Piše: Boris Pavelić
Važan, upravo epohalan kulturni pothvat protječe bez ikakve javne pažnje: na srpski jezik prevedena su neka od ključnih djela izvorne budističke literature. Taj golemi posao obavio je, i još uvijek obavlja, novosadski profesor književnosti, knjižničar i arhivist Branko Kovačević, višedesetljetni budistički praktičar, prevoditelj i pisac, utemeljitelj Theravada budističke zajednice “Srednji put” u Novom Sadu, kao i budističke kuće, samostana, Oxford Buddha Vihara u Čortanovcima, mjestu na pruzi Novi Sad-Beograd. Branko Kovačević 1980. diplomirao je književnost, i zaposlio se u novosadskoj novinskoj kući “Dnevnik” kao lektor, gdje je radio do 1987., da prijeđe u biblioteku Matice srpske kao bibliotekar. Kada je 1991. u Hrvatskoj izbio rat, na poslu je uzeo neplaćeni dopust i otišao u budistički samostan Amaravati u Londonu, “jer nisam” – reći će – “hteo da budem deo tog ludila”. “Kad sam se vratio, srećom niko me nije više zvao u boj sveti, iako sam ja bio načisto sam sa sobom da i ako me zovu, radije ću završiti u zatvoru nego na frontu.” Devedesetih, pridružio se supruzi Svetlani, grafičarki, pa su osnovali privatnu tvrtku za grafičke usluge. “No, 1999, kada je došlo NATO bombardovanje, sve je to stalo i odlazimo u Budimpeštu, potpuno novi život, od nule, gde sam prvu godinu radio sve i svašta, dok se nisam zaposlio kao arhivista u arhivu Centralnoevropskog univerziteta i u njemu radio sve do 2016.”, kaže Kovačević. “Tada se vraćamo u Srbiju, jer je 2017. trebalo otvoriti manastir u Čortanovcima. Pošto sam znao da neko mora ozbiljno na tome raditi, odlučio sam da napustim vrlo dobro plaćen posao i sâm sebe penzionišem, jer tada nisam imao dovoljno godina za državnu penziju… I ostalo je”, duhovito dodaje, “deo istorije budizma na Balkanu”. Branko Kovačević preveo je, među ostalim, nekoliko temeljnih knjiga takozvanog Pali kanona, izvornih budističkih djela čiji postanak seže u vrijeme života Sidarte Gautame, Bude, “utihlog mudraca”, čije se učenje razvilo u budizam, jedan od najutjecajnijih svjetskih religijsko-filozofskih pokreta, i koji na suvremenome Zapadu, zbog svojih mirotvornih poruka, svakodnevne duhovne koristi, precizne analize ljudskog uma te neobične “ateističke religioznosti” zadobiva sve veće poštovanje kako među znanstvenicima, tako i među običnim ljudima. O svojim prijevodima iz Pali kanona, koji se može smatrati budističkim pandanom svetim knjigama judaizma, kršćanstva i islama, Branko Kovačević dao je opširni intervju za tacno.net.
TACNO: Molim vas da ukratko predstavite svoj profesionalni i životni put, te da se prisjetite kako ste se i kada zainteresirali za budizam.
Imao sam sreću da sam se vrlo rano susreo s budizmom, već krajem sedamdesetih. Studirao sam književnost. Studije sam upisao 1974. Već na drugoj ili trećoj godini, kad sam imao tek nešto više od dvadeset, počeo sam da čitam vrlo zanimljive tekstove jednog još zanimljivijeg čoveka koji se zvao Čedomil Veljačić, i koji je bio profesor univerziteta u Zagrebu, a kada se penzionisao, otišao je na Šri Lanku da tamo provede svoje penzionerske dane, ali ne kao običan penzioner, već kao budistički monah. Bila je to uistinu egzotična pojava: da profesor univerziteta postane prosjak. To je u ono vreme u kulturnoj javnosti Jugoslavije vrlo zapaženo odjeknulo, i taj čovek je posle nekoliko godina počeo da objavljuje plodove svog istraživanja budističkog učenja, prevashodno sa svoje filozofske tačke gledišta, jer je bio filozof po struci. Naročito ga je interesovalo poređivanje filozofije budizma i, uopšte, Indije, sa zapadnim filozofijama. Naravno, budući da nisam filozof, nego da sam u to vreme, da tako kažem, bio tek profesor književnosti u nastajanju, nisam mnogo razumeo od tih njegovih filozofskih tekstova, ali, na sreću, bilo je i one druge vrste tekstova, koji su govorili o njegovom životnom putu i načinu života na tom ‘rajskom ostrvu’, kako je on negde nazvao Šri Lanku. To me veoma zainteresovalo, kao i osnovne ideje o Budinom učenju koje sam uspeo da razlučim iz njegovih tekstova. Nekako sam došao do njegove adrese i poslao mu pismo, ali nije mi odgovorio možda pola godine. Ali ja, ne budi lenj, napišem mu još jedno pismo. Na njega sam ipak dobio odgovor, a što je najlepše, krenula je prepiska, i on mi je povremeno slao knjižice koje je izdao Buddhist Publication Society, jedna mala izdavačka kuća sa Šri Lanke koja je specijalizovana za budističku literaturu. Tako sam, preko tih knjižica i Veljačićevih pisama, počeo da upoznajem budizam. Taj moj interes bio je snažno podstaknut mojim, rekao bih, intuitivnim razumijevanjem Budinog učenja. Kad sam čitao o njemu, sve mi se činilo toliko logično, toliko jasno, toliko u skladu s mojim unutrašnjim bićem i dotadašnjim pogledom na život. Čitanje budističke literature i Budinih govora bilo je samo kristalno jasna formulacija onoga što sam i sam naslućivao, premda nisam bio u stanju da definitivno formulišem, a naročito ne da napravim smislenu i povezanu strukturu. Moje je oduševljenje bilo uistinu veliko, a traganje tim više intelektualnim putem trajalo je narednih desetak godina, dok nisam prvi put, negdje 1986. ili 1987., otišao u budistički manastir Amaravati u Velikoj Britaniji. Tamo sam prvi put video ono što čemu sam deset godina čitao i razmišljao. To me fasciniralo, ali sam ondje naučio važnu lekciju o kojoj Buda govori: koliko naš um na svoj način interpretira i boji ono što vidimo, a da taj način ne mora da odgovara stvarnosti. Naime, otišao sam u taj manastir s idealizovanom slikom. U toj su slici monasi bili nekakvi “sokrati”, filozofi koji sede na nekom trgu i samo filozofiraju. Budizam je za mene bio isključivo filozofija, pogotovo ne religija, jer u to vrijeme nismo imali visoko mišljenje o religiji. Međutim, na moje veliko čuđenje, u Amaravatiju vidio sam da se monasi prije svake meditacije klanjaju i recituju. Bio sam potpuno zbunjen time jer je to bilo potpuno izvan moje slike budizma. Pomislio sam: ‘Je li ovo neka sekta? Ovo sigurno nisu budisti.’ Na sreću, ostao sam ipak još malo. U početku sam odlučio da ću odbiti klanjati i recitovati budu li to tražili od mene. Naravno, nitko ništa nije tražio, pa sam proveo deset dana s njima, sudjelujući u meditaciji, ali bez klanjanja i recitovanja. Nakon povratka iz Amaravatija nastavio sam meditirati. Činio sam to u kuhinji, jer smo supruga, kćer i ja živjeli u malom stanu. Nakon nekoliko mjeseci, osjetio sam potrebu da meditaciju počnem nekim laganim prijelazom iz svakodnevice toga dana. Sjetio sam se kako su monasi klanjali i recitovali u Amaravatiju, pa sam odlučio da ću probati i ja: niko me ne vidi, mogu da probam. Posle sam se šalio: umesto Budi, ja sam se počeo klanjati frižideru. Tako je počelo moje približavanje drugoj strani budizma, koja nije samo filozofska, nego religijska. Da bi budizam bio uputstvo za život, potrebna nam je i njegova religijska crta, religijski stav. Etimološki, riječ “religija” znači “ponovno spajanje”, „ponovno povezivanje”. A sa čime? U slučaju budizma, sa nama samima. Jer, mi živimo izvan sebe, dva minuta ispred sebe, ispred trenutka u kojemu smo. Ono što je Džojs lepo formulisao u svojim Dablincima: „Mr. Duffy lived a short distance from his body.” Neprestano gledamo ono vrijeme iza ili ispred nas, i živimo u tom, a ne u sadašnjem vremenu. Dakle, u tom smislu shvaćam budizam kao religiju: ne u smislu kojim Zapad tumači religiju, kao postojanje vrhovnog božanstva i vječne duše koja poslije smrti ide u raj. To za budizam, naravno, nije relevantno, jer on ima posve drukčiji kozmološki i filozofski sustav. Tako je počeo moj budistički životni put. Oni su jedno.
TACNO: Što je Pali kanon?
Pali kanon je zbirka budističkih tekstova na Paliju, jeziku vrlo sličnom onom kojim je govorio Buda, a sastoji se od takozvane “tri košare”, što se na Paliju kaže “ti pitaka”: jedna “košara”, koja se zove “Sutta pitaka”, sadrži Budine govore; “Vinaya pitaka” sadrže pravila za monahe i monahinje i priče kako su nastale; i treća, “Abhidhamma pitaka”, koja se sastoji od sedam knjiga, a nastala je kasnije i predstavlja sistematizovano učenje i razradu ideja iz prve dve košare, kao i detaljan, precizan psihološki opis funkcionisanja uma. Nije dakle čudno da je baš Abhidhamma pitaka postala izvorište za neke psihološke teorije ljudskog uma. Pali kanon je, mogli bismo reći, Biblija za budiste. Naravno, za određene budističke tradicije. Treba reći da budizam ima tri glavne tradicije. Kao što u kršćanstvu postoji pravoslavlje, katoličanstvo i protestantizam, tako u budizmu postoji Theravada, proširena u jugoističnoj Aziji; Mahayana, u Kini, Koreji i Japanu – nama na Zapadu, najpoznatija mahayanska škola je zen budizam – a postoji i treća grana, tibetanski budizam, Vađrayana. Za theravadsku granu je Pali kanon glavna, kanonska knjiga. Nije, međutim, riječ o jednoj knjizi, kao kod Biblije: Pali kanon je cijela biblioteka knjiga od oko četrdesetak naslova. Kad bismo uspoređivali Bibliju i Pali kanon, mogli bismo reći ovako: moje izdanje Svetog pisma obuhvata oko 1500 strana, a Pali kanon je oko 15 ili 16 hiljada strana. Pali kanon je desetak puta duži od Biblije, i nije ga lako prevesti. Ali, eto, ja sam se uputio, i malo po malo prevodio jedan po jedan naslov. Dosad sam došao već do male biblioteke prevoda iz Pali kanona, na kojoj, dakako, radim i dalje, i pokušaću da je proširim.
TACNO: Prevodite s originala, s jezika Pali?
Budizam me toliko zanimao da sam pomislio kako bih tekstove trebao čitati u originalu. Jer, kada čitamo na srpskom, čitamo prevode prevoda s engleskog, koji su i sami prevodi. Izvorni tekstovi zapisani su na jeziku koji se zove Pali. Tako sam počeo učiti Pali. Imao sam sreću da sam živeo u Budimpešti, gdje postoji budistički koledž, na kojemu sam pohađao časove Palija. Imao sam sreću da je tamo takođe bio organizovan seminar koji je vodio čuveni profesor indijskih religija i jezika s Univerziteta u Oxfordu Richard Gombrich, jedan od glavnih autoriteta za Theravada budizam, jednu od grana budizma. Pohađao sam njegov kurs, ali sam učio i sam. Najviše mi je pomogao studij budizma na budističkom univerzitetu Shan state u Burmi, gdje sam proveo dvije godine na master studijama. Obje godine imali smo Pali. Tako sam, poslije godina prevođenja budističih tekstva s engleskog, krenuo da prevodim s Palija. Ono što smatram najvrednijim od svih svojih prevoda, a ima ih na hiljade stranica, jesu prevodi iz Pali kanona.
TACNO: Opišite i ukratko kontekstualizirajte Pali jezik.
Pali kanon se zove zato što je napisan na Paliju, koji je stari indijski jezik. Pali je mlađi od najpoznatijeg starog indijskog jezika, sanskrta, i nastao je kao amalgam narečja, narodskih govora. Buda je tokom svojih četrdeset godina poučavanja obilazio različite krajeve, u kojima se govorilo različitim narečjima. Ne zna se točno kojim je narečjem govorio Buda, ali se pojavila potreba da se formira jedinstveni jezik kojim bi se Budino učenje prenosilo. Buda na jednom mestu u kanonu govori monasima da ne treba da govore sanskritom ili nekim jezikom samo za posvećene, nego narečjem kraja u kojem borave, da ih ljudi što bolje razumeju. Lingvisti u njemu nalaze različite elemente različitih narečja. Budizam je u trećem veku pre naše ere prenesen na Šri Lanku, i ondje je Kanon, koji je ranije bio usmeno prenošen, zapisan na Paliju na palminim listovima. Bilo je to negdje u prvom veku pre naše ere. Po predanjima, bila je glad, ostalo je vrlo malo monaha, a druga je opasnost bio tadašnji vladar Šri Lanke, kralj neprijateljski nastrojen prema budizmu, pa je postojala bojazan da će se “Dhamma”, “učenje”, izgubiti. Tako su monasi rešili da ga po prvi put zapišu, na palminim listovima. Do tada, po tradiciji Indije i okolnih zemalja, učenja su se prenosila samo usmeno, od učitelja učeniku. Tako smo i mi dobili naš Pali kanon koji, naravno, ima mnoštvo kasnijih komentara. Svaka od četrdesetak knjiga Pali kanona ima svoje komentare, pa su onda, kako je vrijeme prolazilo, nastajali sporovi i oko tih komentara, pa su nastajali potkomentari, i tako dalje. Tako, budistička hermeneutika, tumačenje tekstova, ima vrlo dugu i bogatu istoriju.
TACNO: Može li se Pali kanon uspoređivati s temeljnim spisima drugih religija, s Biblijom i Kur’anom? Kakve su sličnosti, a kakve razlike?
Na Zapadu govorimo o Bogu, tvorcu sveta. Budistička vizija je drugačija. Ona govori da ovaj svijet postoji oduvek, i da se skuplja i širi. To je slično onome što govori suvremena fizika, o kosmosu koji se širi. Buda govori o takvim ciklusima, a ne o nečemu što je nastalo u jednom trenutku Stvaranja, i vječno će trajati. Po budizmu ne postoji Bog tvorac, a stvorenja se, po njemu, posle smrti preporađaju u šest vrsta svetova, od kojih su četiri negativne, bolne prirode – paklovi, svet gladnih duhova, svet demona i svet životinja – a dva su sveta sreće i prijatnosti: ljudski svijet i mnogo božanskih svetova. Razlika u odnosu na Bibliju i Kur’an jest u tome da bogovi ne upravljaju našim svetom i životom. Bogovi su također bića kao i mi, zahvaćeni “samsarom”, krugom večnog kruženja iz jednog života u drugi.
TACNO: Koje ste spise Pali kanona preveli, i s kojeg jezika? Jeste li u tome imali suradnike, ili bilo kakvu institucionalnu podršku?
Najveća i glavna zbirka koju sam preveo je zbirka Budinih govora srednje dužine, koja se na Paliju zove “Mađđhima nikaya”. Preveo sam je s engleskog. Spominjao sam Sutta pitaku, koja je sastavljena od više knjiga. Prva od njih je zbirka Budinih dugih govora, i zove se “Digha nikaya”. Tu sam zbirku također preveo, ali s Palija, i taj prevod zasad se može naći samo onlajn, na sajtu suttacentral.net. To je zbirka od 34 najduža Budina govora,i kad bude odštampana, pretpostavljam da će imati oko 500, 600 strana. Mađđhima nikaya, koju sam spomenuo, je druga knjiga Sutta pitake, i obuhvaća oko 1.100 strana sa 152 Budina govora srednje dužine. Zanimljivo je kako su se redaktori budističkog Kanona, koji su tu ogromnu masu materijala organizovali u cjeline, služili formalnim kriterijumom: grupisali su po dužini. Treća zbirka, koju sam upravo krenuo da prevodim, su kraći govori, “Samyutta nikaya”. Njih ima neuporedivo više, oko 3,5 hiljade. “Samyutta nikaya” je zbirka govora grupisanih po predmetu, temama i važnim filozofskim problemima koji objašnjavaju: na primjer, o gledištima, o uslovljenom nastanku, o nečistoćama uma, o svesnosti i uspostavljanju svesnosti, o ispravnom naporu, duhovnim snagama, i tako dalje. “Samyutta nikaya” je vrlo zahvalna ako želimo da se dublje upoznamo s nekim pojmom, i da ga dublje istražimo, jer se on osvetljava iz različitih perspektiva kroz različite Budine govore. Kad se jednom pojavi, biće dragocjena za takvu vrstu upoznavanja Budinog učenja. U engleskom izdanju, s fusnotama, objašnjenjima i predgovorima, ona ima više od dve hiljade strana, pa će očigledno i moje prevođenje potrajati. Postoji još i “Anguttara nikaya”, zbirka brojčano povezanih govora: ima jedanaest poglavlja, i u svakom od njih su govori koji govore o broju: onoga čega ima jedan, dva, tri, pa do jedanaest. Budizam je poznat po tim brojčanim listama: nečega, na primer, ima četiri: četiri plemenite istine, četiri uzvišena boravišta, četiri temelja svesnosti itd. Osam je delova plemenitog osmerostrukog puta, sedam je paramija… Moguće je da i druge indijske religije funkcionišu na taj “numerički” način, ali to jeste specifičnost i budizma. Peta zbirka je “Khuddaka nikaya”, “kratka zbirka”, jer “khuddaka” na paliju znači “kratka”. To je zbirka u kojoj su sve kratke antologije Budinih govora koje nisu ušle u ove prve, najveće četiri zbirke, a sadrži osamnaest knjiga. Iz nje sam preveo nekoliko knjiga. Jedna je “Dhammapada”, što sam preveo kao “Reč mudrosti”. To je vrlo popularna zbirka, vjerojatno najpopularnija knjiga budističkog Pali kanona: zbirka stihova koja se pripisuje Budama iz različitih vremenskih ciklusa ovoga svijeta. Dhammapadu je preveo i Veljačić, i njegov je prijevod objavljen 1989. u Jugoslaviji. Ja sam načinio svoj prevod, kao omaž svom prvom budističkom učitelju, s tim što sam dodao i skraćene komentare koji idu uz svaku od strofa. Iz ove zbirke sam preveo još tri knjige: “Sutta nipata”, „Antologija Budinih govora”, vrlo važna zbirka jer tradicija i zapadni proučavaoci tvrde da sadrži neke od najstarijih delova Pali kanona, koji se istorijski razvijao kroz različite redakcije. Preveo sam još dve kraće zbirke: “Udana”, “Nadahnuća”, i “Itivuttaka”, ili “Tako je rečeno”. To su još dve antologije Budinih govora, uglavnom u stihovima. Kao što sam rekao, sada radim na Samyutta nikay, a uz već prevedeni tekst Zbirke dugih govora voleo bih pre štampe još da dodam komentare, odnosno uvod za svaku od 34 sute, da ih približim onima koji nisu toliko upućeni u budističko učenje i Kanon.
TACNO: Postoje li na našim jezicima prijevodi Pali kanona od ranije?
Nažalost, koliko ja znam, sem Veljačićevih prevoda, drugi prevodi ne postoje. Veljačić nije prevodio integralno, nego govore koji su mu trebali za njegova filozofska istraživanja budizma, kao citat ili ilustraciju. Ali, ne postoji prevod nijedne kompletne knjige iz Pali kanona. Dok nisam ja krenuo, to niko nije radio. Verujem da je netko od indologa verovatno prevodio – postoji na primer prevod “Milinda panhe”, “Pitanja kralja Milinde”, važne knjige iz “Kudaka nikaye” – ali to je sporadično, nesistematično i necelovito. Celovitih prevoda nema.
TACNO: Kako biste ukratko opisali budizam? Što je njegova bit?
To se pitanje vrlo često čuje. Dakle, kako petnaest hiljada strana Pali kanona sažeti u dvije rečenice? Nije, naravno, jednostavno. Ali, jedan od omiljenih odgovora na to pitanje jeste jedan od stihova iz Dhammapade, dela koje sam pomenuo. To je stih 183, pa ću ga citirati, prvo na Paliju, a posle na srpskom kako sam ga preveo:
Sabbapāpassa akaraṇaṃ, kusalassa upasampadā,
saćittapariyodapanaṃ, etaṃ buddhāna sāsanaṃ.
Na srpskom:
Od svega rđavog se okreni,
svako dobro u sebi neguj,
srce i um svoj pročisti,
to je učenje budnih.
Reč “budnih” odnosi se na Bude prošlosti, kojima se pripisuju stihovi Dhammapade. I to jedna od karakteristika budizma: Buda nije jedinstveno biće, nego biće koje je otkrilo put ka iskorenjivanju patnje, ali takvo se biće javlja u svakom od ciklusa svetova o kojima sam govorio. Također, on nije bog ni božansko biće, nego čovek kao i mi, običan čovek. Meni je to bila jako velika inspiracija, jer se nisam mogao poistovetiti s idejama o svemoćnom, savršenom, milosrdnom bogu kome treba da se molim da bi mi se desilo nešto dobro. Nisam imao iskustvo takvog boga: nisam ga video, niti mi se javio, ali ovo mi je bilo vrlo inspirativno, kada sam shvatio da je učitelj u budizmu, zahvaljujući svom sopstvenom trudu, dostigao ono što svako od nas može da dostigne. I to je jako važno: ne tuđa milost, nego sopstveni trud ili bih pre rekao, strpljiva istrajnost… Kormilo naših života je u našim rukama: zavisno od onoga što činim, tim će putem ploviti i čamac mog života, a neće zavisiti od dobre volje neke daleke sile. U prva dva stiha strofe koju sam citirao vidi se ta moralna osnova, koja je zajednička i drugim religijama. Najvažnije je da se okrenemo od rđavog i da prigrlimo dobro. Sledeći stih – “Srce i um svoj pročisti” – to je ono što zovemo meditacijom. Čini mi se da je tu budizam u prednosti, jer ima vrlo razvijenu meditativnu praksu, dok u ostalim religijama to nije slučaj. Verovatno je i u tim tradicijama postojala snažnija meditativna crta, ali se izgubila, ili je ograničena na uske krugove mistika i posvećenika, dok je u budizmu meditacija osnovni alat s kojim radimo. Svako ko se sretne s budizmom i ko želi da ga upozna i kao teoriju i kao praksu, mora da sedne i da meditira. Naravno, budizam se može opisivati na razne načine: na primjer, može se reći da je budizam put prakse, način života, put pročišćenja srca i uma… Ali, po meni, njegova najvažnija bit je da nas upućuje da sami uzmemo kormilo života u svoje ruke; da se ne oslanjamo na neku treću silu, već da se zagledamo u svoj um i svoje srce, i kažemo: “Čekaj, šta se ovde dešava? Da li je možda tu problem? Ako je tu problem, onda je upravo tu i rešenje!” Mi nekako uvek mislimo da je problem negde izvan nas: neko nam je nešto uradio, roditelji nas nisu dovoljno voleli, političari su korumpirani, zvezde nam nisu naklonjene… Ne. Sva naša patnja izvire iz našeg unutrašnjeg bića, iz našeg neznanja – i to bi bila još jedna bit budizma; da govori o znanju i neznanju. Ako imamo neznanje, ne znamo šta radimo, kao kad smo slepi, i onda nije čudo što se sve događa u svetu. Ali, ukoliko kroz meditaciju upoznajemo svoj um i samoga sebe – navike, preferencije, sklonosti – znat ćemo odakle nam dolazi motivacija za naše postupke, koje inače činimo automatski, ne razmišljajući. I kada jednom shvatimo motivaciju za postupke koji nam donose još više patnje, ili motivaciju za postupke koji nas oslobađaju patnje i pokušamo da iskorenimo ovu prvu, a negujemo ovu drugu, to je velika razlika. Kad govorimo o budističkoj praksi, govorimo o dva vrlo važna termina koji su, po meni, isto tako ključ primene budizma u sopstvenom životu: svi mi, kao ljudska bića, želimo sreću, ali termin “sreća” razumemo na vrlo različite načine. Postoji, tako, termin koji opisuje “sreću uznemirenja”, ono što inače stalno radimo. “Sreća uznemirenja” je zadovoljavanje čulnih zadovoljstava: što više prijatnih zvukova, okusa, mirisa, dodira, prizora, slika… To nije trajna sreća. Niko ne poriče da u sreći čulnih zadovoljstava postoji element sreće, ali s njom je problem u tome što je kratkotrajna, i kad prođe njezin vrh, krećemo nadole, i tu nastaje problem. Suprotnost “sreći uznemirenja” je “sreća smirenja”, koja je suprotna gomilanju čulnih zadovoljstava. Ona je odustajanje, obuzdavanje, smirivanje strasti koje nas stalno vuku u traganje za sve novim čulnim zadovoljstvima. Tu dolazimo na teren meditacije: ona je ta koja nas uči obuzdavanju. Obuzdavanje, nečinjenje, odnosno promišljeno činjenje, a ne impulsivno, na prvu loptu. Kada tako posmatramo sreću, počinjemo da je pronalazimo u samima sebi, u unutrašnjem miru: ništa nas ne vuče, ništa nas ne izbacuje iz ravnoteže. Smiruje se ona neprestana želja: “Joj, kad bih imao ovo”; “Joj, kad bih otišao tamo”, “Jao, kad bih postao ovo”, “Jao, kad bih bio ovakav”… Neprekidno nezadovoljstvo, zato što stalno mislimo da je sreća na drugoj strani. Kada sednemo u meditaciju, i počnemo da stišavamo tu buru u svojoj glavi, shvatimo da postoji jedna druga vrsta sreće, sreća smirenja, koja je stalno u nama, a mi je zapravo sami remetimo i uništavamo. I to je važan element i spoznaja u budističkoj praksi: kad razumijemo gdje je prava sreća. Čitava civilizacija, industrijsko i potrošačko društvo u kojem živimo, sve te reklame koje nas čine nezadovoljnima, sve nas to uverava da nemamo sve što nam treba, nego nam treba i ovo, i ono, i ono najmodernije… Kada jednom prozremo tu obmanu i to obećanje o sreći koja nas uvek čeka iza sledećeg ugla, okrećemo se sebi i drugačijem putu. Kad o tome govorim, ljudi često pomisle da treba da odemo na pusto ostrvo. Ne, ne treba da živimo kao sveti Franja Asiški, ili neki jogi u pećinama Himalaje. Sreća je već tu gde smo, makoliko neverovatno to nama sada izgledalo, samo što je ne vidimo, jer je tražimo na pogrešnoj strani. Postoji, naravno, neophodni biološki minimum: moramo da jedemo, da imamo obuću i odeću, mesto u kojemu ćemo živeti; ali to je dovoljno da bismo bili srećni. Ne moramo da neprekidno jurimo, satiremo se radi toga nezajažljivog još i još… A kad dođemo na kraj, klonemo kao iznemoglo kljuse, okrenemo se i pitamo: “Avaj, u šta sam ja potrošio ovaj svoj život? Imao sam nešto sreće, ali kad sve saberem, mnogo više patnje nego sreće.” Šteta je što je tako.
TACNO: Je li budizam religija? Ako nije, što je?
Po mom shvatanju jeste, jer ja budizam shvatam šire od abrahamskih religija, u izvornom shvaćanju termina “religio”, koji sam spomenuo: “religio”, “ponovno povezivanje”, povezivanje sa samim sobom, s vlastitim životom ako hoćete, jer mi kao da živimo neki tuđi život, ne vlastiti život, nego život koji se od nas očekuje da živimo.
TACNO: Što je bio Buda? Je li bio povijesna osoba?
O tom je pitanju bila velika debata i u budističkoj nauci. Postojale su teorije da je Buda bio samo simbol, kult sunca, jer se za njega kaže da je bio iz plemena Sakya, koje je sebe opisivalo kao “sunčevo pleme”. Ali, Buda je očigledno postojao, jer kad pogledamo Budine govore, kroz njih se provlači uvek ista nit. Jedna je glava iza svih tih govora. Nije kao u Bibliji, gde u poglavljima čak iste knjige nalazimo kontradiktorne stavove. Pali kanon u tom je smislu vrlo homogen. Dakle, morala je postojati neka osoba: je li to bio Buda ili netko drugi, ali istorijska je osoba onaj tko je sakupio materijal u Pali kanonu. Naravno, može se govoriti i o arheološkim nalazima: u stupama, starim budističkim spomenicima, pronađene su posude u kojima su sačuvani Budini posmrtni ostaci. Postoje arheološki tragovi, premda je pitanje interpretacije koliko su verodostojni. Lično, nemam sumnje da je u petom veku pre naše ere postojala neka osoba koja je bila dovoljno mudra da razvije i propagira jedno takvo učenje koje je rezoniralo sa srcima i umovima stotina miliona ljudskih bića.
TACNO: Uz budizam veže se pojam meditacije. Što je meditacija?
O meditaciji se može govoriti na bezbroj načina. Jedan je taj da se Budina praksa, njegovo čitavo učenje, može podijeliti na tri oblasti: na Paliju “sīla”, “samadhi” i “pañña”. “Sīla” je vrlina, moral, etika. To su prva dva stiha Dhammapade koja sam citirao. To je prva stepenica budističkog puta. Potom sledi “samadhi”, Pali reč koja se može prevesti kao “koncentracija”, ali ona obeležava meditaciju. Kada smo jednom učvrstili etičku osnovu svog bića, krećemo da meditiramo. Jer, sve dok činimo loša dela, teško će ići meditacija, jer ona je praksa koja treba da smiruje naš um; a kada imaš rđavu savest, nema smirenja uma. “Sīla” pročišćuje naša dela i postupke telom i govorom, a meditacija, “samadhi”, treba da pročisti naše misli. To je meditacija: smirivanje i pročišćavanje uma. Postoje različite tehnike meditacije, a kod budističke meditacije postoje dve osnovne grane: “samatha” ili smirenje, i “vipassana” ili uvid. “Samatha” je vrsta meditacije koja je bila praktikovana i inače, pre Bude, u indijskim religijskim sistemima. To je koncentracija, fokusiranje, stabilizovanje uma, zato što svi znamo da naš um neprekidno luta, skače s jedne teme na drugu. Naš um je kao zver u kavezu koja se neprestano vrti, kida, trči, želi da umakne, a nema kamo da umakne. Kroz “samatha” meditaciju pokušavamo da je smirimo, fokusiranjem na neki objekat, obično na dah. U budističkom kanonu nabraja se četrdeset objekata meditacije. Postoji tako i “maranasati”, jedan od ekstremnijih načina meditacije, koja je meditacija nad smrću: promišljanje smrti. Meditacija o telu, na primer, treba da prozre opsenu o lepoti tela, i da nam telo prikaže onakvim kakvo ono zaista jeste. Taj uvid u pravu prirodu stvari jeste “vipassana”, druga vrsta budističke meditacije: kad smo kroz “samatha” meditaciju , kroz koncentraciju, smirili um, percepcija se menja, jer više nema strasti, eksplozija koje ga neprekidno drmaju. To se može usporediti s kamerom za koju nemaš stativ, pa se slika neprestano trese – koncentracija je taj stativ koji učvršćuje kameru, i slika postaje čista i jasna. Kad mirno posmatraš, počinješ jasno uviđati kakvo je uistinu ono što posmatraš, vidiš suštinu stvari. Buda tu suštinu karakteriše s tri osobine: da je svaka stvar u ovom krugu samsare prolazna, da nas nijedna od njih ne može do kraja zadovoljiti, i da nijedna od nema trajnu suštinu, da nije večna. Zato mi nemamo vlast ni nad kojom od tih stvari, što je suprotno od onoga što konvencionalno mislimo. Na primjer, uvereni smo da smo vlasnici svojih tela, da su naša tela “naša”. A zapravo, nije tako: naše telo nije “naše”, nego je naprosto telo; ne možemo njime upravljati, jer da možemo, zaustavili bismo starenje i izbegli bolest. Te tri karakteristike stvari su osnova budističkog razumevanja sveta. Najvažnija je prva, prolaznost, na Paliju “anatta” – ako uistinu shvatimo prolaznost, ne vezujemo se za stvari. Glupo je vezivati za nešto za što znamo da će sutra nestati – kao da se vezujemo za oblak na nebu. Istinski uvid, “vipassana”, u te tri karakteristike oslobađa nas patnje, jer nema vezivanja, pokušaja da kontrolišemo i upravljamo nečim što je po svojoj prirodi potpuno izvan naše kontrole. A kad nema takvog vezivanja, nema ni patnje. Znameniti budistički učitelj iz Burme, Ađan Ča, kaže: “Mnogo vezivanja, mnogo patnje; malo vezivanja, malo patnje; kada nema vezivanja, nema ni patnje.” Dakle, naše vezivanje je suština naše patnje.
TACNO: Izvana, meditacija izgleda kao dugotrajno, nepomično i besposleno sjedenje. Često je zbog toga predmet izrugivanja. Koji je smisao tog, za današnji užurbani svijet, neouobičajenog načina provođenja vremena?
Da, ljudi kažu: “Šta samo sediš? Radi nešto.” A stav meditacije je: “Šta stalno radiš? Sedi.”. Današnji svet nas uči da stalno trčimo za srećom koja je uvek nedge drugde, i samo treba dovoljno brzo da trčimo, da bismo je stigli. A zapravo, trčeći, bežimo od svoje sreće. To može izgledati kontraintuitivno, ali ideja meditacije jeste upravo to: nemoj da trčiš. Što manje trčiš, sve si bliže sreći; a ako sediš, ako uopšte ne trčiš, onda si u sreći. Postoje, naravno, mnoge vrste meditacije. Ne govorimo samo o budizmu. Zato, kad govorimo o meditaciji, treba specificirati. Ljudi znaju reći: “Praktikujem meditaciju.” To ne znači ništa, kao da smo rekli: “Praktikujem život.” Postoji, naravno, mnoštvo pogrešnih stavova o tome da je meditacija laka, da je to gubljenje vremena, da treba raditi nešto “korisno”… Pa dobro: sedi, pet minuta, pokušaj da se fokusiraš na dah, pa ćeš videti je li lako ili nije. Ako je baš tako lako, svako bi vrlo brzo postigao probuđenje.
TACNO: Meditirate već godinama. Opišite učinke meditacije na vlastitom primjeru.
Sve što sam rekao o trčanju za srećom i bivanju u sreći kada sedite, rekao sam iz ličnog iskustva. Vrlo je važno naglasiti da budizam nije odvojen od života. Budizam nije negde na nebu, a mi ovde na zemlji živimo svoje živote, što je moje razumevanje odnosa boga i čoveka. Budizam i meditacija u središtu su mog života. Meni je najviše pomoglo to što budističku meditaciju mogu da primenim u svakodnevnom životu, u bilo kojoj situaciji. U tome je lepota budističke meditacije, jer jedan od zadataka meditacije jeste, uz smirivanje o kojem sam govorio, i razvijanje svesnosti, svesnosti šta mi to radimo, zašto, koji nas motivi vode… Posmatranje sopstvenog uma, i uočavanje kako se kristalizuje neki motiv, ideja, poriv, koji se posle, kao mehur koji isplivava iz dubine okeana, manifestuje kao reč ili postupak. Na tome sam najviše radio: da takvo stanje meditacije s jastučeta na kojem sedim izvedem u svakodnevne situacije. I to je česta kritika meditacije: da je to neka izolovana delatnost koji nije život. To je kao kad biste sportisti rekli: to što ti treniraš nije svetsko prvenstvo. Pa nije, da, ali se za svetsko prvenstvo pripremaš. Tako i meditacija: kad sediš na jastučetu, u sobi, u tišini, to nije svakodnevica, ali jeste priprema za svakodnevicu. Ne možemo nepripremljeni otići na svetsko prvenstvo, i očekivati da ćemo postići dobar rezultat. Tako i ovo: za svetsko prvenstvo života moramo da se pripremimo. Ja sam nastojao da povežem te dve stvari. Središte meditacije je naš svakodnevni život: kako se ponašam sa ukućanima, sa članovima porodice, kako se odnosim prema komšijama, prema ljudima koje susrećem… Naravno, uvek postoje izazovi. To što smo počeli da meditiramo, ne znači da smo odmah probuđeni. Meditacija je vrlo dug proces, to znaju svi koji meditiraju. Ali, kad si istrajniji, i uočiš prve rezultate te prakse, to je vrlo lepo i motiviše te za dalje, ma koliko oni bili mali. To se događa, na primer, u situacijama u kojima bi inače eksplodirao, a ti sada reaguješ bar malo smirenije, da tvoje reči ne budu uvredljive, nego da su odmerenije, primerenije. To je bitno za svakog ko želi da ide budističkim putem. U tom smislu je meni budistička meditacija veoma mnogo pomogla, jer sam po prirodi impulsivan i snažno emotivan, ali sam sve to uspeo nekako da regulišem, i kad gledam unazad, nemam mnogo postupaka zbog kojih bih se morao stideti. Kroz život prolazim na način za koji smatram da je dostojan čoveka, da se prema ljudskom biću odnosim kao ljudsko biće, a ne kao životinja prema životinji, i zato sam zahvalan Budinom učenju. Poštedelo me jako mnogo patnje. Ne samo patnje tih sukoba kroz koje bih prolazio, nego, još gore, patnje griže savesti. Kao i većina nas, imam snažan osećaj savesti, i mučio bih se svaki put kad bih napravio nešto loše. Zahvalan sam što sam vrlo rano naišao na Budino učenje. Danas, s velikom radošću vidim da sam uz pomoć njega život proživeo na vrlo čist način, da nisam imao velikih padova i pokajanja. Čuvalo me to učenje, ta Dhamma ili Dharma, kako se kaže na sanskritu. To je nešto slično kao što i mi ovde kažemo: “Ko se čuva i Bog ga čuva.” Zato sam enormno zahvalan svim ljudima koji su me učili, i svima koji su preneli i prenosili to učenje hiljadama godina kako bi uopšte došlo do mene. Jer, ko zna koliko je divnih učenja bilo, ali su nestala, izgubila se. Tako se mogla izgubiti i Dhamma, Budino učenje, ali, eto, na sreću nije.
TACNO: Budizam se polako i nenametljivo, ali kontinuirano širi u zemljama bivše Jugoslavije, što bi se moglo protumačiti kao proširenje trenda koji na Zapadu neprestano traje još od pedesetih i šezdesetih godina prošlog stoljeća. Koje budističke zajednice djeluju na području bivše Jugoslavije, i postoji li suradnja?
Da, to je zanimljivo pitanje. Kad sam ja počeo da se zanimam za budizam, sedamdesetih i osamdesetih, u Jugoslaviji, sem neke literature, nije bilo ničega drugog, nikakvih meditativnih grupa, manastira, centara za meditaciju ili budističkih zajednica. Moja je ideja oduvek bila da bi lepo bilo kad bi imali neki centar. O manastiru, naravno, nisam mogao ni da razmišljam. I to je zanimljiva lekcija za mene: ako svaki dan staviš šaku zemlje na jedno mesto, jednog dana to će biti planina. Naš bi narod rekao: “Zrno po zrno, pogača.” Tako gledam na ono što sam radio kroz ovih 45 godina na budizmu: polako, polako, polako došli smo do manastira koji danas imamo. To, naravno, nije palo s neba, nego je došlo radom, mojim i mnogih drugih ljudi koji su želeli da se tako nešto dogodi. Prvo sam napravio sajt “Budizam”, jer sam imao gomilu prevoda koje nisam imao gde da objavim, jer u to vreme budizam nije bio baš izdavački hit. Na sreću, pojavio se internet, i rešio sam da te prevode besplatno ponudim svakome tko hoće da čita. I to je u budizmu jako važno: davanje, na paliju “dāna”. Da daš nešto od srca, i da ne očekuješ ništa zauzvrat; ne da se obraduješ tome što će ti netko nešto uzvratiti, nego da tvoja radost bude u samom činu davanja. To se zove dobra karma; to te čuva; to je tvoje najveće blago. Šta god da ti netko da, to može da bude ukradeno, izgubljeno, uništeno – ali ovo što si ti dao, to ne može nikad da nestane, to je zauvek. Zato i Buda govori: “Vaše istinsko blago su vaša dobra dela.” Ljudi bi trebalo da i o tome razmišljaju, iako mi uglavnom razmišljamo o tome šta ćemo da dobijemo, a ne šta ćemo da damo. Apsurdno je očekivati nešto za što nismo sigurni da ćemo dobiti, a najverovatnije i nećemo: radujemo se, da tako kažem, nečem što ne postoji. A ne radujemo se onome što može lako postojati, jer zavisi od nas samih; a ono drugo, zavisi od nekog drugog. Dakle, napravio sam sajt, ponudio svoje prevode, i ljudi su počeli da se javljaju. Napravili smo mail grupu na Yahoo, i počeli da se dopisujemo. Iz te grupe formirano je tvrdo jezgro ljudi koji su zainteresovani za budizam, pa smo se jednog dana skupili, i 2008. ili 2009. napravili Budističko društvo „Srednji put”, i registrovali se kao udruženje građana. Pre toga smo već bili aktivni: monahe smo pozivali već od 2006. da drže predavanja. Za to sam iskoristio neke svoje veze u manastirima koje sam posećivao. „Srednji put” je 2010. u Srbiju pozvao prvi put monaha Khammai Dhammasamija, osnivača Shan budističkog univerziteta u Burmi i voditelja budističkog manastira u Oxfordu, u Velikoj Britaniji. Sprijateljili smo se, on se dopao nama i mi njemu, pa je počeo da dolazi svake godine, i onda smo vremenom počeli da razgovaramo da osnujemo manastir, koji smo otvorili 2017. godine u Čortanovcima, pored Novog Sada. Jako važnim smatram to što je budizam 2019. u Srbiji priznat i kao zvanična religija. Registrovali smo se kao religijska zajednica. U Srbiji postoji još jedna budistička religijska zajednica, Nichiren mahajana budizma. Postoje, naravno, i druge zjednice, koje nisu registrovane. Koliko znam, u Srbiji postoje tri tibetanske grupe. Pokušavao sam da uspostavimo dijalog, jer mislim da i unutar budizma, ali i religije međusobno trebaju da komuniciraju. Ne volim sektaštvo i prozelitizam. Pozvali smo te tri grupe i grupu korejskog Zena, koja deluje kod Čačka. Pozvali smo ih u manastir za budistički praznik Vesak, kojim se na puni mesec u maju obilježava Budino rođenje, prosvetljenje i smrt. Svatko je predstavio svoju zajednicu i recitovali smo svako svoje stihove. Bila je divna atmosfera. Bili su to počeci kontakata, a posle smo ostali u jako dobrom odnosu s jednom od tih grupa, Dharma centrom Zorana Lazovića koji deluje u Starom Slankamenu, nedaleko od našeg manastira u Čortanovcima. Zoran Lazović je vrlo zanimljiv čovek. Bio je na Univerzitetu Naropa u Coloradu, na Tajlandu je studirao i predavao budizam… Sa njim smo u jako dobrim odnosima, divna je osoba. Imamo vrlo lepi odnos, koji nam je svima dodatna inspiracija. Svi smo mi ljudi, ali svako ima svoj put. Ja trebam da poštujem put svakoga drugog, jer on, oplemenjujući sebe, oplemenjuje i mene; štiteći sebe, štiti i mene, kao što ja, štiteći sebe, štitim i njega. Thich Nhat Hanh to naziva “interbeing”: međusobno bivanje; svi smo povezani; svi smo mi biće sastavljeno od različitih struna, i svako od nas je jedna od tih struna. Svi mi činimo nevidljivu mrežu koje često nismo ni svesni: svi mi i pomažemo i odmažemo jedni drugima, zavisno od toga kako se ponašamo. Imamo i kontakte s manastirom Samanadipa u Sloveniji. Njihovi su monasi boravili u našem manastiru. U Hrvatskoj imamo kontakata s grupom Milana Medića, ali nažalost nemamo kontakta s drugim budističkim zajednicama. Možda i vi možete da nam pomognete. Bili bismo srećni da netko iz tih zajednica dođe, i provede neko vreme u našem manastiru, da upoznaju našu, a i mi njihovu tradiciju.
TACNO: Koje su osobine budizma vama osobno najbliže? Što, po vašem sudu, budizam može pridonijeti današnjem svijetu?
Kako sam rekao, najbliža mi je ideja da ne postoji vrhovno biće, nego da sve zavisi od nas. To je ključno: ja sam odgovoran za svoj život. To znači i pravo i obavezu; i prednost i teret. A što se sveta tiče, u ovom opštem ludilu oko nas, ideja smirenja u meditaciji vrlo je važna. Vidimo i sami gde srlja ovaj svet: ne bih se čudio da cela ova civilizacija u ne tako dalekoj budućnosti doživi slom. Problem je onaj koji je Buda prepoznao pre dve i po hiljade godina: vezivanje, pohlepa. Pohlepa je glavni otrov; zaslepi nas toliko da ne vidimo ništa drugo: idemo preko leševa. Dalaj Lama je najistaknutiji budista u svetu koji neprekidno prenosi tu poruku, i neki je čuju, ali mnogi i ne, a nažalost, među tim mnogima su oni koji vladaju, upravljaju ovim svetom, čije odluke imaju dalekosežne posledice na ovaj svet. To je problem, jer efekat odluka običnih ljudi vrlo je ograničen, ali ljudi koji odlučuju o sudbini svojih zemalja, pa i celog sveta – oni tu poruku jednostavno ne čuju. Totalno su zaslepljeni pohlepom, grabežom, i zaista nemam mnogo optimizma o budućnosti ove naše civilizacije. Budizam je, naravno, dobar lek za sve to, ali, naravno – samo ako se primeni.
TACNO: Koju temeljnu literaturu preporučujete čitateljima koji žele saznati više?
Temeljna literatura je na našem sajtu srednjiput.rs. Tamo ima različitih linkova. Prvi preporučujem link “Knjige”, a potom “Praksa”, gdje je mnogo tekstova o praksi i meditaciji, kao i link “Tumačenja”. Možda mogu izdvojiti knjigu “Čemu je Buda poučavao” Walpola Rahule. Ona je jedna od prvih koje sam preveo, pošto je to uvod u budizam. Objavio sam je o svom trošku. Preveo sam i drugu knjigu, “Suština budističke meditacije” Nyanaponike There. Te dve knjige bih preporučio za početnike, da se upoznaju, a tko bude tragao, naravno, naći će i sam. Na Youtube kanalu Theravada budističke zajednice ima takođe dosta zanimljivih videa. Za onoga ko hoće da traga, literature je danas sasvim dovoljno. Svuda je se može naći. Zato je najvažnije strpljivo tragati, a ne odustati na prvoj prepreci.
