foto: Tanjug
Nakon što su dvojica pucača privedena, srebrenički sveštenik Aleksandar Mlađenović organizovao je protest ispred stanice policije. “Srbin se na Božić ne hapsi samo zato što se raduje rođenju Isusa Hrista”, objasnio je stručno sveštenik, pozivajući se na teologiju rafala. A zna se kako pravi pravoslavac ispoljava radost i slične zapaljive emocije – vatrenim oružjem.
Prota Mlađenović je i inače sklon izražavanju hrišćanske radosti na razne originalne načine. Tako se, na primer, 11. jula prošle godine, nakon što je završeno obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici, nakon što je ukopano još 30 srebreničkih žrtava, iz porte pravoslavne crkve zaorila pesma “Veseli se, srpski rode”. Povratnik Mirsad Omerović zbog toga je negodovao na društvenim mrežama, Mlađenović ga je prijavio policiji jer je, kako je rekao, Omerovićeva poruka kod njega izazvala strah i nelagodu.
Zločinačka volja i genocidna promisao
Uvrede, pretnje, pucanje, prizivanje smrti i ubijanja Bošnjaka postali su sastavni deo proslave Božića. Crkveni velikodostojnici na ovakve pojave ne reaguju, sveštenici za njih nalaze opravdanja, kao da je reč o sasvim normalnoj atmosferi slavljenja verskih praznika. Ništa čudno, zašto bismo očekivali da se niži oficiri crkve ponašaju hrišćanski kad vrhovni crkveni poglavar propoveda ideologiju smrti. I ove godine je patrijarh Porfirije zborio kako je “Republika Srpska izraz vekovne težnje srpskog naroda da živi u slobodi, pravdi i u miru sa svima”.
Da, da, biće da je tako, samo što se tu radilo o večnom miru koji je bio namenjen desetinama hiljada nesrba koje su tvorci Republike Srpske smestili dva metra ispod zemlje, često u masovne grobnice na tajnim lokacijama, mnogim žrtvama se ni grob ne zna. Porfirije redovno veliča Republiku Srpsku, ranije ju je nazivao “delom pravde”, stvorenom na “vernosti kosovskom zavetu”. Kako god tumačili kosovski zavet, nemoguće ga je povezati sa stvaranjem etnički čiste teritorije masovnim zločinima i genocidom.
Porfirijev prethodnik, patrijarh Irinej, bio je još otvoreniji i radikalniji, pa je govorio kako je Republika Srpska ni manje ni više nego “delo promisla i volje Božje”. Teško da je u pitanju hrišćanski Bog, više to Irinejevo vrhovno biće liči na đavola. Po logici negdašnjeg patrijarha ispada da su čuvari u konc-logorima premlaćivali zarobljenike da bi sproveli volju Božju u delo, da je spisak nesrba za odstrel zločincima iz Prijedora diktirao Duh Sveti, da je Sarajevo godinama ubijano po Božjoj zapovesti i da je genocid u Srebrenici izvršen po Božjoj volji i promisli.
Duhovna podrška za genocid
To više nije ni bogohuljenje, već nepatvoreni satanizam, čist kao suza, bez ikakvih primesa. Ništa čudno za visoke funkcionere Srpske pravoslavne crkve, njima je glorifikacija pokolja rutinska stvar, poput jutarnje molitve. Setimo se vladike Vasilije Kačavende koji je srdačno pozdravio Ratka Mladića nakon ulaska u Srebrenicu, a potom mu dao duhovnu podršku za predstojeći genocid. U pozdravnoj besedi “oslobodiocima” Kačavenda je, između ostalog, rekao: “Krv vapije za osvetom. Sveteći se, srpski narod rušio je najmoćnije imperije i, evo, dočekujemo radosne dane polako približavajući se onome trenutku kada će se ponovo posle Kosovske bitke ujediniti i vaspostaviti srpska država”.
Nikada se crkva nije ogradila od ovih Kačavendinih reči, nikada nije došlo do raskida crkvene jerarhije sa zločinačkim nasleđem devedesetih godina, nikada se naši episkopi i patrijarsi nisu pokajali za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu. Sunovrat SPC-a započeo je krajem osamdesetih godina, kad su crkveni jerarsi učestvovali u stvaranju ideološkog programa za ratne pohode i razaranje Jugoslavije. U to vreme Amfilohije Radović je govorio da je srpski narod 1918. godine propustio istorijsku šansu da omeđi teritorije na kojima živi u jednu proširenu Srbiju, te da je stvaranje Jugoslavije bila velika greška.
Za razliku od većine crtača novih mapa, Amfilohije je bezecovao i Makedoniju kao potencijalni deo Velike Srbije, tvrdeći da je ova jugoslovenska republika oslobođena na kostima srpskih mučenika. U tome se u potpunosti slagao sa Vojislavom Šešeljem koji je u programu svoje Srpske radikalne stranke predvideo i Makedoniju kao deo buduće velike srpske države.
Teologija dehumanizacije i istrebljenja
U početku su crkveni jerarsi zdušno davali podršku Miloševićevom režimu, prepoznavši u njemu izvođača radova velikosrpske ideje. Međutim, kad su shvatili da on nije dovoljno tvrd igrač za ostvarenje sna o Velikoj Srbiji, svoju odanost su prebacili preko Drine, slaveći Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Biljanu Plavšić i ostale tvorce genocidne tvorevine. O jedinstvu crkvenih i svetovnih vlasti zorno svedoči i izjava Radovana Karadžića iz 1994. godine: “Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta”.
Kada je Skupština Republike Srpske 1993. godine odbila Vens-Ovenov mirovni plan, Amfilohije je tu odluku pozdravio golemim oduševljenjem: “U ovom trenutku, našu dušu, kao što je naš jezik čuvao i sačuvao Vuk Karadžić, jedan njegov prezimenjak sa Plavšićkom, novom kosovkom djevojkom, sa Krajišnikom – čuvaju nas i našu dušu, jer su ove noći krenuli svetolazarskim putem. Opredijelili su se, kao i car Lazar… za carstvo nebesko”. Kakva je to duša koja se čuva ubijanjem dece snajperom, granatiranjem biblioteke, silovanjima, pljačkom, spaljivanjem kuća i sličnim bogougodnim delatnostima – možda je bolje da nikad i ne saznam.
Govorio je Amfilohije i o “istrazi poturica” kao važnom istorijskom događaju, dajući ideološko opravdanje genocida: „Mnogi i danas prigovaraju kako je to smio vladika Danilo. Jeste da je strašno pobiti ljude, međutim, još je strašnija duhovna smrt koju siju oko sebe ti lažni ljudi, sa lažnom vjerom”. Dakle, muslimani su “lažni ljudi”, što će reći – uopšte nisu ljudi, pa nije neka velika šteta ni da budu potamanjeni. Dehumanizacija je nužan preduslov za masovno istrebljenje, tako se “prevazilazi normalna ljudska odbojnost prema ubistvu”, kako veli Gregori Stanton, osnivač i predsednik organizacije Genocide Watch.
Smetnja nebeskom narodu
Nije ovo nikakav incident, već deo dosledne crkvene politike. Na sednici Skupštine Republike Srpske održanoj 8. januara 1993. godine poslanici su jednoglasno doneli odluku da bošnjački narod ne postoji, da Muslimani nisu nacija. Rasističke teze podrobno je razradio Savo Knežević, pravoslavni sveštenik, poslanik i član SDS-a: “Mislim da je potpuno nepotrebno i besmisleno posrblјavati one koji su se rasrbili. I ako su nekada bili Srbi više nisu i nisu dostojni da se zovu ovim imenom. (…) Ko je jednom izdao ne treba nam više. Oni su muhamedanci turske provenijencije i ništa drugo. Nisu čak ni pravi pripadnici islama, jer su eto više sekta nego pravi pripadnici islama. A Musliman mu dođe kao nekakav pripadnik islama. Oni su nekakva niža kategorija. Ipak je predsjednik Skupštine u pravu, oni su sekta. I nikako da ih posrblјavamo, molim vas”.
Zanimljivo je da jedan pravoslavni sveštenik razmišlja u dlaku isto kao nacisti. Kao što za onoga ko je u Trećem Rajhu označen kao Jevrejin nije bilo spasa, isto tako nije bilo spasa ni za one koji su u Karadžićevom Rajhu označeni kao Muslimani. Oni nisu narod, a nisu baš ni pravi ljudi, već smetnja nebeskom srpskom narodu koju treba ukloniti ognjem i mačem. Ne mogu čak ni da se posrbe, sve i kad bi hteli, i zato ostaju samo istrebljenje i proterivanje kao nužna posledica zločinačke ideologije.
Ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi
Pozicije crkvenog rukovodstva nisu se promenile u proteklih nekoliko decenija. Oni stoje postojano, kano klisurine, na šovenskom stanovištu koje negira crnogorsku naciju, slavi Ratka Mladića i ostale koljače, poriče genocid u Srebrenici, zagovara ujedinjenje svih Srba u jednu državu, umesto ljubavi prema bližnjem – širi versku i nacionalnu mržnju. Ukratko, to je stanovište etnofiletističke jeresi, a ne pravoslavnog hrišćanstva.
Kad najugledniji crkveni velikodostojnici i bogoslovi propovedaju teologiju mržnje i pokolja, sasvim je logično što njihova pastva proslavlja Božić pevajući o pucanju na džamije, preteći Bošnjacima ili rafalajući njihove kuće. I sve to navodno čine u ime proslave Hristovog rođenja, ovaploćenja Sina Božjeg, samo što ni oni sami u to ne veruju, niti se trude da nekog drugog u to ubede. Idol kom se klanjaju nimalo ne liči na Boga Novog zaveta, niti njihov kult nasilja, omraze i smrti ima ikakve veze sa hrišćanstvom.
Ne klanjaju se oni Bogu, nego demonu Nacije, a vera koju ispovedaju nije hrišćanstvo, već najobičniji satanistički kult. O takvima je davno zapisano, još pre 27 vekova, u jednoj knjizi koju kod nas gotovo niko ne čita, takozvani pravoslavni vernici ponajmanje: “Noge njihove u zlo hitaju i brze su da krv nevinu proliju. Misli su im misli zločinačke, pustoš i propast na njinim su putevima. (…) Put mira oni ne poznaju, na stazama njihovim nema pravice. Iskrivili su svoje puteve, tko njima kreće, mira ne poznaje”.
Jovan Bogoslov veli o Isusu Hristu: “Ko govori: poznajem ga, a zapovesti njegove ne drži, laža je i u njemu nema istine. (…) Ko govori da u njemu stoji, dužan je i sam da živi onako kako je on živeo”. I još: “Ko govori da je u svetlosti, a mrzi svoga brata, još uvek je u tami. Ko voli svoga brata ostaje u svetlosti i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi, te ne zna kuda ide, jer mu je tama zaslepila oči”.
Vera koju ispoveda menadžment SPC-a nema nikakve veze sa Starim, a kamoli sa Novim zavetom, njeni postulati zapisani su u nekim drugim knjigama, u spisima ukoljicama. Slabo oni mare za reči proroka Isaije i apostola Jovana. Oni ispovedaju veru Garašaninovog “Načertanija”, “Homogene Srbije” Stevana Moljevića i silnih nacionalističkih kupusara memorandum-dum akademika. Dogme iz Simvola vere zamenili su dogmama velikosrpskog nacionalizma, kako i priliči duhovnicima krvi i tla.
