Foto: Vedran Bukarica
Razočarenje rađa obeshrabrenost, a obeshrabrena javnost može biti apatična. Zato se bezmalo svaki engleski roman pre Tomasa Hardija završava optimističnim tonom čak i kad to nije u skladu sa slikom sveta koju nam je pokazao. Umetnost mora da obodri, kao i da zabavi. Mora da ojača duh, kao i da nahrani radoznalost za bližnje; da pokaže stvari kakve jesu, ali i kakve bi mogle biti u nekom pravednijem i saosećajnijem paralelnom svetu. Beletristika nadoknađuje nedostatke stvarnosti.
Važno je, ipak, da optimizam ne bude preteran, delom zato što ljudi brzo prozru šuplja obećanja i lažne superlative, a delom zato što naši vladari mogu biti idealisti i raspredati o novom Zlatnom dobu mira i blagostanja, dok je stanovništvo spontano materijalistički nastrojeno, više zainteresovano za cenu jaja nego za ostvarenje utopije. Bankari i direktori kompanija su takođe materijalisti mada su svesni da se goli lični interes koji pokreće njihovo delovanje ponekad mora prikriti izlivom pobožnosti i patriotske retorike. Vladajuće klase ne veruju uvek u sopstvenu ideologiju. Zato je zaludno govoriti vlasti istinu jer ona obično zna istinu. Vlast razume da se povremeno mora pozvati na Boga, veličinu nacije i duh nesebičnosti, ali ne dopušta da išta od toga poremeti svakodnevno podmetanje noge konkurenciji. Kao što je jedan duhovit čovek primetio, kad religija počne da ti se meša u svakodnevni život, vreme je da od nje odustaneš.
Trampova inauguracija – orgija kolektivnog samočestitanja i lažne religioznosti – dobro je to pokazala. Njen glavni junak izigravao je Mesiju, poslatog od Boga da spase naciju, kao da prvi pokušaj Svemogućeg da obavi taj zadatak preko bliskog člana porodice nije baš uspeo. Kad se osvrnemo po svetu, moramo se s tim složiti. Tramp je bio i u performativnom fazonu, što možda iziskuje objašnjenje. Obećavanje, proklinjanje, blagosiljanje, domaćinsko dočekivanje, davanje uputstava, praštanje, zabranjivanje: to su primeri jezika kao delovanja, kao činjenja nečeg govorenjem nečega, dakle kao ne opisivanja sveta, već kao stvaranja novog stanja stvari pomoću reči.
U tom duhu je Tramp objavio da posle njegove pobede na izborima postoje samo dva roda u Sjedinjenim Državama. Kao da su svi drugi rodovi isparili čim su izgovorene te reči, što znači da je performativni jezik jedna vrsta magije. Možete da menjate svet pokretom usana. Možete čak da uvodite nova geografska imena, kao što su Planina Mekinli ili Američki zaliv. To isto važi za Trampovu izjavu da „upravo sada počinje američko Zlatno doba“, koja je više zapažanje poput „Kakva lepa biblioteka!“ nego što je stvaralački čin poput „Proglašavam ovu biblioteku otvorenom“. Idealizam u smislu pozitivne vizije sveta počinje da se spaja s idealizmom u više filozofskom smislu, gde ta reč označava moć duha da stvara stvarnost po sopstvenom obličju. Ako vam istina ne odgovara, možete je zameniti tako što ćete svojim zakonima proizvesti alternativnu istinu.
To je prihvatljivije ako živite u svetu koji se neprestano menja. Promena i fluidnost su obeležje postmoderne kulture, što znači da nijedan iskaz o stvarnosti ne može biti definitivan. Sve zavisi od toga ko ga izgovara, iz kog razloga, na kom mestu i u kom vremenu. Ne postoji jedna jedina istina ni o čemu. U svakom datom trenutku, svet postoji u celom spektru različitih načina, što znači da će bezmalo svaki njegov opis biti istinit s ovog ili onog stanovišta. Reći istinu o načinu na koji stvari postoje znači priznati da one ne postoje ni na koji poseban način. Iz toga je proizašla civilizacija post-istine, u kojoj je Tramp nedužan čovek, žrtva nepravde. Pošto se ne može objektivno zaključiti da li je istinito njegovo mišljenje ili uverenje da je on prevarant i lažov, um postaje besmislen i ta dva mišljenja moraju međusobno da ratuju, pa koje pobedi. Post-istina vodi u nasilje.
Mentalna moć koja menja svet tradicionalno je poznata kao volja, a u američkoj kulturi volja je beskonačna. Madona je svoje ozdravljenje od ozbiljne bolesti pripisala tome što nije „verovala u ograničenja“. Mogla bi se gadno razočarati u narednih 20 ili 30 godina. Volji se isprečava telo sa svim svojim nedostacima i prinudama. Jedina prava sloboda bila bi da se dematerijalizujemo i u potpunosti izbegnemo telo. U korenu puritanske mržnje prema telu je pre svega to, a manje stid od seksualnosti. Biti telo znači biti konačan, a biti konačan znači biti uronjen u stalni sukob sa istinskim Ja, koji je beskrajna Božja moć u nama. Kad bismo se potpuno odrekli tela, međutim, bili bismo ništa, pa je apsolutna sloboda čista negativnost. Delovati znači oblikovati svet prema svojim željama, ali to takođe znači biti konačan, a konačnost je skandal za beskonačnost, koja je život Boga u njegovim stvorenjima.
Zbog toga je američka utopija nemoguća. Nacija je osuđena da bude podeljena – ne samo na Džordža Klunija i krajnje desničarsku organizaciju Proud Boys, već i na telo i duh, to jest na svoja stvarna postignuća i večito nezadovoljenu žudnju za koju će ta postignuća uvek biti manjkava. Uvek ostaje još divljine koju treba ukrotiti, još teritorija koje treba kolonizovati, još pokušaja da se Zvezde i pruge pobodu na Alfu Kentauri, kao i na Mars. Sve što su nečiji ideali uspeli da urade samo pokazuje koliko stvarnost zaostaje za njima. Takvo stanje stvari možete nazvati stalnim napretkom ili hroničnom nesrećom. Žan-Žak Ruso je mislio da mu pristaju oba imena. Jedina budućnost s kojom to stanje ne može da se nosi je ona s kojom se svi moramo suočiti: smrt.
Zahvaljujući svojoj drukčijoj istoriji, Britanci nisu ni blizu takvi idealisti kao Amerikanci. Oni ne bi aplaudirali premijeru koji kaže da mu je Bog spasao život zato da bi on mogao da spase svoju zemlju, već bi ga ismejali. Dugo nasleđe empirizma dovelo je do toga da današnji Britanci, uprkos imperijalnim fantazijama svojih predaka i šovinizmu krajnje desnice, veruju u ono što mogu da dodirnu i okuse. U nekom smislu, s prošlošću treba raskinuti, a u nekom se na nju treba ugledati. Zahvalnost Bogu zato što se posebno zauzeo za našu naciju uglavnom je ograničena na poslednji u seriji koncerata po imenu Proms. Pesimizam, a ne poletno preduzetništvo, postavlja kulturni ton. Aleksi de Tokvil primećuje u Demokratiji u Americi da Amerikanci ne vole negativne komentare o meteorološkim prilikama, koji su u Britaniji manje-više kompulzivni.
U svakom slučaju, optimizam i pesimizam su uglavnom naprosto stvar temperamenta, bez mnogo moralne supstance. Nije neka zasluga osmehivati se u nevolji ako je za tebe to prirodno kao kijanje. Po tome se optimizam razlikuje od nade. Trampova vizija Sjedinjenih Država kao jake i bogate zemlje koja se uzdiže nad svim drugim nacijama može zvučati kao nada, ali je zapravo hvalisanje malog deteta. Kad govori o Americi, on dobrim delom zapravo govori o sebi. Izvorna nada mora biti zasnovana na realizmu, a ne na maštarijama. Krhka, nesigurna nada koja se ponekad pojavljuje kao poslednji ton tragične drame, vredna je zato što je skupo plaćena. Optimizam je naprotiv, uglavnom jeftino kupljena nada. Na kraju jedina pozitivna vizija koja ima smisla jeste ona koja se suočila s najgorim, a ipak potvrđuje život. Donald Tramp odaje utisak čoveka koji se nikad nije suočio ni sa čim gorim nego što je to nedovoljno sočan čizburger.
Performativne izjave ne deluju u oblasti kulture. Možeš da pomiluješ osuđenog jednim potezom pera, ali većina promena u kulturi kreće se više kao glečer nego kao planinski potok. Kultura u smislu svakodnevnih običaja i privrženosti ima svoje korene u celoj složenoj istoriji. Ona bi se mogla nazvati izrazom kolektivnog nesvesnog i opire se uvođenju ili poništavanju. To je građa od koje se prave identiteti, što znači da je ne možemo promeniti tako lako kao cipele, pa čak ni kao akcenat. Proglašavanje nekih rodova za nepostojeće liči na pokušaj da voljnim naporom promenimo boju kose. Narcis insistira na tome da svet mora popustiti pod njegovim dodirom i mahnita kad se svet opire njegovim željama. On bi radije uništio materijalnu stvarnost nego što bi joj dopustio da se umeša u njegove planove. A ne zaboravimo da je Trampov prst nad nuklearnim dugmetom.
