Foto: AFP/Getty Images
„Ali šta je vaša alternativa?“ To je važno pitanje u političkim debatama kada se osporava određena politika ili postupak. Takođe može biti način da se skrene pažnja sa moralne i praktične neodrživosti plana koji se kritikuje.
To je slučaj u vezi sa dve teme koje su dominirale vestima protekle nedelje – vladinog plana deportacije migranata u Ruandu i izraelskog vojnog napada na Gazu. U oba slučaja, zaista je važno diskutovati o alternativama. Međutim, i pre diskusije, postoje ubedljivi razlozi da se izvorna politika odbaci, bez obzira na moguće alternative.
Odluka Vrhovnog suda da je politika deportacije nezakonita, poremetilo je vladinu politiku „zaustavljanja čamaca“. Nakon presude, Riši Sunak je najavio da će uvesti novi zakon kojim će Ruandu proglasiti sigurnom zemljom – zakon za odbacivanje činjenica, kako je podrugljivo primetio bivši sudija Vrhovnog suda Džonatan Sampšon, koji inače nije liberal.
Pristalice plana za Ruandu, suočeni s kritikama, uglavnom se brane pitanjem: „Ali šta je vaša alternativa?“ Alternative postoje. Bez obzira na to, insistirati na tome da prvo treba obezbediti alternativu pre nego što se odbije pomisao da svakog ko stigne bez odgovarajućih dokumenata treba prisilno deportovati u zemlju u kojoj niko od njih nikada nije bio, niti želi da ode, i to bez ikakvog razmatranja njihovih zahteva za azil – što su ideje koje su ne tako davno bile ograničene samo na krajnje desničarsku marginu – predstavlja obesmišljavanje moralnih granica.
Čak i da je plan za Ruandu moralno prikladan, i dalje bi bio praktično beskoristan. Njegove pristalice tvrde da porast ilegalne migracije podriva kapacitet Britanije da brani svoje granice. Pravi problem nije nekontrolisana imigracija, već sklerotični sistem azila i zatvaranje legalnih puteva za tražioce azila, što mnoge od njih vodi ka opasnom prelasku Lamanša.
Tokom protekle decenije, zaostatak u obradi zahteva za azil rastao je oko 15 puta brže od broja onih koji traže azil. Plan za Ruandu bi rešio samo mali deo tog zaostatka. Zato, kao što sam ranije sugerisao, takvi planovi predstavljaju performativnu politiku, koja ne služi rešavanju problema, već prikazivanju političara kako nešto rade.
Odbacivanje plana za Ruandu ne zavisi od postojanja alternative, već od moralne niskosti i besmislenosti tog plana kao praktičnog alata. Mnogi aktivisti su, ipak, dali realistične alternative, za koje je polazna osnova stvaranje bezbednih pravnih načina za tražioce azila, uz proces podnošenja zahteva koji ih ne ostavlja godinama u limbu. Na pitanje: „Ali šta je vaša alternativa?“ ne treba da odgovaraju protivnici plana za Ruandu, već protivnici bezbednih ruta i sistema sa odgovarajućim resursima.
Na sličan način se javljaju moralna i praktična pitanja u središtu debate o izraelskom napadu na Gazu, kao odgovor na teroristički napad Hamasa 7. oktobra. Razaranja u Gazi izazivaju sve glasnije pozive na prekid vatre. Pristalice vojne kampanje tvrde da takvi pozivi uskraćuju Izraelu pravo da se brani, ohrabruju Hamas i ignorišu tešku situaciju talaca otetih tog dana.
Pa ipak, među najžešćim protivnicima rata u Gazi i pristalicama primirja nalaze se prijatelji i rođaci ubijenih ili otetih. Ziv Štal, koji je preživeo Hamasov pokolj u Kfar Azi, primećuje da „neselektivno bombardovanje Gaze i ubijanje civila koji nisu umešani u ove užasne zločine nisu rešenje“. U govoru na sahrani svog brata Hajima, koji je ubijen u kibucu Holit, Noj Kacman je pozvala Izrael „da ne koristi našu smrt i naš bol da donese smrt i bol drugim ljudima i porodicama“.
Gorka je ironija to što su mnogi od onih koje je Hamas ubio ili oteo bili među najposvećenijim aktivistima za palestinska prava i slobode. Oni koji nastavljaju sa svojim radom, insistiraju da Hamasovo divljaštvo ne sme da postane razlog za kolektivno kažnjavanje naroda Gaze.
Kazna je, međutim, ono što mnogi u središtu izraelskog establišmenta sada žele da nametnu. „Želeli ste pakao, dobićete pakao“, poručio je stanovnicima Gaze general-major Gasan Alijan, koordinator vladinih aktivnosti na terenu. Ili, kako je to rekao Giora Alend, bivši strateg IDF-a i raniji šef izraelskog Saveta za nacionalnu bezbednost: „Izrael treba da stvori humanitarnu krizu u Gazi, koja će primorati desetine hiljada ili čak stotine hiljada da potraže utočište u Egiptu ili u Zalivu… Gaza će postati mesto gde nijedno ljudsko biće ne može da postoji.“ Ako ne mislimo da je u ime „prava Izraela da se brani“ sve dozvoljeno, onda negde moramo postaviti granicu.
Važno je da se debata o prekidu vatre bavi tim pitanjem i da insistira na tome da je Izrael u devastaciji Gaze i nametanju kolektivne kazne prešao granicu.
Kao i kod plana za Ruandu, osim moralnog postavlja se i praktično pitanje: u kojoj meri sveobuhvatni napad Izraela može da ostvari ciljeve spasavanja talaca i eliminisanja Hamasa kao organizacije?
Do sada, razaranje severne Gaze nije pomoglo da se postigne ni jedno ni drugo. Malo je razloga da se zamišlja da će razaranje južne Gaze učiniti ciljeve lakše ostvarivim. Čak i ako bi Izrael uspeo da eliminiše i poslednjeg člana Hamasa, devastacija Gaze će verovatno stvoriti novu generaciju palestinskog otpora i, s obzirom na nedostatak bilo kakvih političkih alternativa, mogao bi mnoge gurnuti ka organizacijama koje su čak ekstremnije od Hamasa.
„Ali šta je vaša alternativa?“ Neposredni zahtev mora biti da Hamas oslobodi sve taoce i da Izrael prestane sa bombardovanjem. Privesti pravdi počinioce napada od 7. oktobra možda će biti lakše u uslovima relativnog mira nego u sveopštem ratu.
Izvan toga leži realnost da nema vojnog rešenja za sukob – sami napadi tog dana direktno su razvejali iluzije o bezbednosti. Polazna tačka za bilo kakvo političko rešenje jeste priznanje da je Izrael/Palestina zajednička zemlja za sedam miliona Jevreja i sedam miliona Palestinaca, kao i potrebe za jednakim pravima, bilo u okviru jedne ili dve države.
„Održati ljudskost svih – to je trenutni zadatak“, napisao je jevrejski pisac i aktivista Džošua Lajfer, citirajući prijatelja iz Jerusalima. Možda zvuči utopijski, ali – šta je vaša alternativa?
Prevela Milica Jovanović
