“I biće jednom, biće, u zoru jednog dana, kad zahvate i sunce sa užetima kraka.“ A. Dedić “VRTOVI MALIH KUĆA”
Da, sjetiću se tada hiljade ljudi zahvaćenih snagom, voljom i radosti, odlučnosti koja je prostrujila žilama naše krvi, divlje i pobjedonosno, nečega što niko nije mogao da obuzda. Naš glas u horu od hiljade ljudi, jači od jerihonskih truba: „Učini ovo! Raspali vatru pravde“, razlijegaće se jače od crkvenih zvona. Izbezumljeni arhanđeli osjetiće da je i vazduh užasnut pozivom na uzbunu. Zastave, crveni svileni barjaci lepršaju nad masom, zlatne rese na njima prelivaju se na suncu. Razdragane duše trepere kao trska i prsti se grčevito savijaju u pest, kroz stegnute vilice promiču zakletve jedna za drugom. Nešto se topilo i kidalo u našim grudima, tada, nastajala je neka prijatna praznina oduška: provalija koju smo otvorili jurišima, udarcima. Rušili smo prastare idole.
Mi smo mladost! Krajnje je vrijeme da se odbace lijepe priče o viteškim odeždama. Ustupili smo, tada, mjesta stvarnosti, radu i odricanju, okrenuli leđa predrasudama koje su beskrvnim prstima zatvarale oči svi našim precima od Duklje naovamo, od Petrovića naovamo. Rad, red i disciplina. Najzad!
Logika je dosad bila najslabija zaštita pred razbarušenom i nesavladivom snagom uspavane duše i uvijek budne mašte mog naroda. Da, sjetiću se, tada, nesmirljive boli nanesene nemilosrdnim tokom stvarnosti. Nevermore!