Čitalac se sigurno seća fotografije mrtvog trogodišnjeg dečaka iz Sirije kako leži licem prema šljunku na plaži u Turskoj. Jeste, dečak je bio izbeglica. Njih desetak izbeglica stradalo je početkom septembra 2015. u toj jednoj tragičnoj nesreći na moru. Nedeljama se u raznim medijima širom sveta vrtela ta fotografija i tekstovi o njoj. Od toga da li ju je uopšte trebalo objaviti, pa do toga da ona otelovljuje svu tragediju izbeglištva. Ili, ako hoćete, pravu meru ravnodušnosti prema izbeglicama. Jer, da ima ljudskosti, zar bi se trogodišnji dečak udavio u pokušaju da sa starijim bratom i roditeljima, verovatno, dođe do Grčke i onda dalje, na zapad?
A sad je i Srbija dobila svoju mrtvu bebu. Kaže se da beba nije bila izbeglica, nego je – tako stoji u vesti – iregularni migrant. S bebom se udavila i majka i još desetak osoba. Svi – prema vesti – iregularni migranti. U mom svetu, beba je samo beba, i ne može biti nikakav iregularni ili regularni migrant. Kao što je i dečak s plaže u Turskoj bio samo dečak, a ne izbeglica iz Sirije. Jer, kad kažete izbeglica iz Sirije ili iregularni migrant, kao da odjednom stvari dolaze na svoje mesto i inače nepodnošljiva smrt deteta postaje kao očekivana i svet, koji se za trenutak zaljuljao zbog kosmičke nepravde i surovosti, vratio se u normalu.
S mnogo dobih razloga, ljudi u strahu da se otrovne materije kao otpad od kopanja i prerade litijuma (i bora), ne nađu u Drini i ne zagade je, izlaze masovno na ulice širom Srbije i traži da se zakonom zabrani vađenje litijuma. Ali, evo sad je u Drini završila jedna beba, zajedno sa svojom majkom. Koliko nas je spremno da zbog toga izađe na ulicu i zatraži da se i granice Srbije i sve druge granice dalje ka zapadu otvore za migrante? (Zvuči tragikomično, ali da… ima nesrećnika za koje je i Srbija zapad.) Ozbiljno vas pitam? Ili je za ljude u Srbiji, kao i drugde širom Evrope, svejedno da li zemlju i vodu zagađuju otrovi ili ljudi (ako su oni „tuđini“ ili „drugi“ ili… imenujte ih već kako vam odgovara).
Niko iz čistog hira ili avanturizma ne kreće na put u jednom smeru i sa sobom ne nosi bebu. Mera nesreće od koje ti ljudi beže ravna je tragičnom kraju, recimo, ove bebe i njene majke. Ali, kada govorimo o migracijama, nije stvar samo u nesreći od koje se hoće pobeći. Kako je to u svojoj knjizi „Guests and Aliens“ (2000) odavno pokazala Saskia Sassen, nesreća nije dovoljna da bi se krenulo na opasni put. Mora postojati i barem implicitni poziv iz zemlje ka kojoj se krenulo. Drugim rečima, sve te bodljikave žice i psi na granicama samo treba da sakriju da su migranti u stvari potrebni zemljama koje se od njih tobože brane.
Rezon je jednostavan i beskrajno surov: potrebni su vam ljudi kao radna snaga, ali nećete da pustite sve koji hoće da dođu nego pravite selekciju, birate ljudski materijal prikladan za vaše svrhe. Naravno, jednom kad ste kao zatvorili granice, otvorili ste vrata za kriminalne grupe koje od šverca ljudi basnoslovno zarađuju. U svom dokumentarnom stripu „Niti života“, Kate Evans je tu jednostavnu a bezočnu pamet nacrtala na jednoj jedinoj strani. Uz sve to, da bi iz zemalja iz kojih su krenuli uopšte kročili na evropsko tle, ti ljudi već moraju da demonstriraju vrhunsku inteligenciju, fizičku izdržljivost i spretnost, a pre svega volju da prežive.
Mnogi od njih putuju godinama i prave velike pauze između etapa kako bi zaradili novac, veliki novac za dalje putovanje. U tom smislu, pored svih drugih vrlina, demonstriraju i da su vredni radnici. Takva je, sada utemeljeno nagađamo, verovatno bila i majka koja se s bebom juče rano ujutru udavila u Drini. Probala je s ostalim „iregularnim migrantima“ da se domogne druge obale, i odatle nastavi put dalje. Zvuči kao ružni apsurd – neko iz Srbije pokušava da pobegne u Bosnu i Hercegovinu, i pri tom tragično strada. Ali, desilo se. Da bi ministar policije, notorni Dačić, rekao: „Policija izvukla i telo bebe iz Drine.“ Sa svojom ličnom prošlošću, mogao je da kaže i – Drinom ponovo plivaju leševi.
Kao i onda, 2015, tako i danas, u tom jednom događaju simbolično se otelovilo sve ružno iz naše bliže i dalje prošlosti. Hoćemo li jednom početi da učimo na svojim pogubnim greškama? Jer, evo u čemu je stvar – ko ne ume da brine o ljudima, svojim ili „tuđim“ svejedno, sigurno neće umeti ni da upravlja otrovima i spreči zagađenje, tako je jednostavno. I važi podjednako i za vlast i za demonstrante, za zagovornike kopanja litijuma i sve nas koji se tome protivimo.
