Završeni su još jedni izbori u Srbiji. Prema prvim preliminarnim rezultatima, Srpska napredna stranka ponovo je osvojila najviše glasova na parlamentarnim izborima. Organizacija CRTA kaže da je SNS osvojila 46,9 posto glasova, potom sledi Srbija protiv nasilja sa osvojenih 23, 1 posto, pa SPS sa 6,7 posto, desničarska koalicija NADA – 5 posto i na kraju iznenađenje izbora, koalicija Mi – glas iz naroda: 4,6 posto. SNS je uspeo da postigne bolji rezultat nego na prethodnim izborima, ali je zato Dačićeva SPS podbacila. To je manje-više isti rezervoar glasova koji se prelije čas na jednu, čas na drugu stranu. SNS je takođe trijumfovala i na izborima u Vojvodini.
Prema preliminarnim rezultatima koje su objavili IPSOS i CESID, u Beogradu je situacija malo drugačija. Tu SNS ima malu prednost od 3 posto u odnosu na Srbiju protiv nasilja (38 naspram 35), a i to zahvaljujući biračima uvezenim iz Republike Srpske. Prema njihovim predviđanjima, SNS će imati 48 odbornika, SPS – 6, Srbija protiv nasilja – 43, koalicija NADA – 7 i Mi – glas iz naroda – 6.
SNS i SPS nemaju većinu, a sve će zavisiti od koalicije Mi-glas iz naroda koju predvodi mahniti dr Branimir Nestorović. To je onaj lekar što se na početku pandemije kovida proslavio izjavom da je to najsmešniji virus na svetu, pa je savetovao žene da odmah krenu u šoping u Milano. Potom je udario u širenje svih mogućih i nemogućih teorija zavere, čime je stekao vanrednu popularnost u konspirološkom narodu sklonom komplotima, što je vidljivo i po rezultatima. Nestorović je izjavio da neće ići ni sa vlastima ni sa opozicijom, mada verujem da će se ubrzo predomisliti, pogotovo što Vučić može da ponudi svašta primamljivo doktoru željnom slave, moći i novca. Ako tako bude, na kraju će i Beograd ostati u naprednjačkim rukama. Rezultate izbora iz gradova širom Srbije još čekamo, ne zna se da li su naprednjaci ipak nešto izgubili.
Zahvaljujući udarničkom trudu Aleksandra Vučića i njegove razbojničke bande koja se lažno predstavlja kao politička partija, izbori su postali farsa. Da se Vučić pita, da može da radi šta mu je volja, nikakvih izbora ne bi ni bilo u zemlji Srbiji, pa čak ni ovako manjkavih, demokratski insuficijentnih, neregularnih, nepravilnih, unapred nameštenih. Izbori su puki ustupak geografiji: pošto se Srbija nalazi na tlu Evrope, primorana je da glumi demokratsku državu, pa zato ima takozvane izbore i prateći aksesoar u vidu političkih partija, nekakvog pluralizma i sličnih zapadnjačkih izmišljotina.
Vučić je praktično preuzeo sve poluge vlasti, podjarmio ionako krhke institucije, zloupotrebio sve ovlasti i zarobio čitavo društvo. On ima kontrolu medijskog polja, sve televizije s nacionalnom frekvencijom su mu lojalne, ogromna većina dnevnih listova, tabloidi, nebrojeni portali, da se poslužim rečima jednog pesnika – on je “urednik vidnog polja”. Zatim, tu je i kontrola birača, sakupljanje kapilarnih glasova, ucenjivanje i podmićivanje radnika u javnim preduzećima koji mahom nemaju stalan posao, obaveza da glasači fotografišu birački listić sa zaokruženom naprednjačkom listom.
Tu su i pretnje otkazima, zastrašivanje na lokalnom nivou gde razne kabadahije, kriminalci i slični sumnjivi tipovi rade za Vučića kao neka vrsta feudalaca, vlastelina koji kontrolišu deo teritorije. Nekim biračima se plaća na ruke za glasanje, tarife su različite, izgleda da tu ne važi pravilo da su svi građani ravnopravni, ovde se računaju samo zakoni tržišta, ponude i potražnje.
Tu su i organizovani birači iz Republike Srpske, masa koju naprednjaci dovoze u autobusima do zbornih mesta u Beogradu kao što je Štark arena, a potom ih raspoređuju u skladu sa biračkim spiskovima. Imaju ljudi dvojno državljanstvo, nekim čudom su ga dobili, ali eto, ne znaju zapravo ni gde žive, ni na kojoj beogradskoj opštini im je adresa, ni kojoj mesnoj zajednici pripadaju, a kamoli gde im je biračko mesto, pa im je neophodan vodič kroz izborni život. Neki od njih su toliko naivni da su novinarima otvoreno priznali kako učestvuju u krađi izbora. Blaženi neznaveni, njihovo je carstvo naprednjačko.
Doduše, ko god je zastupao tezu o Velikoj Srbiji, Srpskom svetu, specijalnim vezama sa Srbima u regionu i sličnim hegemonističkim snovima, sad nema pravo da se buni. U taj paket spadaju i ideje o jedinstvenom kulturnom i duhovnom prostoru, srpskom stanovištu i sličnim tlapnjama nesmirenog velikosrpskog zloduha. Tražili ste – gledajte! To ne važi samo za vlastodršce, naprednjake i socijaliste, već i za najveći deo opozicije koji je takođe sklon srbovanju. Ovakve sumanute stvari će se događati sve dok se ne pomirimo s tim da su Srbi iz BiH, Crne Gore, Hrvatske i okoline – državljani drugih zemalja.
Po starom radikalsko-naprednjačkom običaju, angažovane su i razne bande u džipovima sa zatamnjenim staklima koje krstare Srbijom i kontrolišu biračko stado. Takvi su napali posmatrače organizacije CRTA u Odžacima i demolirali im automobil. Napadač je priveden, radi se – predvidljivo – o licu od ranije poznatom organima gonjenja. Usput budi rečeno, Odžaci su ono mesto gde su naprednjaci zaposlili svog člana stranke u vrtiću, iako nije ispunjavao uslove za rad, pa se ubrzo ispostavilo da je u pitanju pedofil koji je zlostavljao decu na nezakonito dobijenom radnom mestu.
Kad se sve sabere, izbori u Srbiji liče na partiju šaha u kojoj jedan igrač ima kraljicu i dva topa fore u startu, to je gotovo nemoguće pobediti. Istini za nevolju, treba biti pošten i priznati da postoji i znatan broj birača koji iskreno podržavaju Vučića, pa veruju da će Srbija propasti ako se vlast nekim čudom promeni. Mnogim ljudima je lakše da veruju kako neko bdi nad njima i brine za njihovu dobrobit, nego da se suoče s bolnom istinom da ih režim satire, uništava im živote i budućnost njihove dece.
Nije teško prevariti lakovernog, onog ko jedva čeka da poveruje u neku umirujuću laž, e da bi skinuo sa svojih pleća pretežak teret odgovornosti za vlastiti život. Ako me neko ubedi da je trava ljubičasta, a nebo zeleno – biće da je to zato što sam i inače sklon daltonizmu. Koren problema je u neprihvatanju odgovornosti za sebe, za druge ljude, svoju zajednicu i čitavu državu. Demokratske tradicije su nam tanke, autoritarne snažne i duboke, pa kod dobrog dela stanovništva prevagnu.
U izbornim periodima vaskolika javnost vri od buke i besa, kalkulacija, procenata, koalicionih sporazuma, izbornih uslova, nepravilnosti i sličnih tema, pa deluje kao da nema prostora za dublja i šira razmatranja naših političkih i inih problema. Van izbornog ciklusa, nažalost, situacija nije mnogo drugačija, tu se nameće govor o neophodnosti smene Vučića i naprednjaka, čitav javni diskurs postane dosta personalan, pa opet nekako nije vreme za postavljanje pravih pitanja, a kamoli za davanje nasušnih odgovora. Kako god okreneš, kod nas nikad nije vreme za ozbiljan razgovor o srpskom društvu, o uzrocima naših problema, o nedavnoj istoriji, o tome kako smo uopšte došli do aktuelnog autoritarizma koji teži da pređe u nešto mnogo grđe.
Nužnost obaranja naprednjačke antidemokratske vlasti je neupitna, ali to nije kraj. Za početak bi se valjalo zapitati šta zapravo treba smeniti. Ne radi se o jednom čoveku i jednoj partiji, već o politici, ideologiji, pogledu na svet. Koliko god Vučić presudno oblikovao politički i društveni pejzaž Srbije, ne treba zaboraviti da je on samo posledica. U nekom malo drugačijem društvu takav čovek ne bi imao nikakve šanse da se približi mestima odlučivanja i posedovanja moći, a nekmoli preuzimanju apsolutne vlasti.
Vučić se pojavio kao posledica neuspele promene poretka koji je uspostavio Slobodan Milošević još krajem osamdesetih godina prošlog veka, poretka koji je započeo četiri rata, izvršio agresiju na susedne zemlje, izvršio nebrojene ratne zločine i genocid, raselio milione ljudi, rasturio SFRJ i ostavio Srbiju u devastiranom stanju, a srpsko društvo kao spaljenu zemlju. Miloševićev režim je oboren 2000. godine, ali nikada nisu suštinski demontirane strukture koje su ga sačinjavale, a ideologija koja čini njegov temelj ostala je netaknuta.
Pokušaj reforme i zaokreta propao je 12. marta 2003. godine, kad su službenici Miloševićevog režima izvršili atentat na prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića. Zločinačko-kriminalna hobotnica se konsolidovala pod zaštitničkim okriljem Vojislava Koštunice i pucala u srce promena, sve što je potom usledilo samo je logičan nastavak tog pucnja.
Da bismo se konačno iskobeljali iz ovog gliba u koji smo se dobrovoljno uvaljali pre tri i po decenije, neophodno je da srpsko društvo iskreno porazgovara samo sa sobom. Neophodno je da sami sebi postavimo neka teška, mučna pitanja i da sebi na njih odgovorimo, koliko je to uopšte moguće. Zašto smo tako oduševljeno pozdravili diktatora i zlikovca Slobodana Miloševića kao nacionalnog mesiju, osloboditelja koji će nas spasiti i odvesti u obećanu zemlju? Šta su milioni omađijanih pojedinaca videli u tom bednom “bankarskom pacovu”, kako reče Koča Popović?
Zašto smo tako lako odbacili antifašističko nasleđe, izbrisali narodno-oslobodilačke tradicije, pljunuli na pobede, na činjenicu da smo bili na pravoj strani istorije u ključnom trenutku za čovečanstvo, i prigrlili kvislinšku ideologiju, a četnike lažno proglasili antifašistima? Zašto smo tako lako poverovali da su za sve naše nesreće, tuge, frustracije i nezadovoljstva krivi drugi: Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Evropljani, Amerikanci, čitav zapadni svet? Zašto su srpski pisci, intelektualci, akademici, umni ljudi sve svoje snage posvetili stvaranju jedne retrogradne nacionalističke, mitomanske ideologije koja je dovela do apokalipse? Zašto smo tu neljudsku ideologiju tako lako prigrlili kao nešto najsvetije?
Zašto smo u trenutku kad smo živeli bolje nego ikada u istoriji, od doseljavanja Slovena na Balkan, tako lako odbacili privredni razvoj, ekonomski boljitak, normalan život, prezreli Antu Markovića i poklonili poverenje ljudima koji su nam otvoreno obećavali rat, stradanje, siromaštvo, bedu i izolaciju? Zašto nam je bilo lakše da podnesemo osiromašenje, ratne sukobe, razaranja, hiperinflaciju, totalni rastur društva i institucija – nego da se samo malo promenimo i prilagodimo savremenom dobu, evropskim standardima, demokratskom modelu života?
Zašto uporno verujemo demagozima koji nas otvoreno i neubedljivo lažu, a preziremo i mrzimo svakog ko nam saopšti gorku istinu? Zašto smo toliko opčinjeni proširenjem teritorija, a nismo u stanju da uredimo ni ovo zemlje što je pod našom kontrolom, evo već više od dva veka? Zašto nismo u stanju da se suočimo sa zlom koje smo iz čista mira počinili nad desetinama hiljada nevinih ljudi samo zato što su pripadnici drugih nacija i konfesija? Zašto nismo u stanju da izgovorimo tu tešku, stranu reč izvini i da iskreno zamolimo za oproštaj? Zašto ne verujemo u mogućnost pokajanja i oproštaja?
Zašto nam je – posle svih zločina, padova, sunovrata, destrukcije i autodestrukcije – i dalje lakše da se sakrijemo ispod kamena, da gotovo bez otpora pristanemo na autokratsku vlast Aleksandra Vučića, tog autokrate sa Ali Expressa, nego da se pogledamo u ogledalo, podvučemo crtu ispod svih svojih promašaja i grešaka, i krenemo dalje? Ako nam je već savest zarđala, igla u moralnom kompasu polomljena, a etički kodeks izopačen – zašto nam ne proradi makar nagon za samoodržanjem?
To su samo neka pitanja na koja sami sebi dugujemo odgovore, ako istinski želimo da dođe do promena u srpskom društvu, ako želimo pravi zaokret ka nečemu boljem i drugačijem, ako stvarno želimo da živimo u miru sa komšijama, sobom i svetom. Ako sebi bar postavimo ta pitanja, ako sebi ponudimo i poneki odgovor, ako raščistimo tu maglu u sebi – onda će i izbori imati više smisla, a naprednjački režim će pasti kao trula jabuka.
