Da bi se na ovo, za mnoge građane Zapadnog Balkana, ne samo političko već i egzistencijalno pitanje odgovorilo objektivno najpre je neophodno imati objektivan uvid u trenutnu sliku, potom u poželjno stanje, kao stanje ostvarivo jedino pod uslovom rastakanja autokratskog režimskog obruča koji drži zarobljenom najpre sopstvenu državu, ali ozbiljno ugožava i demokratske poretke u najmanje dve države – Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.
Politička drama izazvana studentskom pobunom već duže od tri meseca duboko potresa Srbiju. Iako su u poslednjih dvanaest godina građanski protesti bili gotovo redovna pojava, izgleda da su aktuelna dešavanja ne samo najozbiljnije do sada dovela vladajući autokratski režim u defanzivu, već su dovela u pitanje i uobičajenu politikološku paradigmu kojom smo tumačili politička zbivanja u Srbiji. Dosledno insistirajući na svojim, na prvi pogled ne previše radikalnim, zahtevima koje bi mogli da sumiramo kao poruku “institucijama da rade svoj posao”, studentska pobuna je pokazala koliko duboku subverzivnu moć imaju zahtevi za normalnošću u jednom, po svemu, nenormalnom političkom poretku.
S druge strane, ovakvi elementarni i deideologizovani zahtevi pokazali su izuzetno visok molibilizatorski kapacitet. Od početnih petnaestominutnih tišina kojima se odavala pošta nastradalima u padu nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, na kojima se okupljalo nekoliko desetina ili stotina studenata i građana, preko blokada fakulteta, do ogromnih skupova u (do sada) Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, od kojih je svaki sledeći bio brojniji od prethodnog. Istovremeno s masovnim skupovima, organizuju se i dugi marševi u kojima studentske kolone prolaze kroz manja mesta u kojima ih egzaltirani građani dočekuju kao oslobodioce. U ovom trenutku, u preko 400 opština i gradova u Srbiji organizuju se različiti vidovi protesta. I ne samo to. Podrška studentima stiže i iz Hrvatske (posebno su bili zanimljivi transparenti napisani ćirilicom), Sovenije i drugih susednih zemalja. Ona je ne samo regionalna, već dolazi i iz pojedinih svetskih metropola.
Nesumnjivo, studentski pokret u Srbiji je za samo tri meseca postigao ono što bismo mogli nazvati promenom kolektivne hemije, ili nacionalnom katarzom unutar zemlje, ali i znakovitom solidarnošću iz okruženja, koja sugeriše i o promenjenoj percepciji i o potencijalnoj obnovi poverenja u, do sada viđeno, novo lice srpskog društva. Upravo je 1. marta, na masovnom studentsko-građanskom protestnom okupljanju u Nišu to potencijalno novo lice srpskog društva i uređenja države sumirano u javnosti predstavljenom Studentskom ediktu, svojevrsnom političkom programu studentske pobune.
U niškom Studentskom ediktu eksplicira se da ga donose studenti i slobodni građani Srbije, koji njime proglašavaju vrednosti za koje se bore, kao zavet budućnosti i državi u kojoj žele da žive. U ovom dokumentu, koji sada već bez sumnje poprima format “istorijskog”, u osam tačaka sumirana je i predstavljena slika moguće Srbije i potencijalno nove političke stvarnosti u njoj: “I. O SLOBODI / Srbija je zemlja slobodnih ljudi. Sloboda nije milost, već osnovno pravo neodvojivo od dostojanstva svakog građanina. Sloboda je temelj našeg demokratskog društva, naših zakona, naše reči i naših misli. II. O DRŽAVI / Država je zajedničko dobro svih njenih građana. Institucije Srbije moraju služiti narodu i biti temelj poverenja, a ne instrument moći pojedinaca. Zalažemo se za državu u kojoj zakon predstavlja vrhovni autoritet i gde politička funkcija znači službu građanima, a ne privilegiju. III. O PRAVDI / Pravda je osnova stabilnog društva. Nezavisno sudstvo, slobodni mediji i institucije moraju delovati po zakonu, a ne pod političkim pritiskom. Jednakost prava mora biti stvarnost za svakog građanina Srbije. IV. O MLADOSTI / Mladi su pokazali da nisu samo naslednici Srbije, već njeni ustavobranitelji. Studenti, kao nosioci ove borbe, čuvaju vrednosti na kojima treba da počiva naše društvo. Mladost Srbije traži sistem zasnovan na trudu i znanju. V. O DOSTOJANSTVU / Zalažemo se za društvo u kojem se poštuje dostojanstvo svakog pojedinca. Dostojanstvo podrazumeva da nijedna osoba ne bude dovedena u položaj poniženja zbog svojih stavova i mišljenja. Srbija u kojoj stručnjaci nisu potcenjeni i gde se znanje vrednuje više od poslušnosti, gde mladi vide nadu u svojoj zemlji. VI. O ZNANJU / Znanje je temelj napretka svakog društva. Tražimo Srbiju koja ulaže u nauku, istraživanje, obrazovanje i kulturu kao prioritete svog razvoja. Univerziteti moraju biti nezavisni centri izvrsnosti, a ne poligoni za kupovinu diploma i političke uticaje. VII. O SOLIDARNOSTI / Putevi naših gradova, od Niša do Novog Sada, od Beograda do Kragujevca, svedoče o snazi narodnog jedinstva. Ova solidarnost, do sada nepoznata sistemima zasnovanim na razdoru, postaje naš zavet i naša snaga, koju ćemo braniti i negovati. Pretvarajući pojedinačne glasove u silu promene, dokazali smo da Srbija nije skup podeljenih interesa, već zajednica građana koji dele viziju budućnosti. VIII. O BUDUĆNOSTI / Neka ovaj edikt bude naša obaveza, naše obećanje jedni drugima – da ćemo graditi državu koja će pripadati svima, u kojoj će svako dete moći da sanja velike snove. Država u kojoj će pravda i sloboda biti jače od bilo kog pojedinca, u kojoj se vlast neće služiti narodom, već će ona služiti narodu“.
Vlast u Srbiji, međutim, putem širenja dezinformacija propagandom, zastrašivanjem, fizičkim napadima na studente i građane koji protestuju i hapšenjem opozicionih i građanskih aktivista sve invanzivnije kreira svoj mega-spin o obojenoj revoluciji i ugroženosti države „spolja i iznutra“. Upravo je ovih dana predsednik Srbije praktično najavio kontrarevoluciju, rekavši da posle svake neuspele obojene revoluciji dolazi uspešna kontrarevolucija. A realnost, kojoj u prilog govore činjenice, izgleda ovako: u Srbiji ne postoji vladavina prava i ona je država koju pustoši korupcija u svim oblastima; i dok se u njoj godinama stigmatizuju, marginalizuju i progone politički i građanski aktivisti, novinari i nesaglasni građani svih profesija, uzurpirane su sve institucije i njihovi stvarni vlasnici nisu građani; Srbija je već duže od dvanaest godina u vlasti jedne partije i interesne klike, u kojoj političku stvarnost gotovo do neprozirnosti deformišu ne samo pro-režimski mediji i tabloidi, nego nažalost i medijski javni servisi koji ne rade u okviru svojih zakonskih ovlašćenja; u ovom trenutku Srbija bi se mogla definisati kao uznapredovala autokratija, koja prelazi u diktaturu i kao zarobljena država, čiji režim putem ideološko-populističkog konstrukta srpskog sveta destabilizuje celo područje Zapadnog Balkana i može da nas uvede u područje konlikata s nesagledivim posledicama.
Jedan od najilustrativnijih primera ovako kreirane nove realnosti jeste govor predsednika Srbije, održan 28. februara na skupu svojih pristalica u Zaječaru, neposredno nakon izricanja prvostepene presude Miloradu Dodiku. Te večeri izjavio je, po ko zna koji put, da je Srbija napadnuta i spolja i iznutra, da su je napali oni koji žele da ona bude slabija od onih oko nje, da Srbija, međutim, ne želi da služi stranim interesima, da nije dovoljno poslušna i da tako remeti balans snaga u regionu, kako su ga „oni“ zamislili. Ali je, tokom tog govora, otišao i korak dalje izgovorivši: „Samo je to bio cilj onoga što su u Srbiji radili. Samo to. Samo to da razore, unište, sruše Srbiju, da bi mogla da padne Republika Srpska. Da bi mogli da završe svoj prljavi krug posla, koji su započeli još devedesetih godina“.
Nekoliko dana kasnije, preciznije 1. marta, desna ruka Aleksandra Vučića, i zajedno s Andrijom Mandićem jedan od glavnih demijurga i sprovoditelja koncepta srpskog sveta, Milorad Dodik, zapretio je onim Srbima koji će nastaviti da rade u zajedničkim institucijama Bosne i Hercegovine da će biti proglašeni za „trajne izdajnike“. Na pres konferenciji je doslovce izgovorio: „Obesićemo njihova imena na pločama gde god budemo mogli, u medijima i svugde. Nećemo tolerisati izdaju“. Ova retorika, koja neodoljivo podseća na ratnohuškačku retoriku s početka devedesetih, uznemirila je veliki broj građana, ne samo Srbije nego i Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Na društvenim mrežama građani su ostavljali tragove svojih rezignacija, strahova, ali i traumatičnih sećanja. Naime, mnogi od njih su pisali da ih cela politička atmosfera koja se kreira u zoni obuhvaćenoj srpskim svetom podseća na „pripremu i izazivanje novih ratnih sukoba“.
Agresivna retorika, kao i neobično nediplomatski i, može se reći, nepristojan tretman, bili su prisutni i tokom razgovora s evropskim izvestiocem za Srbiju Toninom Piculom, koji je pre nekoliko dana bio u zvaničnoj poseti Beogradu. Ovakva (ne)očekivana arogancija srpskih zvaničnika događa se upravo u trenutku tektonskih potresa u međunarodnoj politici izazvanih radikalnim stavovima Donalda Trampa, pre svega njegovim probližavanjem Rusiji i, istovremeno, marginalizovanjem Evropske unije. Predsednik Srbije je, tokom dosadašnje vladavine, svoju unutrašnju i spoljnu političku poziciju gradio na pažljivom osluškivanju onoga što se dešava u međunarodnoj politici. A povratak Donalda Trampa na čelo Sjedinjenih Američkih Država očigledno interpretira kao povoljni vetar u leđa za sopstveni autoritarni stil vladanja i kao dobru priliku da se oslobodi neprijatnog evropskog insistiranja na ljudskim pravima i demokratskim procedurama. U tom smislu, dinamika procesa u trouglu Evropska unija – Sjedinjene Američke Države – Rusija mogla bi imati uticaja, mada ne i presudnog, i na politička dešavanja u Srbiji, odnosno, na stepen otpornosti srpskog autoritarnog režima suočenog s izazovima studentsko-građanske pobune.
Više je nego očigledno, dakle, da ostvarljivost čak i minimuma demokratije u srpskom društvu, kao i garancija za dobar suživot sa susednim zemljama, direktno zavisi od toga koliko će u njoj još dugo aktuelni autokratski režim vršiti vlast. Međutim, čak i pod pretpostavkom ponovnog uspostavljanja Srbije kao demokratskog društva, nakon duže od decenije provedene u auoritarnosti, u njoj je, paralelno uz oslobađanje zarobljenih institucija, neophodno i temeljno redefinisanje vrednosnih sistema koji bi morali da budu u znaku suštinskog otklona od populističko-nacionalističkih opsesija devedesetih. Jer su ideološke matrice koje su posejane devedesetih, kako tada režimu Slobodana Miloševića, tako i danas režimu Aleksandra Vučića i njegovim sledbenicima, koristile kao neka vrsta populističkog lepka kojim se pre svega, uz priču o večitoj ugroženosti i neprijateljima spolja i iznutra, generacijama deformisalo javno mnjenje.
Dobra vest je činjenica da su studentski protesti 2025. među građanima Srbije pokrenuli i neke nove, a neophodne, spremnosti za menjanje dosadašnjih političkih paradigmi u kojima ih je zarobljenima držala ideološka svita koja je svuda i u svima tražila neprijatelje. Nova kolektivna hemija koja se ovih meseci uspostavlja među građanima Srbije zasnovana je na solidarnosti i svojevrsnoj multikulturalnoj bliskosti, što upućuje na važnu činjenicu da su građani prepoznali i prozreli „patriotsko“-profiterske adrese s kojih su godinama plasirane upravo suprotne vrednosti.
U tom smislu, znakovita je izjava makedonske novinarke Kristine Atovske koju je nakon protesta u Nišu, dala za portal Mašina: „Više od trinaest godina pratim proteste ali ovakav protest, mogu da kažem, nikada nisam videla. Ovakvu energiju, ovoliko suza na protestu, zaista je nešto neverovatno. Kao čovek, kao novinar koji se godinama bavi protestima, zaista nemam reči da bih ovo opisala (…) Ovu energiju koju sam videla i doživela ovde i ovo što su studenti uradili, kako su probudili celu Srbiju i naterali celu Srbiju da izađe na ulice, čak i da plače, to je zaista neverovatno i zaista nepojmljivo“.
Srbija gledno prolazi kroz fazu kolektivne katarze. Po svoj prilici, njeni građani će dobro zapamtiti svaku podršku koju su ovih meseci dobili od građana susednih zemalja, baš kao što će pamtiti i svako stigmatizovanje i mržnju kojima ih je neštedimice obasipala režimska svita zajedno sa njenim prijateljima iz srpskog sveta. A katarza je uvek osnovni preduslov temeljne i autentične promene. I novog lica Srbije.
