Borbeni duh banalnosti

Posle razgovora u Palati Srbije predsednik Republike Boris Tadić pozvao je predsednike najnerazvijenijih opština i gradova, koji su došli da zatraže pomoć, da ne podlegnu beznađu, jer je to, kako je rekao, vrsta subverzije. Ti ljudi našli su se na čelu umirućih opština, a da ne znaju kako da im udahnu život. Jedan poznavalac prilika u lokalnim sredinama izjavio je da tamošnja rukovodstva ne umeju da napišu projekat, ne govore engleski… Njihov hendikep je što dolaze iz siromašnih gradova i opština i što nisu obrazovani. Otuda i njihova nesigurnost koja se skoro mogla opipati na televizijskom ekranu. Nisu, međutim, oni jedini koji su nesigurni, niti je nesigurnost simptom koji karakteriše samo siromašne i nerazvijene. Najveći broj građana živi u nesigurnosti strahujući da će ostati bez posla ili da ga neće naći, da neće moći da se leči, da plati školovanje dece. Građani ne kriju da su nesigurni, čak i po cenu da budu smatrani subverzivnim elementima. Oni nisu uvereni da je vlast sposobna da se izbori sa krizom, što je uoči prošlogodišnjih prvomajskih praznika obećao predsednik Tadić. »Spremni smo da obuzdamo krizu«, prenele su Večernje novosti. Od tadašnjeg samopouzdanja malo je toga ostalo i mi sada pred sobom imamo vlast koja okleva umesto da čini trezvene i odlučne korake da bi predupredila događaje od kojih neki poprimaju iracionalan tok. Svoju nesigurnost vlast prikriva arogancijom, zaboravnošću ili čak sopstvenom estradizacijom. Osim krize, na nesigurnost vlasti utiče i Evropska unija. To je paradoksalno, jer bi vlast koja želi da gradi evropsku budućnost upravo iz te činjenice trebalo da crpi samopouzdanje. Evropska pravila su drugačija od onih koja su u temelju današnje srpske vlasti, i kada se iz tog temelja sazdanog od nesređenog i delom korumpiranog pravosuđa, ekonomskog i partijskog monopola i korupcije izvlači kamen po kamen, vlast se oseća nesigurnom. Ipak, vlast se još nekako drži, ali će joj pre doći glave njen koalicioni sastav i mutni kompromisi, nego evropska pravila.

Ništa nije bolje ni na strani opozicije. Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića, u kojoj su se do juče zaklinjali u Šešelja i pratili ga na njegovim ratničkim pohodima, sada zagovara pristupanje Evropskoj uniji. Koliko je njihovo evropejstvo neiskreno, a antievropejstvo autentično vidi se ne samo po drvenoj retorici na osnovu koje se lako zaključuje da slabo razumeju Evropu, već na osnovu konkretnih postupaka i izjava. Setimo se njihovih reakcija na Paradu ponosa, pa naknadnih objašnjenja Tomislava Nikolića da li je prilikom pregovora o koaliciji sa Koštunicom rekao »Evropa ima alternativu« ili »Srbija nema alternativu«, pa zbunjenosti zbog izjave poslanika Božidara Delića da je on protiv hapšenja i izručenja Ratka Mladića Hagu, »što nije stav stranke«. Sada Nikolićeva SNS na ulici podgreva entuzijazam za promenu ustava i rekonstrukciju vlade, jer bi smanjenje broja poslanika i ministarstava olakšalo teret krize koja se sve teže podnosi. On svoju političku budućnost zasniva na usmeravanju eksplozivne smeše nesigurnosti i nepoverenja ne toliko protiv brojnosti poslanika u parlamentu koliko protiv vlasti koju oličavaju Demokratska stranka i predsednik Boris Tadić. Nikolićeva borba za bolji ustav svodi se na borbu za vlast, a kod građana podstiče odijum prema parlamentarizmu i ionako veliko nepoverenje u institucije.

Promenu Ustava neočekivano je pomenuo upravo Boris Tadić 30. aprila 2009. godine u Večernjim novostima. Tada se ograničio na smanjenje broja poslanika i regionalizaciju, što sada ponavlja deo opozicije i G 17 plus, stranka koja je istovremeno i u vlasti kao G 17 plus, i u opoziciji kao Ujedinjeni srpski regioni – URS. Od tadašnje napomene predsednika države prošlo je godinu i po dana, a još nema nagoveštaja u kojem pravcu bi se menjao Ustav, niti da li će biti javne rasprave. A kada je vlast nesigurna i kada okleva ideju preuzimaju drugi da bi je prilagodili svojim političkim potrebama. Studioznost i ozbiljnost koja se očekuje u pripremi jednog ustava zamenjena je vašarskom atmosferom u kojoj se licitiraju partikularni i kratkoročni interesi u čemu ne učestvuje samo opozicija nego i stranka na vlasti, G 17 plus, čija je anticipacija novog ustava dostigla groteskne razmere. Dok Tomislav Nikolić ima pristalice da napuni trg, Mlađan Dinkić, koji je predsednik G 17 plus, lider URS-a i ministar ekonomije i regionalnog razvoja mora da se zadovolji igrama sa vladinim kancelarijama, koje iz Beograda razmešta po regionima (»radi bržeg razvoja«) praveći od njih nekakve inkubatore u kojima će se ispiliti njegova nova stranka.
I Demokratska stranka misli na razvoj, ali na duge staze i objavljuje strategiju do 2020. godine. To možda ne bi bilo loše, pod uslovom da zna šta će biti sutra i šta je uopšte njena državna politika. Njena kolebljivost i nesigurni kriterijumi doveli su Srbiju na ivicu

skandala kada vlast nije umela da se odredi prema »preporuci« Kine da ignoriše dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu, i kada je neodlazak u Oslo obrazložen državnim interesom zemlje. Uobičajeno je da se državnim interesom zemlje smatra njen suverenitet, i on nije predmet kreditnih aranžmana. Suverena zemlja je i ona koja ima pravosuđe u koje građani veruju, što kod nas nije slučaj. Naša reforma pravosuđa toliko je neuspešna da je čak i Evropska unija morala da interveniše. O dometima te reforme verovatno bi mogli da svedoče građani, a mi smo se opredelili za slučaj novinarke televizije B 92, Brankice Stanković. Ona je ovih dana dobila još jednu nagradu, ovog puta nagradu OEBS-a za ličnost godine. Ova novinarka je trn u oku tajkunima, kriminalcima, delovima vlasti, a posebno »navijačima« jer je razotkrila da je reč o ekstremistima u sprezi s upravama sportskih klubova i crkvom. Primajući nagradu, rekla je za sebe da je neslobodna i

da je policija čuva već godinu dana. Niko od navijača koji su novinarki pretili smrću (»Otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija«, skandirali su na stadionu) nije procesuiran i to mnogo više govori o pravosuđu nego o navijačima. Neposredno pre dodele nagrade Brankici Stanković sudije Ustavnog suda odlučile su da taj sud nije nadležan da zabrani fašističke i druge desničarske i ekstremističke organizacije, jer nisu registrovane i nemaju adresu. Tako je povodom jedne nagrade i jedne sudske odluke u prvi plan izbilo ustavno načelo slobode, za koje se pokazuje da je nejasno, a to je nedopustivo i opasno.
Potreba za promenom ustava umnogome prevazilazi banalni argument da je za naše nevolje kriv parlament jer ima višak poslanika i vlada jer je glomazna. Naša kriza je ustavna, ekonomska, kulturna, kriza ljudskih prava. O svemu tome treba javno razgovarati, a takve razgovore može da inicira samo vlast koja nije sebi jedina mera.

republika.co.rs