“Jovanović je 22. marta u parlamentu postavio pitanje šefu diplomatije Jeremiću i tom prilikom afričke narode nazvao “kanibalima”, a predsednica skupštine je, tim povodom, izjavila da to nije čula, jer bi u suprotnom sigurno reagovala.” (Blic, 31.03. 2011.)
Koliko nam je parlament neozbiljan svedoči nam i izjava Čedomira Jovanovića koji je afričke narode nazvao kanibalima, a sada se trudi da se «iščupa», to jeste izvini uvređenim afričkim ambasadorima i tako malo «relaksira» situaciju. Interesantna je i izjava predsednice skupštine da nije čula ovu Čedinu izjavu, inače bi sigurno odreagovala. Što bi prost narod rekao: Šio mi ga Đuri! Pa kakvih smo se sve izjava naslušali u tom istom parlamentu za poslednjih dvadeset godina – od etiketiranja poslanika tipa: džukele, izdajnici i sl, uvreda na nacionalnoj osnovi (Velja Ilić vs. Ljajić npr.), otvorenih pretnji («legendarni» govor Aleksandra Vučića kada je otvoreno pretio Muslimanima osvetom za svakog ubijenog Srbina), Šešeljevih ispada, polivanja vodom, do fizičkih obračuna. Naravno, ništa od ovih primera ne služi tome da ublaži težinu Čedinog ispada; on je rekao šta je rekao i ne može se sada izvući nikakvim retoričkim lupinzima ili «izvlačenjem iz konteksta». Ono što je interesantno jeste reakcija gospođe Vesne Pešić, inače narodne poslanice u parlamentu ispred LDP-a, koja je u znak protesta zbog izjave predsednika LDP podnela ostavku na mesto političkog savetnika. Doista neobičan potez na političkoj sceni Srbije gde je glavna parola nikad izvini i sakrij svoje laži i ispade što je moguće bolje, a ako ništa uzdamo se u slabo sećanje srpske javnosti, a bogami i u hiperinflaciju raznih događaja i afera. Zašto se gospođa Pešić odlučila na ovakav korak kada je mogla lepo sve da prećuti ili pak da se «pravi naivna» kako to kod nas političari obično čine? E pa jednom se mora podvući crta! Dosta je bilo metiljavih objašnjenja i nemuštih izjava tipa: izvučeno je iz konteksta! Gospođa Pešić se nije dala izvući iz konteksta i povodom istog je i podnela ostavku. Tako rade odgovorni političari i nadam se da je ovo početak jedne stalne prakse na našoj političkoj sceni. Dobro, nije se baš gospođa Pešić mnogo žrtvovala jer je dala ostavku na poziciju unutar svoje stranke, ali je svakako dala dobar primer ostalim političarima kako se valja ponašati u tako teškim situacijama. Dakle, nema «izvlačenja iz konteksta» već hrabro i otvoreno reći da se greška desila i da zbog toga se moraju snositi posledice. Iskreno se nadam da će to i Čedomir Jovanović shvatiti.
Setimo se samo kakvih smo se sve izjava, obećanja, zakletvi ili pak kletvi, naslušali od naših političara, i nikom ništa… Bilo je tu obećanih većih plata, novih investicija i akcija; neki su se zaklinjali da će podneti ostavke ukoliko ne uspeju da pobede na izborima ili pak ukoliko se njihove obećanja ne ispune; neki su kleli druge i zaklinjali da nikada sa njima neće pa ipak se ogrešiše; bilo je i vrlo konkretnih «ponuda» biračima tipa hiljadu maraka ili pak isto toliko eura itd.
Kontraverzni teoretičar prava i politike Karl Šmit je u svojoj koncepciji «suverene diktature» kritikovao parlament kao mesto gde se političke stranke nadmeću u osvajanju političkih poena i gde se gubi duh političke ozbiljnosti i odgovornosti. Karl Šmit je svojevremeno promatrao nemački parlament (pre drugog svetskog rata, tačnije dvadesetih godina do dolaska nacista na vlast) i došao do zaključka da to nije ništa drugo nego brbljaonica gde se političari/poslanici takmiči ko će više da zavara svoje birače. Naravno, nisam za šmitovsku diktaturu niti sam pak za bilo kakvu diktaturu, ali danas naš parlament upravo najviše liči na tu «vajmarsku brbljaonicu» gde se laže i obećava na veliko. Do duše naš parlament je već dugo vremena van glavnih tokova odluka i uticaja na samu izvršnu vlast, ali to mu ne daje za pravo da se ponaša kao nezrelo derište koje se po ceo dan samo inati ili pak traži nemoguće. Čast izuzecima, ali naši poslanici su toliko nezreli kao političari, a ponekad bogami i kao ljudi, da su i sami u dobroj meri krivci za današnji položaj parlamenta, kako u državi tako i u društvu, to jeste javnosti.
Verujem da bi Čedomir Jovanović sada mnogo dao kada bi mogao da povuče svoje reči i kanibalske kvalifikacije «nama prijateljskih zemalja», ali to naprosto ne može tek tako da prođe. Dokaz toga je samosvestan i hrabar gest gospođe Pešić koja je, bez obzira na stranačke interese, osudila Jovaniovićevu retoriku koja je opet grub primer jezika mržnje i rasne netrpeljivosti. Zaista je teško prihvatiti da je neko ko je učinio mnogo upravo u borbi protiv jezika mržnje, ko je ponekad činio politički samoubilačke poteze kako bi stao na stranu borbe za ljudska prava, sada sve to baca niz reku zbog jednog glupog retoričkog blefa. Problem je u tome što se ovde ne radi samo o pokušaju Čedomira Jovanovića da omalovaži ili kritikuje spoljnu politiku ministra vanjkih poslova, već je njegov «retorički» ispad još jedan primer bahatosti i netaktičnosti u izražavanju naših političara. Nadam se da će država konačno stati na put ovakvim ispadima i da će početi da kažnjava ove pojave. Nažalost kod nas je malo političara od integriteta kao što je to gospođa Vesna Pešić, zato se i ona i ne uklapa u sliku «klasičnog» srpskog političara i to je već mnogo puta dokazala svojim stavovima koji su nezavisni i uvek nekako samo njeni. Verujem da je gospođa Pešić utrla put nekim novim standardima ponašanja političara koji će opet postati deo političkog habitusa.
Kao što su neki dobri ljudi napravili hiljadu ždralova u znak pomoći i podrške postradalom japanskom narodu i tako, makar i simbolično, pokazali da im je stalo i ja bi da pokrenem jednu akciju koja će pokazati da smo duhom i kulturom iznad naših političara. Uvek se dobri i pošteni ljudi crvene zbog sramnih postupaka bezobzirnih ljudi i da bi dokazao da nas ima više ja ću samoinicijativno da se izvinim svim afričkim narodima koje je povredio naš nepažljivi političar. Izvinite svi od Južnoafričke Republike do Alžira, mi građani Srbije ne mislimo tako!
Zlatko Jelisavac
In memoriam Veri Marković
