskih ostrva.
Zašto je moguće da Hitklif potiče s drugog ostrva Džona Bula? Orkanski visovi su pisani u vreme kad je u Irskoj počinjala velika glad koja je ubila milion stanovnika, a još jedan milion oterala u izgnanstvo. Kao što pokazuju Džon Lenon i Pol Makartni, mnogi pripadnici te grupe završili su u Liverpulu, gradu u koji je zlosrećni alkoholičar Branvel Bronte otputovao 1845. i možda ispričao sestrama šta je tamo video. Nekoliko meseci kasnije Emili je počela da piše svoj roman. Do 1847, 300.000 očajnih siromašnih irskih imigranata iskrcalo se u liverpulskoj luci. Slike izgladnelih strašila u ritama, s kosom koja liči na životinjsku dlaku, redovno su se pojavljivale u engleskoj štampi. Ernšou je pokupio s liverpulske ulice „prljavog, odrpanog, crnokosog dečaka“ koji je govorio „nesuvislim jezikom“. Mnoga deca koja su dospela u Liverpul govorila su galski. Suša i glad zadali su tom jeziku smrtni udarac jer su njim pretežno govorili siromašni, a uglavnom su oni umirali ili emigrirali. Galski zapravo nije izumro, ali se nikad nije sasvim oporavio. Većina Iraca govori ga onako kako većina obrazovanih Engleza govori francuski, to jest vrlo loše.
Imajte u vidu i činjenicu da je ime „Brontë“ prvobitno glasilo „Brunty“, što je irsko ime kao i većina onih koja se završavaju slovom „y“ (aigh na irskom). Otac sestara Bronte, klerikalni desničar, pofrancuzio je svoje ime u želji da poveća svoj ugled u Engleskoj. Svet Bronteovih u Irskoj nisu jorkširske pustare oko Havorta, već Okrug Daun, iz kog je došao Patrik. Kad se Branvel, stereotipni Irac natopljen džinom, zamerio meštanima, oni su spalili njegov improvizovani lik s haringom u jednoj i krompirom u drugoj ruci. Branvel je bio lojalan pristalica irskog političara Danijela OʼKonora, vođe najvećeg reformskog pokreta u Evropi 19. veka.
Ako pretpostavimo da je Hitklif Irac, možda je u redu da ga igra beli glumac. Ali zašto uopšte razmišljamo o tome? Zašto se držimo tako naivnog shvatanja dramskog predstavljanja? Besmisleno je smatrati da glumac mora posedovati sve crte lika čije mu je tumačenje povereno. Margo Robi, koja će igrati Ketrin, tačno predstavlja taj lik utoliko što je žena, ali ona je znatno starija od Ketrin u knjizi, a možda ima i drukčiji nos. Niko ne zamišlja da je umetnost glume predstavljačka na taj način. Ako se glumac saplete i padne, da li je to slučajan događaj ili nešto što od njega zahteva scenario?
Prema tom shvatanju, crni glumac ili glumica mogu tumačiti beli lik zato što njegova ili njena etnička pripadnost ne mora biti reprezentativna nimalo više od njihove visine ili težine. A beli glumci mogu igrati crnce zato što mi, publika, privremeno stavljamo u zagrade njihov etnicitet i ne shvatamo ga kao reprezentativan. U stvarnosti, međutim, beli glumci prisvajaju većinu važnih uloga.
Ali, naravno, etnička pripadnost je suviše važna da bi se mogla staviti u zagrade. Glumci koji pripadaju etničkim manjinama dugo su izvlačili deblji kraj. Zato bi trebalo da težimo situaciji u kojoj pripadnici etničke manjine mogu da igraju bele pojedince, u kojoj publika privremeno ostavlja po strani boju njihove kože a da se to ne doživljava kao omalovažavanje. Važno je i da publika ne misli da joj se na taj način saopštava da su Julije Cezar ili Elizabeta Prva zapravo bili crni. To takođe znači da beli glumci mogu da igraju crne ili smeđe pojedince, a da publika u tome ne vidi imperijalne konotacije.
Da bi se to dogodilo potrebno je da se promeni ne samo pozorišna ili filmska sredina već i šire društvo. Dok ekstremna desnica nastavlja svoj uspon u zapadnom svetu, nema znakova da je takva promena na pomolu.
Prevela: Slavica Miletić
