Foto: The New Yorker
Prošle nedelje popodne, Aron Bušnel, obučen u borbenu uniformu, otišao je do izraelske ambasade u Vašingtonu. Dok se približavao zgradi, snimao je sebe kako govori: „Ja sam aktivni član Vazdušnih snaga Sjedinjenih Država i više neću da budem saučesnik u genocidu. Spremam se da se upustim u ekstremni čin protesta ali, u poređenju sa onim što ljudima u Palestini rade njihovi kolonizatori, to uopšte nije ekstremno. To je ono što je naša vladajuća klasa odlučila da će biti normalno.“ Spustio je telefon, namestio ga tako da nastavi snimanje, polio svoju glavu zapaljivom tečnošću iz flaše, stavio maskirnu kapu i zapalio se upaljačem. Kasnije tog dana preminuo je u bolnici od zadobijenih povreda. Imao je dvadeset pet godina.
Samospaljivanje nije nov oblik političkog protesta, ali nikako nije uobičajen. Sredinom prošlog veka, desetine budističkih monaha izvršilo je samospaljivanje u znak protesta zbog represije nad budističkim vođama u Vijetnamu ili, u novije vreme, da bi skrenuli pažnju na kinesku vladavinu nad Tibetom i izgnanstvo Dalaj Lame. Tokom šezdesetih godina prošlog veka, desetine ljudi u Sjedinjenim Državama i Aziji umrlo je pošto su se zapalili u znak protesta protiv rata u Vijetnamu. Zatim se praksa proširila na Sovjetski blok. Počelo je kada je umrla nada. Studenti u Varšavi i Pragu su protestovali 1968, slično kao i studenti širom Zapada te godine. U Čehoslovačkoj je rukovodstvo Komunističke partije pokrenulo liberalne reforme, popuštajući cenzuru i obećavajući izgradnju „socijalizma sa ljudskim likom“. To je nazvano Praško proleće. Ali u avgustu su trupe Varšavskog pakta, kojima je komandovala Moskva, ušle u Čehoslovačku. Rukovodstvo zemlje je uhapšeno i prebačeno u Moskvu. Praško proleće je zgaženo. U septembru se Rišard Šivjec, 59-godišnji poljski ratni veteran, zapalio tokom festivala žetve, tako da su hiljade ljudi prisustvovale njegovom protestu protiv saučesništva Poljske u invaziji. Čin samospaljivanja koji se danas šire pamti počinio je nekoliko meseci kasnije 20-godišnji češki student po imenu Jan Palah, koji je trčao niz ulicu pošto se zapalio.
U uslovima demokratije, ljudi delaju politički jer misle da njihovi postupci mogu dovesti do promena. Oni ne mogu sami da izvrše promenu i promena nikad nije neposredna, ali im iskustvo govori da je promena moguća i da je rezultat delovanja građana. Kada ljudi ne veruju da je promena moguća, većina ne čini ništa. Autoritarni režimi se oslanjaju na pasivno građanstvo. Totalitarni režimi mobilišu svoje podanike da oponašaju političku aktivnost, ali na način koji nikada ne donosi promene. Velika većina se povinuje. Ali mala manjina to ne može da podnese. Disidenti su ljudi koji radije podnose psihičku cenu izopštenja, jer je ono što je Vaclav Havel nazvao „život unutar laži“ još gore. U okviru te manjine čini se da postoji još manja grupa ljudi kojima je individualna bespomoćnost toliko nepodnošljiva da su spremni da preduzmu nešto tako očajno kao što je samospaljivanje. Posle protestnog samoubistva Jana Palaha usledilo je još nekoliko u Čehoslovačkoj, zatim u Litvaniji i Ukrajini. Tokom poslednjih nekoliko godina, samospaljivanje se ponovo javlja kao oblik protesta u Putinovoj Rusiji.
Šta za jednog Amerikanca znači samospaljivanje? Posle Vijetnamskog rata, Amerikanci su umirali od ovog oblika samoubistva da bi skrenuli pažnju na klimatske promene, kao što je to učinio advokat i zaštitnik prirode Dejvid Bakel u Bruklinu 2018. i klimatski aktivista Vin Brus, na Dan planete Zemlje 2022. na stepenicama Vrhovnog suda. Kao i svi mi, ovi muškarci su živeli u svetu koji zna za katastrofalnu pretnju klimatskih promena i koji ponavlja da je potrebno zaštititi ljudsku populaciju planete, ali ne radi ništa. „Mnogi koji su svoj život stavili u službu pomaganja drugima, često shvataju da ne utiču na uzrok zbog kog je njihova pomoć potrebna“, napisao je Bakel u mejlu koji je poslao na adrese nekoliko medija pre nego što se zapalio u Prospekt Parku. Bakel je čitavog života bio aktivista i advokat koji je pomagao unapređenje LGBT prava. Ali, u vezi sa klimom, uprkos tome što je bio okružen istomišljenicima i mogao da deluje sa njima, osećao se bespomoćno.
O Aronu Bušnelu znamo vrlo malo. Njegova stranica na Fejsbuku pokazuje da je pratio rat u Gazi i da je cenio Rašidu Tlaib, demokratsku predstavnicu u Kongresu iz Mičigena palestinskog porekla. Znamo da je Bušnel pripadao generaciji Amerikanaca koji u aktuelnom sukobu izražavaju više simpatija prema Palestincima nego prema Izraelcima. Možda je, poput Bakela, bio okružen ljudima koji su mislili kao i on, ali neprestano svestan svoje bespomoćnosti. Verovatno je gledao kako se 22 demokrata u novembru pridružuje republikancima u osudi Tlaib zbog njenih navodno antisemitskih komentara, iako se i sama Tlaib, koja ima porodicu na okupiranoj Zapadnoj obali, potrudila da naglasi da ima problem sa izraelskom vladom, a ne sa narodom. Gledao je predsedničku trku dvojice starijih muškaraca među kojima, čini se, ima malo razlika oko onoga što je za Bušnela bilo najurgentnije pitanje na svetu danas: pokolj Palestinaca u Gazi. Kakve je veze imalo to što Bušnel ima pravo glasa, ako nema pravog izbora? To što je bio pripadnik vojske sigurno je pogoršalo stvari. Njegova poslednja poruka na Fejsbuku glasila je: „Mnogi od nas vole da se pitaju: ‘Šta bih ja uradio da sam živeo za vreme ropstva? Ili na Jugu za vreme segregacije? Ili u doba aparthejda? Šta bih ja uradio da moja zemlja vrši genocid?’ Odgovor je: to što radite. Baš sada.“ (Ta poruka, koja je sadržala i link do platforme preko koje je Bušnel uživo emitovao svoj končani čin protesta, više nije vidljiva.)
Bušnel je napisao testament kojim je svoju ušteđevinu ostavio Palestinskom fondu za pomoć deci. Možda je gledao raspravu u federalnom sudu u Kaliforniji, koju je pokrenuo palestinski ogranak organizacije Odbrana za decu u pokušaju da spreči Bajdenovu administraciju da nastavi da pomaže izraelske napade na Gazu. Možda je video kako američka vlada tvrdi da ne postoji pravni put za građane koji hoće da spreče vlasti da pružaju vojnu pomoć, čak i ako se može pokazati da se ta pomoć koristi u genocidne svrhe. Nekoliko dana kasnije, sudija u tom predmetu Džefri Vajt rekao je da pravni sistem zaista ne može ništa da uradi. „Ovaj sud moli optužene da ispitaju rezultate svoje nepopustljive podrške vojnoj opsadi Palestinaca u Gazi“, napisao je u svojoj odluci. Čak se i jedan savezni sudija osećao bespomoćno.
Možda je Bušnel gledao ili čitao o postupku u tužbi Južne Afrike protiv Izraela pred Međunarodnim sudom pravde. Možda je slušao o nizu zverstava za koja se saznavalo onoliko brzo koliko su zastarevala: tačan broj na hiljade ubijenih žena i dece, precizna većina stanovnika Gaze u ekstremnoj gladi. Taj sud je naložio Izraelu da odmah preduzme mere za zaštitu palestinskih civila. Izrael je ignorisao ovu odluku, a Sjedinjene Države su stavljale veto na rezolucije kojima se poziva na prekid vatre, dok su u drugom slučaju pred MSP tvrdile da sud ne treba da naredi Izraelu prekid okupacije Zapadne obale i Gaze. To je vlada kojoj se Bušnel zakleo da će je štititi svojim životom, a koja podriva mehanizme stvorene za sprovođenje međunarodnog prava, uključujući Konvenciju o genocidu u čijoj su izradi Sjedinjene Države igrale ključnu ulogu.
Znamo da je Bušnel pažljivo planirao svoje samospaljivanje. Sredio je svoje poslove. Kontaktirao je medije. Na dan svog čina, ponašao se odlučno. Činilo se da je njegovo kretanje uvežbano. Možda je sanjao da će njegov protest probuditi zemlju koja je zapala u moralni stupor. Poput Jana Palaha, koji je trčao niz ulicu, i Rišarda Šivjeca, koji se zapalio na festivalu, Bušnel je želeo da ga vidimo kako gori.
Dalaj Lama, koji je dugo bio pod pritiskom da pozove na prekid prakse samospaljivanja, rekao je 2013. da je to oblik nenasilja. Nenasilje ne treba mešati sa pasivnošću: kao oblik protesta, nenasilje je praksa koja razotkriva nasilje. Filozofkinja Džudit Batler smatra da nenasilje ne može preduzeti osoba koja deluje sama. To bi važilo za nenasilje kao politički čin – čin koji ima za cilj da izvrši promenu, čin zasnovan na nadi. Samospaljivanje je nenasilni čin očaja.
Prevela Milica Jovanović
