Do sada su se tamo pojavila mnoga očekivana imena i to je u redu. Neočekivanih, ustvari, i nema i to je ohrabrujuće: sve je na svom mestu i nema iznenađenja. Nego me nešto drugo zbunjuje: nema nekih za koje sam očekivao da će biti među prvima koji će peticiju overiti otiskom svog kopita ili papka. Ne bih da grešim dušu: možda se u međuvremenu pojave, pa ih neću imenovati; dotična nomina sunt zaista odiosa, uostalom. Kad se samo setim Vojinih neprobojnih falangi od 2000. na dalje, neki div-junaci fakat fale, čak oni najdičniji muževi, „nacionalno najodgovorniji“… Prepoznaće se sami, jer njihovo odsustvo štrči. Mora da tu ima neki razlog. Neki su se, rekao bih, mnogo dobro snašli u sadašnjem režimu (kao i za Vojine vlasti), pa im je sada zazorno da ispužu ispod svog kamenja i oglase se; drugi i dalje kontaju: to je kao tamni vilajet – ko izađe, kajaće se; ko ne izađe kajaće se. S jedne strane vlast-slast i sigurni prihodi; s druge strane Voja, njegova omršavela stranka, ali i previšnja podrška Dobrice, Matije, Crkve i Akademije (fali Crvena zvezda). Nije njima lako, kukala im majka: bira se između carstva nebeskog i carstva zemaljskog. Neka, neka: zapamtiće im to Voja, Dobrica, Matija, Kosta i ostali. Biće opet ono: „A gde si ti bio kad sam ja poginuo u Ustaničkoj?“.
Od početka ne razumem odakle toliko „uzbuđavanje“ (kako je to još davno nazvala jedna gospođa javljajući se na nekom radiju) oko Voje Koštunice. Sve mi se nešto javlja da tu neki đavo nije u redu: čim se nadigne tolika graja o poštenju i skraćenju – tu nešto tandrliče, što vele Ličani. A tek kad u odbranu prepodobnog Voje na zadnje noge ustanu vrli srpski muževi Dobrica, Matija i Kosta, pa pozovu na okup ko je Srbin i srpskoga roda! Dok si rekao „Nikola Vrzić“, nanizala se sitna knjiga od stotinak i nešto potpisa, sve junak do junaka. Čitam sve to, ali izgleda da DSS nije vična ažurovanju (je l’ se tako kaže?) spiska, pa su neki upali preko reda, a nekih nema, mada se hvale da su se pridružili. Slutim da ih na tom herojskom spisku ne ređaju hronološki – kad se ko potpisao – nego da tu ima neki drugi redosled; valjda da se ne bi posle delili na prvoborce i „paputčike“, saputnike. To je dobro: izbegavaju se podele i srpska nesloga.
No, pustimo sada moje dvojbe, strepnje i slutnje. Od čega to „nacionalno odgovorni“ srbski junaci brane predobrog i prepoštenog Voju Koštunicu? Od jednog sasvim banalnog poziva da posvedoči na neke okolnosti? Pa taj poziv još nije ni napisan, a znajući naše pravosuđe možda neće ni biti. Ništa ni mi, ni policija, ni tužilaštvo, ni sud nismo bitno novo doznali na te okolnosti još od leta i jeseni 2000. godine. Samo su Mila i Gordana Đinđić izgubile strpljenje i same – preko njihovog zastupnika adv. Srđe Popovića – podnele krivičnu prijavu, jer je specijalni tužilac zaboravio na svoje obećanje da će tu stvar ispitati ex officio. To je, naravno, propust dostojan žaljenja: očigledno krivično delo oružane pobune protiv ustavnog poretka nije mala stvar, tim pre što su ga počinili pripadnici MUP, štaviše Državne bezbednosti, dakle ovlašćena službena lica, što je otežavajuća okolnost. Ista ova pitanja koja bi trebalo sada da postavi tužilaštvo iz Ustaničke postavljena su predsedniku one tadašnje Miki Maus države SRJ Koštunici dr Voijislavu još tada, odmah. On je, međutim, pokazao puno razumevanje za „oklopnike silne bez straha i mane“ koji su se kurčili po autoputu pod okom sokolovim „potpukovnika“ Zvezdana Jovanovića. Uostalom, ova krivična prijava majke i sestre Zorana Đinđića mogla je da obuhvati još neka lica i da ispita ko je, odakle i zašto onom nesrećnom „Reporteru“ podvalio lažne spiskove ljudi za koje se, kao, Hag zanima. I još toga, ako ćemo baš da se prisećamo. Možda budemo pametniji kad počne ponovljeno suđenje Milošu Simoviću – ako se vlast s njim ne nagodi da ćuti.
Ne vidimo, dakle, zašto je nastalo ovo „uzbuđavanje“. Kanda je bila prilika da se prepošteni Voja i njegova revniteljska sekta DSS malo oporave od pada rejtinga? Kanda je kucnuo čas da nas Dobrica i ostali „nacionalno odgovorni“ radenici podsete na sebe i da pokažu ovoj vlasti da nisu mačji kašalj? Eto se i Aca Mali Vučić ugurao na peticiju, a i Toma Nikolić, mada ga juče nije bilo na spisku, ali kaže čovek.
Ono što mi u svemu tome smeta nešto je drugo. Ovo je slobodna zemlja i svako može da potpisuje kakve god peticije hoće, a ne kao nekad kad je trebalo stisnuti guzu. Smeta mi to što se jedna takva grupacija uglednika uhvatila osporavanja pravnog sistema: oni ohrabruju predobrog Voju u njegovoj nerazumljivoj nameri da se na sudski poziv ne odazove, jer da je to politički proces i napad na Sve Što je Sveto i Srpsko. Pa ne zovu ga da se suneti i uzme islam; zovu ga da im ispriča nešto zanimljivo. Odbijanje da se odazove sudu zamerio sam svojevremeno Čedomiru Jovanoviću (u onom predmetu Marije Milošević i pucnjave u vili „Mir“), pa zameram i Vojislavu Koštunici; ja se uvek odazivam na sudske pozive; čak i u predmetima savršeno slaboumnim; u šta ću se uzdati nego u sud? Na pamet mi ne pada da se odmetnem od vlasti i države, a Voja Koštunica činio mi se kao poslednji čovek kome bi to palo na pamet.
Tu, dakle, nešto tandrliče. Ovo „uzbuđavanje“ i ritanje, ova hinjena užasnutost samo daju za pravo porodici Đinđić i Srđi Popoviću, a tu nikakva Dobričina pisma NIN-u (još napisana onakvim drvenim jezikom) ne pomažu. Naprotiv: sve to ostavlja utisak nečiste savesti i jevtinog piljarskog politikanstva. Najelegantniji način da se Voja izvuče iz ovog predmeta neoštećen jeste da kaže: da, odazvaću se sudu i kazaću šta me pitaju; i tačka. nema više.
A hoće li da zakažu još i moleban i litiju?
