Milan Kundera, photo: Elisa Cabot, CC BY-SA 2.0 Generic
Romanopisac, rekao je jednom prilikom Milan Kundera svom kolegi Filipu Rotu, „uči čitaoca da razume svet kao pitanje“. Plašio se da u svetu u kom ljudi „radije sude nego razumevaju, radije odgovaraju nego što pitaju… glas romana teško može nadjačati bučnu glupost ljudskih uverenja“.
Kunderinu smrt prošle nedelje obeležili su hvalospevi puni poštovanja. Ipak, lakoća tih epitafa jasno je pokazala da on više ne zauzima ono mesto u našoj kulturi kao nekada. I Kunderin glas ima slabijeg odjeka u našem bučnom svetu.
Rođen 1929. u Brnu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj, Kundera se pridružio Komunističkoj partiji sa 18 godina, podstaknut mogućnostima socijalizma nakon nacističke okupacije i Holokausta. „Komunizam me je oduševio onako kako su me oduševljavali Stravinski, Pikaso i nadrealizam“, napisao je decenijama kasnije. „Obećavao je veliko, čudesno preobraženje, potpuno nov i drugačiji svet. Ali onda su komunisti zapravo preuzeli moju zemlju i zavladala je vladavina terora.“
Izbačen je iz partije 1950. zbog „antipartijskih aktivnosti“, zatim joj se vratio i ostao njen član sve do ponovnog isključenja 1970. nakon što su sovjetske snage slomile Praško proleće. Pet godina kasnije, Kundera je otišao u Francusku i postao francuski državljanin.
Njegova reputacija bila je na vrhuncu 1980-ih, kada se u njegovim ogledima o preživljavanju pod totalitarizmom osećala hitnost. U nizu romana, od Šale – koja je napisana ranih 1960-ih, ali objavljena tek 1967 – do svog najslavnijeg dela Nepodnošljiva lakoća postojanja, objavljenog prvi put na francuskom 1984, sumornim humorom je izlagao sukobe i apsurde života pod staljinističkim režimom. Kako se hladni rat povukao u pozadinu, činilo se da i Kunderine teme i njegov stil pripadaju prošlom dobu. Mnogi kritičari su pažnju usmerili na neke druge odlike njegovog teksta, manje vredne divljenja, posebno na njegov neprijateljski, čak i okrutan tretman ženskih likova.
Međutim, u srcu Kunderinog dela, u njegovim esejima koliko i u romanima, nalazi se još jedan skup ideja i razmišljanja koji su od životnog značaja za današnji svet, baš kao što je slamanje totalitarizma bilo 1980-ih: njegovo istraživanje odnosa između kulture, istorije, sećanja i identiteta. Od vitalnog su značaja ne zato što pružaju konkretne odgovore na pitanja s kojima se suočavamo, već zato što su, kao i u većem delu Kunderinih tekstova, prožeti nejasnoćama i paradoksima koji pomažu da se ta pitanja bolje osvetle.
„Identitet naroda i civilizacije se ogleda i koncentriše u onome što je stvorio um – u onome što je poznato kao ‘kultura’“, napisao je Kundera u eseju Oteti zapad, koji je prvi put objavljen 1983. u uticajnom francuskom časopisu Le Débat. Bio je to razvoj argumenta koji će Kundera negovati dugi niz godina.
Kultura je, kako je rekao skoro dve decenije ranije, u obraćanju na Kongresu čeških pisaca 1967, bila od suštinskog značaja „da se opravda i očuva naš nacionalni identitet“. Samo kroz zaštitu „jezika i identiteta“ male nacije mogle bi održati svoje „vrednosti“.
Narodi centralne Evrope, verovao je Kundera, moraju da sačuvaju ne samo svoje specifične kulture, već i svoju vezanost za Evropu. „Tragedija centralne Evrope“, međutim, bila je to što ju je progutao Sovjetski Savez i tako je „nestala sa mape zapada“, ali je taj „nestanak ostao nevidljiv“, gotovo neprimećen. Zašto? Zato što, tvrdio je Kundera, sama Evropa „gubi svoj kulturni identitet“. Postoji „ogromna usamljenost… praznina u evropskom prostoru iz koje se kultura polako povlači“.
Sve bi to moglo da zvuči kao duboko konzervativna vizija kulture i identiteta izvučena iz evropskog romantizma, iz ideje da je svaki narod definisan jedinstvenom istorijom i kulturom koju treba zaštititi od spoljašnjih upliva. Ipak, kao i kod većine Kunderinih ideja, ništa nije tako jednostavno. Dok insistira na vitalnom značaju nacionalne kulture „da se opravda i očuva naš nacionalni identitet“, Kundera je takođe duboko neprijateljski raspoložen prema ideji o kulturama razdvojenim nacionalnim granicama. Za moto je uzeo Geteovo uverenje da „nacionalna književnost danas više ne znači mnogo“, jer „ulazimo u eru Weltliteratur – svetske književnosti – i na svakom od nas je da ubrza ovaj proces“. Kundera je „nemogućnost sagledavanja vlastite kulture u širem kontekstu“ osuđivao kao „provincijalizam“.
Zaista, uprkos svom insistiranju na potrebi očuvanja posebnosti centralnoevropskih nacija, Kundera je bio skeptičan prema samoj ideji „doma“ ili „domovine“. „Pitam se da li naš pojam doma nije, na kraju, iluzija, mit“, sugerisao je on u jednom intervjuu. „Pitam se da nismo žrtve tog mita. Pitam se da li su naše ideje o korenima – d’etre enracine – jednostavno fikcija koje ne možemo da se okanemo.“
Kunderina koncepcija Evrope mogla bi biti podjednako paradoksalna. On nije govorio o „istočnoj Evropi“, već uvek o „centralnoj Evropi“, da bi napravio oštriju razliku između istoka i zapada, da bi naglasio privrženost srednje Evrope zapadu, a Rusiju predstavio kao neevropsku, kao „sasvim drugu civilizaciju“.
Duga je tradicija razumevanja Evrope kao jedinstvenog kulturnog entiteta, kroz odricanje „evropejstva“ određenim narodima, bilo da su to Jevreji ili Sloveni u prošlosti, ili muslimani danas. Mnogi desničari danas koriste ideju jedinstvene, homogene Evrope, kako bi osudili imigraciju kao nagrizanje rasne beline kontinenta i kao otimanje „domovine“ Evropljanima.
Ova vizija Evrope je, međutim, svet daleko od Kunderinog. „Moj ideal Evrope“, napisao je u svom upečatljivom tonu, jeste „maksimalna raznolikost na minimalnom prostoru“.
U svemu tome, Kundera se zapravo hvata u koštac s pitanjem s kojim se danas stalno iznova suočavamo u pokušaju da shvatimo odnos između lokalnog i globalnog, između partikularnog i univerzalnog, između traženja utočišta u identitetima često ukorenjenim u netoleranciji i isključivosti s jedne strane, i prihvatanja kosmopolitizma koji često slavi eroziju zajednice i demokratije, s druge.
U dvosmislicama i paradoksima, u pitanjima koja postavlja koliko i u odgovorima koje daje, Kundera nas upozorava na fiksaciju jednom stranom tog odnosa i zanemarivanje druge. To je, pre svega, razlog zašto su njegovi tekstovi i dalje važni.
Prevela Milica Jovanović
